Koliko se samo morala namučiti reka Sava da skrene svoj tok, svu onu silnu vodu koju nosi iz Slovenije, kako bi napravila carstvo za život koji na vlažnom tlu buja kao kvasac. Tu je reka u Obedskoj bari, u južnom Sremu, stvorila carstvo za ptice, za biljke, za ribe, za vodozemce, za lotose, za paprat za jedinstvene barske orhideje, za mnoge vrste koje su vremenom postale endemske, pa i za čoveka koga je kao magnet privlačila sva ta vodena lepota.
Veliko carstvo podeljeno u dva dela, daje lepotu različitosti. Jedan deo Obedske bare koji je voden zove se Potkovica i nalazi se na obodu sela Obrež i Kupinova čuvenog mesta u kome su stolovali srpski despoti. Drugi deo nosi naziv Kopito ( ili Kupinske grede) i u njemu caruju prastare šume hrastova.
Ovo carstvo koje teritorijalno pripada opštini Pećinci, na sat i po od srpske prestonice, jedno je od najstarijih zaštićenih područja na svetu, zapravo drugo, odmah posle američkog parka Jelouston, kako vole da se pohvale Sremci.
Svakako je najstarije zaštićeno područje u Srbiji, i to zahvaljujući austrougarskom dvoru koji je 1874. godine, shvatajući posebnost Obedske bare – proglasio ovo područjem carskim lovištem i tako ga zaštitio od ljudi. Posle sloma Austrougarske, područje Obedske bare biva u sastavu Kraljevine Srbije, a zatim i Kraljevine SHS kada 1919. godine postaje zaštićeno kraljevsko lovište dinastije Karađorđević. Od 1980. godine Obedska bara je svrstana u spisak područja od izuzetnog značaja za ptice Evrope.
Na ovom mestu gde je tvorac iskazao talenat stvarajući neverovatne vrste, čovek ne zna čemu prvo da se divi.
Ako pogleda u vodu – videće ribu čikov koja je autohtona vrsta, štuku, šarana karaša, videće barske kornjače, vodene zmije, videće dabrove koji su se vratili. Ako pogleda zemlju – videće divlje mačke, kune zlatice, vidre, videće prastare hrastove lužnjake, i jasen, belu i crnu topolu, grab, brest, cer…videće biljku testericu, aldrovandu, barsku paprat, močvarnu orhideju, iđirot, barski petolist, banatski različak… Ako mu pogled ode uvis – nebom će špartati orlovi belorepani, sokolovi lastavičari, šljuke, čaplje, crne i bele rode sve zavisi koje je godišnje doba, jer u Obedskoj bari živi 91 vrsta gnezdarica i 128 vrsta prolaznica, zimovalica i lutalica. A kad padne suton na scenu će izlepršati i slepi miš ljiljak i nebrojena buba i mušica za kojima on traga. U prostranim šumama čovek će naći oko 180 gljiva i najrazličitije mahovine, kažu čak oko 50 vrsta.
Ali Obedska bara nije samo lepota koja nadahnjuje, ona ima posebno mesto u srpskoj istoriografiji. Na obodu močvare u srednjem veku, u sada jedva vidljivim ostacima, stolovali su srpski despoti. Tu je krajem 13. veka sagrađena od lomljenog kamena i opeke tvrđava i grad Kupinik kao granično utvrđenje ugarskog kralja koje zatim prelazi u srpske ruke u 15. veku. Đurađ Branković, najbogatiji srpski vladar ikada, dogradiće topovske kule na vodenoj tvrđavi, a sagradiće i svoju dvorsku crkvu posvećenu Svetom Luki u blizini koju je povezao mostom.
U tu crkvu i despotski grad Kupinik stići će 1486. godine i despotica Angelina sa sinovima Jovanom i Đorđem, i sa moštima pokojnog muža Stefana Slepog Brankovića koje je na epskom putovanju nosila iz Italije, gde je despot prvobitno sahranjen. Ona će obnoviti crkvu kako bi mogla na sveto mesto položi mošti despota Stefana Brankovića i osnovati manastir Obed po kome će i Obedska bara dobiti naziv.
