Рођена је као принцеза 11. јуна 1903. године, али њен живот није био све време бајка. Детињство грчке принцезе Олге које је са млађим сетрама Елизабетом и Марином проводила у лепоти краљевског замка Татој, надомак Атине, било је дивно. Срећа је цветала тада у породици њеног оца принца Николе од Грчке и Данске, сина краља Георга I од Грчке и велике војвоткиње Елене Владимировне од Русије, унуке сверуског императора Александра II.
Али не задуго. Имала је 11 година када су се Грци одрекли монархије и прогнали целу краљевску породицу из земље. Породица једно време живи у Паризу, а затим се сели од једних до других рођака. Без имовине и без неког озбиљнијег мираза, њихова најстарија ћерка Олга била је обећана данском принцу Фредерику који ће, без сумње, бити веома тужан, када лепа Олга нађе свог принца – Павла.
Било је то у Лондону 1922. године. На балу код лејди Зије Вернер први пут су се угледали Павле и Олга.
Принцеза Олга је имала раскошан родослов и још раскошнију лепоту. Принц Павле се сместа заљубио у њене плаве, дубоке очи и префињен стил. Толико је био смушен да никако није могао да изговори да је позива да изађу у биоскоп, па је она то урадила уместо њега. Касније, кнегиња је записала да јој се југословенски кнез учинио „доста стидљивим“.
Венчали су се у Београду, 22. октобра 1923. године. На жалост њених родитеља који су желели да то буде у Лондону, на гламурозној церемонији у катедрали, где би присуствовали британски краљ и краљица.
Било је то једно од најлепших венчања које Београд памти. Лепи принчевски пар у кочији са окићеним коњима, народ који обасипа цвећем младенце, зеленило Дедиња и њихова срећа. Британски краљ и краљица, ипак, су дошли. Како и не би када је Џорџ VI, са супругом Елизабетом, био кум младом пару.
Бајка се за кнегињу Олгу и кнеза Павла наставља. Брачни пар се настањује у Грасу, на југу Француске, недалеко од Азурне обале. Одатле, селе се за Британију, где на свет стиже најпре Александар (1924-2016), па Никола (1928-1954), обојица рођени у Вајтлоџу, Ричмонд парк, у Лондону, а затим и Јелисавета, рођена у Београду 1936. године.
У Београд су се вратили 1934. године, после убиства српског краља Александра Карађорђевића у Марсељу. Кнез Павле постављен је за намесника Југославије. Лета проводе на Бохињском језеру, у Словенији, зиме у Белом двору у Београду.
Одједном, после 18 година дивног живота, бајка се насилно прекида.
Пуч у Београду, 27. марта 1941. године. Кнез Павле, кнегиња Олга и њихово троје деце – Александар, Никола и Јелисавета – протерани су из земље. Србију напуштају сутрадан, 28. марта, строго контролисаним возом. За кнегињу Олгу се историја понавља. Она други пут трпи понижење прогонства.
У Атини их дочекују британске власти, под чијом пратњом стижу у бриитанску колонију Кенију. Насељавају их поред језера Наиваша.
Тог дана био је рођендан кнеза Павла. Кнегиња је записала у свој дневник:
„Стигли смо на то место после пола сата вожње по прашини од станице… У кући нико није живео месецима, сва је мрачна и прљава, вода је нечиста, нема светла, ни радија, башта је, уствари, дивље растиње поред џунгле, језеро пуно нилских коња, а видели смо и питона врло близу. Права мора! Ту је немогуће живети. Али не смемо изгубити веру и храброст!“
Све је недостаје кнежевској породици само не љубави. Кнегиња Олга је записала:
„Павле је моје јутарње и залазеће сунце!“
Kенијска клима не прија кнезу Павлу и он почиње да побољева. То је кнегињу веома мучило. Али није било излаза за кнежевску породицу из те вруће земље у коју су невољом допали. Први пут ће кнегиња Олга напустити Кенију крајем августа 1942. године, пошто је у авионској несрећи погинуо војвода од Кента, супруг њене сестре Марине. Тада је Винстон Черчил дао дозволу краљу Џорџу VI да његова кума Олга допутује у Енглеску код своје сестре.
Боравак у Британији искористила је да лобира за своју породицу. Када се после неколико месеци вратила у Кенију, њен муж је био прилично исцрпљен. У јуну 1943. успевају да добију дозволу да се преселе у Јоханесбург. Тек 1948. године враћају се у Европу. Настањују се у Женеви, а затим у Паризу, где ће остати до краја живота.
У том периоду живе као остала аристократија. Принц Томисилав Карађорђевић записао је усвојим Мемоарима:
„Увек кад се сетим кнегиње Олге, сетим се и њене приче о брошу, коју ми је једном приликом испричала са много јеткости. То је било онда кад је тадашњи председник Тито склопио војни споразум са Грчком и Турском да га Алијанса, ако затреба, штити од Стаљина. Тито је тим поводом допутовао у Атину, грчки двор је приредио вечеру. За столом је била и кнегиња Олга. Њој је грчки краљ био блиски рођак.“
На госпођи која је седела до Тита, кнегиња Олга је приметила врло скупоцени брош, јединствени примерак. Дотична госпођа је запазила да кнегиња Олга посматра брош и, поносна на његову лепоту, упитала јe:
„Да ли вам се допада мој брош“?
„Не ваш“, одговорила је хладно кнегиња Олга, „то је мој брош“.
„Али овај брош ми је поклонио Тито“, рекла је госпођа.
„То не знам, међутим – тај брош је пре рата припадао мени“, рекла је кнегиња Олга. Са много нелагоде, госпођа се машила руком да скине брош и врати га кнегињи Олги, али је она отмено одбила: „Не, молим вас, не треба. Ви сте тај брош добили.“
За кнегињу Олгу и кнеза Павла живот је стао 1954. године. Тада је њихов син, кнез Никола, изгубио живот у аутомобилској несрећи.
Никада се од те несреће нису опоравили.
Живели су изоловано, без жеље да виде икога осим својих најближих.
Тихо се угасио прво живот кнеза Павла 1976. године. А кнегиња Олга, пред којом је и Хитлер црвенео, снебивајући се од њене отмености и лепоте, поживела је још двадесет година у готово монашкој осами. Умрла је у 95. години живота, 16. октобра 1997. године.
После рехабилитације кнеза Павла Карађорђевића 2011. године и кнегиње Олге, њихови посмртни остаци (и земни остаци сина Николе), есхумирани су са гробља у Лозани и сахрањени у цркви на Опленцу, уз највише државне почасти.
ви посмртни остаци (и земни остаци сина Николе), есхумирани су са гробља у Лозани и сахрањени у цркви на Опленцу, уз највише државне почасти.
Дијана Димитровска
Из књиге Небесници српског рода
autori beograd car dušan crkva crna gora Dijana Dimitrovska dinastija doktor film gitara glumac glumica istorija istoričar knez lazar knjiga kosovo i metohija kosovski boj manastir manastiri more muzika muzičar nebojša đorđević nemanjići pesnik pisac pozorište pravoslavlje profesor profesorka reditelj slikar slikarka SPC Srbija srednjovekovna srbija stefan nemanja stefan prvovenčani svi srpski vladari teatar turci tvrđava umetnost vera
