Манастир Папраћа, у близини Зворника, на путу ка Шековићима, свакако је немањићког порекла. Није поуздано само који га је Немањић конкретно изградио. Постоје три предања по којима је древну цркву подигао краљ Драгутин Немањић крајем 13. века, што је забележно као народно памћење у Троношком и Пећком летопису из 18.века, затим да је то заужбина Вукана Немањића који је изградио као знак покајања због намере да промени веру, док треће казује да га је саградио Стефан Немања који подиже, како вели песма, « Папраћу близу Борогова».
У сваком случају, древне зидине папраћке цркве носе патину из 12. или 13. века и потпис најпознатије династичке куће. Због тога је православни народ овог краја посебно везан за овај храм, и увек се трудио да га после рушења, која ће га снаћи, изнова обнавља.
Најстарији писани помен манастира је запис на Јеванђељу из 1550-1551. године, које је руски протопрезвитер Јаков поклонио игуману Папраће Григорију. Везе српског и руског народа сежу у далеку прошлост, када је моћна руска царевина даривала Папраћи књиге и новчану помоћ. У манастиру кажу да постоји дванаест писама руских царева која говоре о помоћи српским манастирима међу којима је и Папраћа. Манастирска ризница чува једно јеванђеље које је у Пољској, за време краља Жигмунда, преписао папраћки дијак Михаило 1551. године као и Псалтир, који је о трошку Николе Србина преписао ђакон Михаило Зборожевич Александрович.
А када папраћки игуман Захарије 1585. године од цара Фјодора Ивановича добије помоћ за манастир од 120 рубаља, израдиће кивот од сребра 1679. године који ће бити пренесен у Стару цркву у Сарајеву.
Богат манастир и верско и културно седиште целог краја претрпеће велика разарања током аустријско-турских ратова када ће га Ферхат-паша запосести са војницима који су посекли 42 монаха. Архимандрит Николај Јовић, игуман манастира Папраћа говори да је тада манастир највише страдао и да је после тога остао у рушевинама јер су му Турци скинули кров. Због тога су фреске које су несумњиво из моравског периода веома страдале.
– На њима се не виде ликови али ми их побожно чувамо – каже игуман Николај.
Двеста година је манастир патио и био сенка све до 19. века када је поп хаџи-Захарије Поповић почео његову обнову. Помогла му је да добије дозволу од Турака Стака Скендерова из Сарајева. Хаджи-Захарије је због заслуга сахрањен уз папраћку цркву.
Будући да обнову православне светиње нису подржавали муслимани, протерали су проту Захарија у Србију а он се, после три године, ипак, вратио и то са звоном које је прокријумчарио и које ће бити постављено на обновљену цркву која ће бити освештана 1869.године.
Страдаће, нажалост, и током Првог и Другог светског рата, али ће га народ са свештенством поново обновити.
Немањићки манастир проглашен је 1952.године културно-историјским спомеником. Тада је рестауриран и сређен, а археолошка истраживања новијег датума пронашла су у близини ове древне цркве још старију: олтарску апсиду предхришћанске цркве из 3. века. По старом обичају српски владари су градили богомоље на месту неке старине, удахњујући јој нови живот, па је тако један од Немањића, Немања, Вукан или Драгутин ту подигао цркву која траје до дана данашњег.
Nema Balkanca koji za Ostrog nije čuo, Bio mlad, ili star, bio pravoslavac, katolik ili musliman, bio bolestan ili zdrav. Ako nije posetio Ostrog, manastir blizu Nikšića, onda sigurno ima nekog ko je tamo već bio i svedočio o čudu koje mu se dogodilo. A,kažu još, da ko nije doživeo neko čudo, taj nije ni bio u Ostrogu. Vidi se ova svetinja izdaleka. Bela kao da će svetlost da je ponese i odvoji od te sive stene u koju je uklesana. Do nje se stiže polako, bosih nogu, u ogrtaču vlastih misli. Korak po korak, uzbrdo,tri kilometara, sve bliže svetinji koja će, veruju, toliki vernici, sigurno uslišti njihove molbe. Najpre se stiže u Donji manastir, a oni najuporniji kasnije, mnogo kasnije, uz strpljenje i molitvu, stići će i do Gornjeg manastira, gde se moraju duboko sagnuti kada prolaze kroz malene dveri do moštiju Svetog Vasilija.