Legenda koja je neprevaziđene u lepoti, kazuje da je despotica Angelina sa sinovima doplovila u Kupinik na lađi od čijeg drveta je zatim sagrađena drvena crkva.
Ta crkva Svetog Luke koju narod zove jednostavno crkva Svete majke Angeline držala se vekovima, Turci su je rušili, narod iznova gradio, ali konačno je savladao zub vremena tridesetih godina prošlog veka, zbog čega je SPC 2008. godine temeljno obnovila ovaj sveti manastir. Ona je najstarija srpska crkva severno od Save.
U ovom čudesnom kraju gde život izbija iz svakog atoma zemlje i vode, može se gledati prošlost kroz etno kuću od pletera – pruća, pleve, slame i blata i krovom je od trske u kakvima se nekada živelo. Ili kroz Muzej hleba koji je još 1995. godine osnovao slikar Slobodan Jeremić Jeremija želeći da prikaže kako se mesio hleb, i za kakve prilike. Tu je i drvo spomenik, prastara crna topola( zaštićena zakonom) koja priča drevnu priču posebno u leto kad njeni listovi zatrepere.
Mnogo je čudesa u Obedskoj bari i oko nje, i tu se čovek prosto pogubi u lepoti, pa ne zna kud će pre gledati, u nebo, zemlju ili u vodu. Ali kud god da pogleda – preplaviće ga smiraj i osećanje sreće što je tu.
U vreme kada Evropa nije ni postojala, u srcu Balkana, na mestu današnje Srbije i Rumunije, oko plodnog Dunava, živela je drevna civilizacija. Dok je ostatak sveta u tom kamenom dobu lovio divljač i ribu, naši preci – imali su svoju kulturu, kuće, ulice, pripitomjene životinje, seme i umetnost koja i danas zadivljuje svet. To je kultura Lepenskog vira. Postojala je od 9500. do 5000 godine pre nove ere.
Svoj razvoj evropski čovek je započeo ovde, u Srbiji, na Dunavu.
Danas je to mesto nezaobilazno za brojne turiste koji pohode našu zemlju. Nalazi se u okivru nacionalnog parka Đerdap koji je najveći u Srbiji i ima nekoliko arheoloških lokaliteta ( Trajanov most, Trajanova tabla, Diana, Golubački grad…), bogatu floru ( više od hiljadu biljnih vrsta) i faunu sa najraznovrsnijim divljačima. Na lokalitet Lepnski vir turisti dolaze sa brodova koji krstare Dunavom ili sa kopna. Udaljen je 15 kilometara od Donjeg Milanovca i najvažnija je tačka na mapi arheološke Srbije.
Jednu od najznačajnijih praistorijskih kultura pronašli su arheolog Obrad Kujović i student arheologije Ivica Kostić 30. avgusta 1960. godine. Njih dvojica su bili na terenu, tragajući za potencijalnim arheološkim nalazima pre nego što će celo to područje biti potopljeno kako bi se izgradila hidrocentrala “Đerdap I”. Odlučili su u jednom trenutku da se odmore na jednoj od privlačnih dunavskih terasa, u blizini Vira kod Lepene.
“Dok smo se rashlađivali dunavskom vodom”,svedočio je kasnije Obrad Kujović, “ zapazio sam prvo u vodi pored obale, a zazim i na obali, fragmente posuda od pečene gline. Bilo ih je toliko da smo za kratko vreme brzo napunili njima torbe. U prvi mah izlgedalo je kao da smo otkrili neku keramičku radionicu. Prikupili smo veću količinu tih ulomaka, za koje nije bilo dileme da pripadaju Starčevskoj kulturi. Bilo nam je jasno da smo otkrili bogato neolitsko naselje koje je postojalo na odličnom mestu, u jednoj uvali, koju je priroda ukrasila bogato šumom i raznobojnim stenama, a u isto vreme ih Dunavom zaštitila s jedne strane, a Koršo brdom s druge.
Uzbuđenje je bilo sigurno fantastično. Otkriti kulturu koja će kasnije postati svetski poznata – san je svakog arheologa.
Kujović i Kostić su fotografisali teren, skicirali mesto, prikupili sve podatke, napravili zapisnike a zatim se vratili u Beograd i sve predali Arheološkom institutu u Beogradu. Ali, ni slava ni zadovoljstvo iskopavanja – nije pripalo njima. Za lokalitet se ubrzo zainteresovao Dragoslav Srejović, u to vreme asistent na katedri za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Srejović je pokazao Lepenski vir svetu, a svet se divio i lokalitetu i Srejoviću. Kujović i Kostić, decenijama kasnije morali su sami da se bore za istinu jer ih Srejović, kao ni Dušanka Vučković Todorović, rukovodilac istraživanja u prvoj fazi – nikada nisu pomenuli kao prve arheologe koji su zaslužni za otrkiće lokaliteta. Poznatiji od njih je bio deda Miloje koji je arheolozima ustupio njivu na kojoj su pronađeni fragmenti. Profesoru i akademiku Dragoslavu Srejoviću, zamera se što u svojoj publikaciji iz 1969. “ Lepenski vir” u odeljku istorijat i istraživanje, pored oskudnih podataka koji se očigledno odnose na Kujovića i Kostića nije naveo i njihova imena.
Punom parom krenulo se u istraživanje pre nego što će postavljanjem brane na Dunavu, sve nestati zauvek. Svi pronađeni objekti i predmeti prebačeni su na viši nivo gde je izgrađena muzejska zgrada. Najlepše figure smeštene su u Narodni muzej u Beogradu. To je urađeno, kažu, prilično nesavesno, a prema svedočenju arhitekte Aleksandra Deroka, prilikom prenošenja polomljeno je i nestalo prilično eksponata, zbog čega je Lepenski vir nazvao “najvećom arheološkom katastrofom 20. veka”.
Jedna od statua i danas se nalazi u Berlinskom muzeju, a kupljena je za basnoslovne pare od nepoznatog prodavca i nije zavedena medju lepenskim predmetima.
Ali, to je prošlost i više ništa ne može da se ispravi. Ugavnom, priča o najstarijoj civilizaciji u Evropi iz Đerdapske klisure izgleda da je je zaokružena. Znamo ko su bili Lepenci, ti naši davni, davni preci.
Bili su to ljudi koji su živeli u naseljima koja su imala ulice. U središtu naselja nalazio se prostrani trg, koji je bio mesto obavljanja raznih rituala. Kuće su pravili od drveta, peska, pleve, blata, trske, gline… Svaka kuća imala je ognjište oko koga su bile smeštene skulpture, najpre samo glave a zatim (u kasnijoj fazi) i cele ljudske figure. Na njima su najčešće modelovane ribolike ljudske glave, a na nađenim predmetima su ugravirane zagonetne predstave: znaci slični koordinatnom sistemu, skice, slova, brojke, predeli. Skulpture ribolikog izgleda bile su aluzija na ribolov i plodnost, glavno zanimanje stanovnika Lepenskog vira.
Svoje mrtve sahranjivali su neobično: uspravno u jogi položaju ili u pozi fetusa i ispod ognjišta, dakle u kući. Verovali su da jedino duhovi mrtvih mogu da daju život deci ulaskom u njih nakon začeća. Živi i mrtvi živeli su praktično zajedno. Uz pokojnika je uvek bio i jelenski rog, koji ga je čuvao. Rogovi su bili i simbol ponovnog rađanja.
Neobična prastara civilizacija sa svim svojim osobenostima danas privlači na stotine hiljada turista godišnje. Moderna Srbija nudi im, smatra se, najbolji noćni provod, a arheološka Srbija – znanje o kolevci evropske civilizacije.
Dijana Dimitrovska, BCM 2022.
Pismenost
– U Lepenskom viru napravljeni su prvi tragovi pismenosti – kaže arheolog Dragan Janković – . Znakovi Lepenskog vira su vremenom formirali pismo. Pronađeni kameni žrtvenik, star 9.000 godina, sa grafizmima, koji liče na simbole i slova namenjeni za magijske rituale, u čijoj osnovi je takođe trougao, najverovatnije je osnova iz kojih je nastala azbuka kasnijih civilizacija. Grafizmi pronađeni na tom predmetu najstarije u pronađeno pismo na svetu.