-Nema kome Sveti Vasilije nije pomogao, reći će nam imeni i bezimeni vernici koji se uspinju bosi celo popodne do strme stene gde će zanoćiti. Ispod te stene je Vasilije 1671. godine predao svoju dušu Bogu, a na mestu gde se upokojio izrasla je vinova loza koja i danas rađa. Monasi i sam narod govore poznatu priču o tome kako se posle sedam godina od smrti Vasilije javio u snu igumanu manastira Svetog Luke u Župi Nikšićkoj, Rafailu Kosijerevcu, rekavši mu da pođe sa svojim monasima u Ostrog i da tamo otvore njegovu grobnicu. Kada su to uradili imali su šta i videti: njegovo telo beše nedirnuto i mirisavo na bosiljak. Tako je Vasilije, koga su roditelji dali za monaškog đaka iz straha da ga Turci ne uzmu u janjičare, proglašen za sveca a zahvaljujući baš njemu manastir Vavedenja Presvete Bogomajke, postao je najpoznatija pravoslavna svetinja na Balkanu.
Nekada pećinska isposnica Svetog Isaija od Onogošta koji je izgradio pećinsku crkvicu Vavedenja Presvete Bogorodice gde se naselio Vasilije, danas jedina mitropolija na svetu nastala u pećini. Kroz istoriju, nije bilo lako sačuvati svetinju i sveca. Pod najezdom Turaka, četiri puta su kaluđeri sklanjali njegove mošti. Jednom je prilikom čak i reka Zeta poplavila počivalište Svetog Vasilija ali je zapamćeno da su njegove mošti vraćene u manastir neoštećene. Čuda su pratila Ostrog ( što znači oštar, oštri) od samog početka, zbog čega je i najposećenija svetinja. Po nekim podacima manastir Ostrog, koji broji petnaestak monaha i desetak iskušenika, plus monahinje iz manastira Ćelije Piperske koje su na poslušanju, manastir godišnje obiđe više stotina hiljada ljudi. Praktično, svi putevi turista iz Srbije koji tokom leta idu u Crnu Goru ili se vraćaju kući, vode preko Ostroga. Ako baš vreme ne dozvoljava da se svrati i zanoći i izgubi ceo dan i noć, onda se kolima prođe pored svetinje. Dovoljno je da se ona vidi s puta i da se pošalje molitva koja, kažu, i tako stiže, jer je Ostrog je uteha svima koji pomoć traže. „Traži i dobićeš, učini nešto i sve će se preokrenuti, rekao je u prolazu jeromonah Stefan vernicima koji ga nešto priupitaše. Još je dodao: „Dobro se iz dobrog zameće“.
Prohor Pčinjski je najstariji od svih naših svetih starina. Stariji čak i od Hilandara. I najveći u Srbiji. Ovaj manastir na jugu Srbije jedan je od najblistavijih bisera srpskog pravoslavlja.
Po legendi koju kazuju monasi manastira koji je upravo proslavio 950 godina od osnivanja, manastir je izgradio vizantijski kralj Diogen Roman IV u 11. veku.
Priča ide ovako: Jednom je jedan lovac jurio srnu po kozjačkim planinama, a ona nemajući više kud utočište potraži kod čestitog monaha Prohora koji je po gorama Kozjaka živeo. Videvši lovca koji je i dalje jurio srnu, starac mu reče: Stani Diogene ja sam čovek. Bio je prozorljiv i znao mu je i ime. Čovek se vrati i starac Prohor mu reče da što pre ide u Carigrad jer će postati vizantijski car. Ali, isto tako dodade da njega ne zaboravi a da te odrpane haljine u kojima je lovio stavi na specijalno mesto.
Diogen je postupio kako mu je strarac rekao, ali kada je postao car ipak je zaboravio na starca. U tom zaboravu prošlo je 30 godina, monah Prohor se već upokojio ali, ako je Diogen zaboravio Prohora, Prohor nije Diogena. Javio mu se jedne noći u snu.
„ Zaboravi ti mene i haljine tvoje Diogene“, rekao mu je starac. Uplašio se silno car, i smesta se zaputio u Kozjačke planine, na mesto gde je davno sreo starca. Pronašao je njegov grob, izvadio neraspadnuto telo sa namerom da ga ponese za Carigrad. Ali mazge nisu htele ni milimetar da mrdnu. Shvatio je da Prohor treba da ostane tamo gde ga je našao.
Naložio je da se tu sagradi manastir Porohor Pčinjski, koji je u junu ove godine proslavio 950 godina postojanja. U isto vreme Sveti Prohor Pčinjski postao je i najstariji svetac u Srbiji.
Mnogo se čudesnih stvari svilo oko ovog sveca i manastira. Jedna od njih privlači reku vernika koji znaju da sveti Prohor Pčinjski uslišava molitve svakome ko sa verom u Boga pristupi. To je činjenica da svetac mirotoči.
-Sveti Prohor Pčinjski mirotoči svih 950 godina i to je načudesnija stvar – kaže sveštenik Dalibor Jović. – On je najstariji svetac koji najduže mirotoči.
Oduvek se po sveto miro dolazilo u Prohor. Bolesni su u miru našli leka, momci se oženili, žene decu dobile, poročni ostavili poroke, studenti položili ispite… Glas se pronosi uzduž i popreko pravoslavnog sveta.
Proslavili su monasi i cela Srbija 950 godina postojanja manastira sa radošću i ponosom ali podjednako je sveštenstvu drag i drugi jubilej, koji se vezuje za srpsku tradiciju. To je 750 godina od kako je manastir obnovio srpski kralj Milutin Nemanjić.
U kolektivnom sećanju srpskog naroda sećanje na nemanjićku baštinu gotovo je sveto.
Nakon velike obnove koju je sproveo kralj Milutin, manastir je u srednjovekovnoj srpskoj državi blistao u sjaju i značaju. Radili su tu marljivo prepisivači iluminatori, freskopisci, a onda je najezdom osmanlija nastupilo mračno doba najteže za manastire. Turci su rušili sve što nije bilo islam, a ono što je preživelo od crkava zaslužilo je posebno mesto u istoriji.
Manastir Prohor Pčinjski nebrojeno puta rušen i uništavan, kažnjavan jer je bio mesto odakle su kretale bune protiv Turaka, centar slobode i duhovnosti, izdržao je sve istorijske oluje.
Vremenom uporno obnavljan, dostigao je svoj puni sjaj. I u tom sjaju još sjajniji jubilej koji će za 50 godina biti najstariji milenijumski jubilej jedne građevine kod Srba.
Manastir Rustovo izgleda kao da uživa u pogledu na beskrajnu pučinu i carstvo nebesko.
Zagledan u Sveti Stefan, i plavo more i nebo, odakle jugo donosi miris algi i šum talasa. Taj mirisni vetar bistri misli, i povija monašku odeždu, pa se čini da je lakše nositi je.
Zbog tog vetra koji komeša sećanja i roji misli, lakše je uspinjati se do Božjeg hrama.
Korak po korak, misao po misao, i posle tri kilometra puta, lepom stazom uzbrdo od manastira Praskavice, stiže se do Rustova. Na tom 370-om metru od površine mora – hodočasniku stiže nagrada. Ako je bilo sunce – čeka ga hlad, ako je padala kiša, tu je sklonište, ako je duvao vetar – tu je zavetrina, ako je gladan – nahraniće ga, ako je žedan – napojiće ga…To je put za posvećene. Oni koji su u trci mogu stići i kolima uzanim putem.
Na kraju puta dočekaće ih hram građen u starom ruskom stilu.
– Posvećen je carskim mučenicima Romanovima – kaže nam sestra Teodotija.- Hram je sagrađen 2006. godine i posvećen je carskoj stradaloj porodici.
Zbog malog hrama brojni Rusi hodočaste ovde. To im daje osećaj kao da su kod kuće. Osim hrama posvećenog Romanovima tu je još jedna važna relikvija koja dovodi Ruse u Rustovo: Iverska ikona. Nju je naslikao Andrej Muntjan, ruski slikar koji je dvadeset godina stvarao u Budvi.