Ima ljudi kojima je putovanje u krvi, koji ne mogu da ga se zasite i iznova se raduju novim putevima koji će svojim tragom iscrtavati njihovu životnu mapu. Životni globus Gordane Pešaković iscrtan je gustim linijama koje su je kao predavača ekonomije i poslovanja vodile u Vijetnam, Kinu, Rusiju, Uzbekistan, Tajland, Argentinu, Kanadu, Čile, Kirgistan, Tajvan, Francusku, Rumuniju, širom SAD i u njenu rodnu Srbiju. Ali stizala je tamo i kao pisac i pesnik, koji će ta iskustva pretočiti u pisanu reč. Putovanja su je, kako kaže u razgovoru za Balkan City Magazine, uvek nagrađivala zadivljujućim iskustvom.
-Upoznavanje drugih zemalja, kultura, načina razmišljanja i življenja su nepregledna inspiracija i poziv na razgovor i razumevanje – kaže Gordana Pešaković, profesor ekonomije i poslovanja, pesnik i pisac rodom iz Beograda koja decenijama živi u Americi, na Floridi. – U osnovi mnogih problema u svetu, krije se seme neznanja i strah od nepoznatog. Stoga, poziv na putovanje i upoznavanje, razmenu misli i iskustava i slušanje jedni drugih je dragocena škola bez školskih klupa. Naučeno je i doživljeno, dotaknuto i spoznano svim čulima. Ovako stečeno znanje utihnjuje strah i budi nadu u saradnju.
O Kako biste vi brendirali Srbiju? Šta je najznačajnije, po vama, iz Srbije što treba predstaviti svetu? I kako? – Brendiranje nacije je vrlo odgovoran i multidimenzionalni projekat koji uključuje različite oblike ljudskog delovanja i zahteva vreme. Stoga, ne bih ishitreno da odgovorim na ovo pitanje. Ali, evo skromnog predloga. Treba početi od jaza koji postoji između onoga kako mi vidimo sebe i kako nas vidi svet. Kako se do ovoga dolazi? Jedan od načina može biti anketa među našom populacijom i strancima iz različitih zemalja (onih koji su posetili našu zemlju i onih koji nisu), različitog uzrasta, a u zavisnosti od ciljne populacije kojoj se obraćamo sa našom brending kampanjom. Kada utvrdimo ovaj jaz koji postoji, onda možemo krenuti u razvijanje konkrentijih delova brending kampanje, koji bi bio usmeren na smanjivanju jaza.
O Koje su za vas najznačajnije veštine neophodne za radostan i ispunjen život ?
-Važno je da u svakome danu pokušamo da se zahvalimo nekome, da pomognemo nekome, da pogledamo nekoga u oči i u njima ostanemo dugo. Važno je da postavljamo pitanja i tragamo za različitim odgovorima iz različitih izvora. Važno je da budemo radoznali i da upoznajemo sebe i ljude oko sebe strpljivo i posvećeno. Važno je da poštujemo jedni druge.
O Na festivalu u Orlandu predstavili ste i srpsku kulturu? Kako?
-U Floridi, u gradu Kaselberiju kraj Orlanda, u parku pored jezera Konkord, a ispred gradske kuće, od 2016. godine nalazi se skultpura Beogradski čitač, vajara dr Miloša Šarića. Postament krase reči Dositeja Obradovića ispisane na srpskom i na engleskom jeziku: Onaj ko čita može razum prosvetiti, poboljšati srce i ulepšati narav.
U saradnji sa Maticom iseljenika i Srba u regionu, Književnog „Esnafa“ i Projekta Beogradski čitač, od 2022. godine organizuju se susreti pisaca dijaspore ispred skulpture Beogradskog čitača na Floridi. Ovo je prilika da se okupe pisci iz dijaspore, i svi oni koji poštuju pisanu reč i srpsku kulturu. Posvećenost organizatora, pisaca dijaspore, lokalne srpske zajednice, domaćina grada Kaselberija, inspiriše i daje energiju koja je uvek potrebna za ovakve poduhvate. Nadamo se da će u buduće ova manifestacija dobiti podršku i finansijska sredstva od institucija u matici i dijaspori.
O Da li je skulptura Beogradski čitač popularniji na Floridi nego u Srbiji?
-Projekat „Beogradski čitač“ pokrenule smo Tanja Šikić, Gordana Vlajić i ja. Priča o Beogradskom čitaču je san koji je postao java. San o slavljenju knjige, druženja uz knjigu, promovisanja kulture i dijaloga, slušanja i osluškivanja jedni drugih, stvaranja prostora vanprostornog, u vremenu vanvremenom, za lepotu pisane reči i oplemenjivanja postojanja.
Na tom putu koračale smo zajedno sa Udruženjem književnika Srbije, profesorom dr Dragoljubom Dimitrijevićem sa Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu i njegovim studentima master klase 2015. i velikim brojem pojedinaca, insitucija, ljudi dobre volje od SAD do Australije. Svi oni su svojim donacijama u različitim oblicima pomagali.
Prva skulptura Andrije Vasiljevića otkrivena je decembra 2015. u Čuburskom parku. Naredne godine, skulptura Miloša Šarića zablistala je u parku Konkord, a prostor ispred gradske biblioteke u Pančevu ukrasila je treća skulptura Aleksandra Večerinovića!
U Beogradu, od tada, organizuju se susreti pisaca svih uzrasta i iz različitih zemalja, u proslavama Dana poezije (Načitano brdašce) i Dana knjige (Književni maraton). Na Floridi, proslava Dana knjige ispred skulpture Beogradskog čitača ozvaničena je i proklamacijom Skupštine grada Kaselberija. A od 2022. godine postaje mesto okupljanja pisaca dijaspore.
O Dovodili ste studente iz Amerike u Srbiju? Koji su njihovi utisci? Šta im se najviše dopalo?
– U dva navrata 2004. i 2013. godine dovela sam grupu postdiplomaca u Beograd. Bilo mi je drago da mogu da im otkrijem deo naše kulture, istorije, obrazovanja, poslovanja, života. Iznenadio ih je broj mladih stručnjaka koji su nam predstavljali kompanije u kojima rade, mladi istraživači i njihova posvećenost, energija sa kojom su objašnjavali svoje projekte, visok nivo profesionalnosti i prijateljska komunikacija na odličnom engleskom na svakome koraku, magija našeg folklora „Treba mnogo energije da se bude Srbin“. I, naravno, naša hrana i gostoprinstvo ljudi sa kojima su se sreli, poslovno ili u opuštenoj atmosferi grada. Verujem da smo u njima dobili najbolje ambasadore naše zemlje.
O Kako se u Americi izdaju knjige na srpskom? Da li je to uglavnom u privatnom aranžmanu ili postoje neke oranizacije koje podupiru izdavaštvo srpske dijaspore?
-Pomenula bih čoveka koji svojom posvećenošću u promovisanju srpske kulture pokazuje svima nama u dijaspori i matici „šta se može, kad se hoće“. Ilija Šaula, živi u Pensilvaniji, i u srcima je ljudi koji pišu i poštuju pisanu reč na svim stranama sveta. Pre nekoliko godina, osnovao je Književnu radionicu „Kordun“, koja je prerasla u Književni „Esnaf.“ Na online portalu do sada je objavilo svoje radove više od 620 pisaca iz dijaspore i matice. Od štampanih izdanja, čak 30 odsto su autori iz dijaspore.
O Šta je to na Floridi što je za vas posebno?
-Florida je baš kako joj i ime kaže riznica prirode. U svakome danu vas obraduje neki novi cvet koji je procvetao. Lepota, snaga, raznovrsnost, blizina oblaka je ono što najviše volim u njoj.
Dijana Dimitrovska, BCM, jul 2025.