– Slikao je ikonu, ali nije mu išlo sve dok jednog dana nije opazio da se zapravo ikona kroz njegovu ruku sama slika – govori sestra Teodotija. – Bilo je to autofreskopisanje. Kada je završio ikonu i hteo da se potpiše na poleđini, ona je pala i udarila ga u glavu. On je tada shvatio da nema nikakve veze sa njenom izradom, več je to sve Bog uradio. Zatim je ikona počela da širi snažan miris. Prihvaćena je kao čudotvorna ikona koja pomaže bolesnima i parovima koji ne mogu da imaju decu. Do sada je, kasže sestra, na svet donela oko 300 dece.
Andrej Muntjan, slikar i tvorac Iverske ikone, koga smo ove, 2025. godine sreli u Budvi, rekao nam je da je Majku Božju naslikao 2004. godine, kada je slučajno došao u Budvu, kao turista i odseo sa suprugom u hotelu Slovenska plaža.
– Obilazili smo manastire i u manastiru Podmaine upoznali harizmatičnog oca Benedikta i nastojnicu manastira Rustovo – kaže Andrej Muntjan.
Ubrzo su posetili Rustovo, u kome je tada bilo tek nekoliko monahinja, ali je atmosfera, kako kaže Andrej, bila puna dobrote i ljubavi. Sledeće godine, Andrej se razboleo, bio je na operaciji i jedva je preživeo. U vreme tog strašnog događaja on se zavetovao da će ako preživi pokloniti ikonu Iverske Bogorodice manastiru Rustovo. Tako je i bilo.
Od tada ikona pomaže ljudima, posebno parovima bez dece. U Rustovu postoji knjiga u kojoj se beleže deca koja su došla na svet zahvaljujući ikoni, među kojima je i dete sveštenika.
Još jedna ikona pronosi slavu manastira Rustovo. To je ikona koju zovu Neuvenjeli cvijet, na kojoj je predstavljena Bogorodica sa cvetom, ili Blagouhani cvijet. Nju je manastiru poklonio vernik konzervator 2009. godine. Ikonu je dobio od trgovca starinama koji ga je zamolio da spoji daske koje su se odvajale. Kada je počeo da radi na njoj, razdvojene daske su se same spajale. Zatim se pojavila plavičasta svetlost i likovi Majke Božije i Isusa Hrista.
– Blaženopočivši mitropolit Amfilohije rekao nam je da je ikona iz 14. veka i da je bogougodna. Prihvatili smo čudo na poklon, a ona i danas menja likove i boju – kaže sestra Teodotija.
U manastiru važi pravilo Sv. Benedikta: Ora et labora – moli se i radi, koje monahinje doslovno sprovode. Kada su 2004. godine stigle u tada razrušeni manastir, koji će vremenom podići, otac Benedikt Jovanović sa monaštvom, sestre su počele od bilja. U zapisima su pročitale da su se monasi nekada bavili monaškom medicinom, pa su odlučile da nastave tradiciju.
Počele su da beru bilje po Paštrovskoj gori, da ga prerađuju, sve veštije i vrsnije da bi vremenom dobile fantastične proizvode.
– Pravimo kreme za lice, ruke i telo – kaže nam sestra Teodotija. – Mirisne i hranljive vitaminske kreme od ruža, ruzmarina i gorskih trava protiv bora, za lepu kožu. Pravimo mnoštvo melema od bokvice, kantariona, lovora, gaveza, banane, cimeta… Bilje potapamo u bazna ulja, obično maslinovo i bademovo. U ta ulja potapamo trideset različitih biljaka od kojih nastaju lekovita ulja i melemi.
Sestrinstvo manastira Rustovo pravi lekovita vina. Tu je vino od smokve koje reguliše rad štitne žlezde i hormone,pa vino od koprive za celokupno zdravlje i mnoga druga. Zatim ulje od kleke koje čisti kožu, lek je za razne ekceme i psorijazu. Pa napitak „ Bolje od kafe“, kako sama reč kazuje koji se zavoli i pije umesto kafe.
Monahinje prave melem od gaveza i lovora protiv modrica i hemoroida. I zubnu pastu od prirodnih sastojaka, veoma mirisnu. Tu je i neizbežna manastirska travarica protiv bolova u stomaku, prehlada, virusa i temperature.