Biografija
Dr Gordana Pešaković je profesor, pisac, pesnik, istraživač i humanista. Predaje na fakultetima u SAD, Kini, Rusiji, Vijetnamu, Uzbekistanu, Tajlandu, Kanadi,
Argentini, Čileu, Kirgizstanu, Tajvanu, Francuskoj, Rumuniji i Srbiji. Dobitnik je nagrade Predsednika Univerziteta u SAD za najboljeg profesora 2013 i 2025.
Dr Pešaković je bila dekan poslovnog fakulteta na Univerzitetu Herzing u Orlandu (2014-2018). Objavila je više naučnih radova u stručnim časopisima, bila koautor u više stručnih knjiga, prezentovala radove na naučnim konferencijama. Objavila je sedam knjiga poezije, knjigu putopisa i knjigu eseja.
Od svih evropskih naroda, izuzev onih kojima je grčki i latinski bio maternji jezik, Srbi su među prvima dobili svoje pismo i čitali na maternjem jeziku Bibliju i bogoslužne knjige. Bilo je to (posle 863. godine) u vreme kada su jedini kulturni jezici Evrope bili grčki i latinski, u vreme kada su samo oni imali svoja uređena pisma na kojima su pisane knjige i na kojima se služilo i propovedalo u crkvama. Bilo je to 700 godina pre nego što će, recimo, Nemci čitati Bibliju na svom maternjem jeziku. Srpska pismena književnost spada u najstarije na svetu, a srpski narod jedan od naroda sa najdužim stažom knjige na maternjem jeziku.
Do svog pisma došli smo spletom verskih okolnosti. U vreme prodora hrišćanstva i pokrštavanja, pomogla su nam u tome dva učena Grka iz Soluna, Konstantin ( kao monah Ćirilo) i Metodije koji su osmislili glagoljicu – naše staro pismo.
Oni to nisu učinili sa namerom da opismene slovenski narod koji se bio naselio u Solunskoj temi, dakle u njihovoj blizini. Poznato je da su baš Srbi ( Sloveni) u Solunskoj temi naseljeni u ove predele, kako je pisao Porfirogenit ili Šafarik i drugi pisci, onda „ kada su došla i njihova braća u Ilirik“. To su oni Srbi koji su molili cara Iraklija da se tu nasele. Glavni grad im se zvao Srbica, a najveća reka Bistrica.
Kao i svi Solunjani Konstantin i Metodije dobro su znali jezik svojih komšija Slovena iz okoline grada. Obojica visokog obazovanja i položaja: Konstatnin sa diplomatskim i misoniraskim iskustvom, a Metodije kao učeni monah i poznavalac slovenskih prilika i običaja.
Obojica su bili rođeni za poduhvat koji im je bio poveren. Naime, moravski knez Rostislav, na čiju su teritoriju kidisali nemački misionari, zatražio je od vizantijskog cara Mihaila III pomoć u učiteljima:
„ Naša je zemlja krštena ali mi nemamo učitelje jer mi ne razumemo ni latinski ni grčki jezik. Tražimo učitelje koji bi nas učili na našem – slovenskom jeziku“.
U to vreme, Sloveni solunske teme već su bili odavno pokršteni, pa se moravski knez na pravu adresu obratio. Stari pisci su zapisali da je znao i za srpske knjige iz Solunske teme.
Braća se temeljno pripremaju za povereni im zadatak misionarstva koji inače nije ni bio prvi. Konstantin je, naime, kao misionar išao u Hazariju, kako navodi istoričar Panta Srećković, gde se upoznao sa Rusima i video psaltir na slovenskom jeziku.
Najpre osmišljavaju posebno pismo prilagođeno osobenostima slovenskog jezika, glagoljicu ( od glagola govoriti) i utvrđuju osnovnu gramatičku normu slovensko književnog jezika.
Njihov staroslovenski, primećuju lingvisti, od samog početka ima prilično bogat rečnik i sintaksu osetno prilagođenu potrebama književnog izraza. Za ovo su zaslužni njihova mudrost i talenat ali i to što su očigledno od detinjstva odlično vladali i grčkim i slovenskim jezikom. Tamo gde im je trebao izraz kojega u slovenskom nije bilo, oni su presađivali grčku reč ali i češće stvarali novu reč slovensku po grčkom kalupu.