U manastiru se može dobiti i ulje od kandila koje gori nad Iverskom ikonom koje, kažu, takođe pomaže vernicima.
Deo setrinstva manastira Rustovo prevodi sa ruskog, francuskog, englesko,g a deo se bavi tkanjem, pravljenjem lutaka za decu,knjigovezačkim radom…
A sve krasi molitva. Tihu molitvu, koju sestrinstvo peva po kojoj je Rustovo takođe poznato, radost je čuti. Sve je njome okićeno. Čak i zvuk, i pogled, i nebo, i vetar. A možda baš i zbog te molitve, sve što se odavde ponese ima blagoslov.
Tačno 13 godina bilo je potrebno da se izgradi Pivski manastir u 16. veku i isto toliko godina da se četiri veka kasnije preseli na novu lokaciju, zbog stvaranja akumulacionog jezera.
Tada je svaki kamen, svaka freska, svaki detalj crkve Uspenja Bogorodice brižljivo skidan i prenošen u brda iznad novog gradića Plužine, na severu Crne Gore, gde je uskoro počeo da niče novi Pivski manastir. Do 1975. godine preseljeno je 1200 kvadrata fresaka neprocenjive vrednosti, a među njima i u ortodoksnom hrišćanstvu jedinstvena freska na kojoj je naslikan čovek nepravoslavne vere.
Velika enigma isplela se baš oko toga ko je na toj fresi predstavljen, a sudbina nije dala da se otkrije identitet jer je vreme izbrisalo natpis koji bi ukazao o kome je reč. Pretpostavlja se da je na fresci u Pivskom manastiru „glavom i bradom“ veliki vezir Mehmed-paša Sokolović, rodom iz sela Sokolovići kod Višegrada.
Stari Pivski manastir podigao je Savatije Sokolović, obnovitelj Pećke patrijaršije, u periodu od 1573. do 1586.godine i rođak Mehmed-paše Sokolovića. Vešti ikonopisci i čuveni majstori kao da su se na tom manstiru koji je izgrađen na veličanstvneom mestu, na obali Pivskog oka koje pravi lepotica reka Piva, na nadmorskoj visini 604 metara, takmičili u svom umeću. Živopišu njegove zidove najpoznatija imena freskoslikarstva: Kiro Kozma i pop Strahinja iz Budmilja.
Vekovima je odlevao svim nedaćama. Ni vreme, ni Turci Osmanlije nisu mu mogli ništa. Sačuvao je svoje dragocenosti i freske neprocenjive vrednosti koja danas predstavljaju vrhunac jedne kulture, države i naroda.
Kada su vlasti Crne Gore odlučile da se na tom području napravi akumulaciono jezero preseljenje Pivskog manastira bio je najznačajniji i najteži poduhvat.
U preseljenju 1260 kvadratnih metara fresaka Pivskog manastira učestvovali su mnogi zavodi za zaštitu spomenika kulture iz Crne Gore i Srbije, pa čak i stručnjaci iz Rima.
Posao na skidanju fresaka odvajanjem od manastirskih zidova, obeležavanjem i konzervacijom zaspočet je je 1969. godina a 26.septembra 1982.godine završeno je kompletno preseljenje manastira na Sinjac, udaljen nekoliko kilometara od Pivskog oka koje jedino nije moglo biti preseljeno. Pivski manastir pored svojih neprocenjivih fresaka čuva bvrojne dragocenosti: četiri rukopisana jevanđelja, okovana srebrnim pločama, tri nastala u Rusiji, dok se za četvrto ne zna odakle potiče, gramatu ruskog cara Aleksandra I, iz 1816.godine, arhijerejski sto, Kolo Bogorodičino, ukrasna vrata, stari rukopisi, štampane knjige, razni zaveti. Poznat po svojoj riznici knjiga koja je jedna od najvećih u Crnoj Gori, okuplja duhovnike, a nepravaziđena prirodna lepota brojne zaljubljenike. Sve njih na kraju prigrli svojim mirom i nerešenom misterijom Pivski manastir – jedini koji je živeo na dva mesta.