Takođe, praznine na koje su prilikom prevođenja nailazili, do tada nepismenih Slovena, redovno su popunjavali konstrukcijama prenesenim iz grčkog književnog jezika.
Pošto su preveli Bibliju i najvažnije bogoslužbene knjige sa grčkog na slovenski dijalekat kojim se govorilo u solunskoj temi ( ti prevodi, nažalost, nisu sačuvani u orginalima već u prepisima od kojih najstariji potiču iz oko 1000. godine), odlaze za Moravsku 863. godine, gde uvode slovensko bogosluženje, razvijaju organizaciju slovenske crkve, nastavljaju prevođenje .
Azbuka
U glagoljici svako slovo ima i ime, a od prva dva slova az i buki, dobili smo i naziv našeg pisma – azbuka. Imena slova imaju zančenje. Prvih devet slova glagoljskog pisma nose poruku: A = az, B = buki, V = vjedi, G = glagolju, D = dobro, E = jest, Ž = živeti, DZ = zelo, Z = zemlji, što znači u prevodu : Ja koji poznajem slova govorim da je vrlo dobro živeti (na) Zemlji.
U Moravskoj provode četiri godine kada ih nemačko sveštenstvo optužuje da su jeretici. Papa Nikola I ih zove u Rim, oni odlaze, uspevaju da se opravdaju, ali se jedan od braće neće vratiti. Ćirilo umire u večnom gradu 869. godine. Metodije se vraća u Moravsku, ali ga opet optužuju, stavljaju ga u tamnicu u Nemačkoj, posle čega izlazi i postaje arhiepiskop Panonije i Moravije.
Posle neprekidne borbe za jezik i pravoslavlje, ubrzo će i Metodije napustiti svet 885. godine. Njegovi učenici, Srbi iz Solunske teme, nastaviće misionarski i prosvetiteljski rad: Kliment iz Slovenije solunske (Slovenija je naziv za srpske zemlje), Gorazd, Angelar, Naum i Sava.
Proći će vekovi i vekovi, promeniće se granice stvorenih država hiljadu puta, a nama će zauvek ostati azbuka i knjiga koja na našim prostorima živi u materijalnom obliku na našem, maternjem jeziku 1200 godina.
Na Vidovdan sve reke u Srbiji poteku crvene kao krv. U gluvo doba noći, kazuje legenda koja se priča u našim starim krajevima, i najmanji izvor, potok i reka postane crvena u znak sećanja na jedan davni Vidovdan 1389. godine koji je postao centralni dođagaj u srpskoj istoriji. Uzvišica sa koje se vidi i napred i nazad, kako bi rekao vladika Nikolaj. I voda koja sve pamti, menja boju, sećajući se tog dana kada je Srbija stavila sve na kocku da bi zaustavila moćnog osvajača. I izgubila.
Na Kosovu polju ostao je cvet srpske države, cela generacija ratnika, očeva, muževa, braće. Sve što je stasalo da nosi makar i barjak krenulo je u odsudnu bitku za koju će se u prvi mah, bar u Evropi, verovati da su je Srbi dobili.
Gubitak je bio stravičan, zbog čega je zauvek urezan u narodnoj svesti. Srbija je tada zavijena u crno od čega se, veruju mnogi, do danas nije oporavila.
„Jer bolje nam je smrt u podvigu,
Negoli život u sramoti,
Bolje nam je u borbi smrt od mača primiti,
Negoli pleća neprijateljima našim podati…
Umrećemo da uvek živi budemo.“
I gde gog da kreneš po našoj istoriji, u kakve god sokake i rukavce zašao, odzvanjaće ove reči kneza Lazara izgovorene pred Kosovski boj.
A svuda, na tom putu po prošlosti, pratiće nas brojne legende.
Oduvek posle Kosovskog boja srpski narod je palio sveće i tamjan blizu crkve za kosovske junake.
Na Vidovdan, kaže predanje, prestaje da kuka čak i kukavica za izginulim junacima. Tada se ne peva i ne veseli.
I pre ovog kobnog događaja u srpskoj narodnoj tradiciji, Vidovdan je bio važan praznik. Ljudi su poštovali božanstvo Vida, Svetovida, boga obilja i rata i obeležavali ga.