U slavno doba srpske istorije, početkom 13.veka, na zemlje kralja Dragutina Nemanjića i ugarskog kralja Vladislava napadali su dvojica bugarskih velikaša, braća Drman i Kudelin. Išli su protiv njih i Mađari i kralj Dragutin ali, nažalost, neuspešno.
Kada su krenuli da otimaju teritorije, srpski kralj Dragutin pozvao je u pomoć svog brata kralja Milutina koji se odazvao i zajedničkim snagama braća su pobedila bugarske velikaše, zauzela grad Ždrelo, a zatim i celu Braničevsku oblast koja je ušla u sastav Dragutinove države.
Zadovoljan pobedom kralj Milutin je u znak slave i sećanja dao da se podigne manastir Vitovnica 1291. godine, desetak kilometara od Petrovca na Mlavi prema Kučevu. Na krečnjačkoj steni nikla je crkva posvećena Uspenju Presvete Bogorodice. Do današnjih dana manastir nosi ime koje duguje reci Vitovnici koja protiče u blizini.
Kroz prohujale vekove manastir je stradao više puta. U tursko vreme su ga palili, rušili, a narod i monasi ga iznova podizali. Prvi pisani pomen zabeležen je 1537. godine. Plaćao je veliki porez, na osnovu čega se zaključuje da je bio bogat. Po turskom popisu iz 1527. godine u manastiru žive dvojica monaha, deset godina kasnije trojica, da bi 1578. godine u manastiru bilo šestorica.
Tu je 1557. godine nastal i prekrasno Vitovničko jevanđelje koje je čuveni zlatar Vuk Kondo okovao u pozlaćeno srebro. Jevanđelje je pisano crnim mastilom, važnije napomene ispisane su rastopljenim zlatom. Ornamenti i inicijali rađeni su zlatnom, plavom, crvenom i zelenom bojom, dok su rečenice razdvajane zlatnom tačkom. Viotovničko jevanđelje su monasi sačuvali noseći ga sa sobom u zbegovima i povlačenju pred Turcima. Posle austrijsko-turskog rata Vitovnica je pusta, monasi su potražili spas u Bešenevu, na Fruškoj gori, gde donose vitovničko blago među kojem je i Vitovnička čaša, anafornik, koju je iskovao i pozlatio 1652. godine Luka Kujundžija iz Ćiprovca kod Ćustendila gde je, inače, bio kujundžijski centar u kome su srpske kujundžije u XVII veku izrađivali fine zlatne i srebrne predmete. Danas se obe vredne relikvije čuvaju u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu.
Manastir je posebno stradao tokom Prvog srpskog ustanka kada su ga Turci porušili u znak osvete nad Homoljcima koji su učestvovali u ustanku. Posle Drugog srpskog ustanka, Paul Matejić obnavlja drvenu pripratu, a Stevan Dobrnjac deo konaka i kuhinju (1837). Zatim vitovnički monasi Stefan Mihajlović, Simeon Nikolić i Hadži Stefan Bojović dižu manastir na noge celog ga obnavljajući.
Strašna zverstva i teror manastir i monasi doživeli su za vreme bugarske okupacije od 1915-1918. godine kada su okupatori odveli u logor igumana Isaiju Bogdanovića i tamo ga ubili. Iz manastira su odneli vredne predmete i stoku. Stiže Drugi svetski rat i nova stradanja. Nemci spaljuju manastir i u pepeo pretvaraju svu muku vitovničkih monaha. Uspevaju da uhvate jerođakona Avakuma Momčilovića koga su sproveli u logor na Banjici gde su ga i ubili.
Kaže se da od goreg uvek ima gore, pa tako manastir i bratija doživljavaju golgotu kada na vlast dolaze lokalni seoski komunisti 1945. godine. Oni ubijaju svu preostalu bratiju i otimaju od manastira imovinu, a komunisti Vitovnice, združeno, ubijaju i igumana Vitovnice jeromonaha Mardarija Zdravkovića.
Crkva šalje u opustošen manastir 1946. godine jeromonaha Hrizostoma Pajića i postavlja ga za igumana. U bogomolji bez krova, iguman Hrizostom vraća život vitovničkom manastiru. Taj životni dah struji i danas.