Na Vidovdan se brala biljka vidovčica koja je posvećena Vidu i koja leči bolesne oči. U Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini palile su se ispred kuće vatre od slame i granja koje su momci i devojke preskakali govoreći: „ U ime Boga i svetoga Vida“ što je ostatak ranijeg verovanja stopljenog sa hrišćanstvom.
Ima i ljubavnih verovanja o Jelesijevdanu 14. juna kada se govorilo: „ Jelesije proso sije, ide Vide da obiđe, što je niklo da je niklo, a što nije, nek ne niče“.
Na Vidovdan pre izlaska sunca, naš narod je posećivao izvore i umivao se vodom u koju je ubačena vidovčica. Kada se sunce pojavi, govorilo se suncu: “ Vide, Vidovdane, šta očima video, to rukama stvorio“. Kod izvora se ostavljaju crveni konci koje niko ne dira.
U Bosanskoj Krajini devojke uoči Vidovdana beru crveno cveće vidić, koje pred spavanje stave pod jastuk. Koga usne, za njega će se udati.
Ima i „slatkih“ i nekako pravednih verovanja. Pre Vidovdana, kaže jedno, ne jedu se trešnje. Ako ne bude tako, na onom svetu Vid neće dati crvene, slatke plodove deci čije su sebične majke jele trešnje od Nove godine a nisu ih podelile i tuđoj deci. Pravda je bila na pijadestalu i na ovom i na onom svetu.
Manastir Rustovo izgleda kao da uživa u pogledu na beskrajnu pučinu i carstvo nebesko.
Zagledan u Sveti Stefan, i plavo more i nebo, odakle jugo donosi miris algi i šum talasa. Taj mirisni vetar bistri misli, i povija monašku odeždu, pa se čini da je lakše nositi je.
Zbog tog vetra koji komeša sećanja i roji misli, lakše je uspinjati se do Božjeg hrama.
Korak po korak, misao po misao, i posle tri kilometra puta, lepom stazom uzbrdo od manastira Praskavice, stiže se do Rustova. Na tom 370-om metru od površine mora – hodočasniku stiže nagrada. Ako je bilo sunce – čeka ga hlad, ako je padala kiša, tu je sklonište, ako je duvao vetar – tu je zavetrina, ako je gladan – nahraniće ga, ako je žedan – napojiće ga…To je put za posvećene. Oni koji su u trci mogu stići i kolima uzanim putem.
Na kraju puta dočekaće ih hram građen u starom ruskom stilu.
– Posvećen je carskim mučenicima Romanovima – kaže nam sestra Teodotija.- Hram je sagrađen 2006. godine i posvećen je carskoj stradaloj porodici.
Zbog malog hrama brojni Rusi hodočaste ovde. To im daje osećaj kao da su kod kuće. Osim hrama posvećenog Romanovima tu je još jedna važna relikvija koja dovodi Ruse u Rustovo: Iverska ikona. Nju je naslikao Andrej Muntjan, ruski slikar koji je dvadeset godina stvarao u Budvi.
– Slikao je ikonu, ali nije mu išlo sve dok jednog dana nije opazio da se zapravo ikona kroz njegovu ruku sama slika – govori sestra Teodotija. – Bilo je to autofreskopisanje. Kada je završio ikonu i hteo da se potpiše na poleđini, ona je pala i udarila ga u glavu. On je tada shvatio da nema nikakve veze sa njenom izradom, več je to sve Bog uradio. Zatim je ikona počela da širi snažan miris. Prihvaćena je kao čudotvorna ikona koja pomaže bolesnima i parovima koji ne mogu da imaju decu. Do sada je, kasže sestra, na svet donela oko 300 dece.
Andrej Muntjan, slikar i tvorac Iverske ikone, koga smo ove, 2025. godine sreli u Budvi, rekao nam je da je Majku Božju naslikao 2004. godine, kada je slučajno došao u Budvu, kao turista i odseo sa suprugom u hotelu Slovenska plaža.
– Obilazili smo manastire i u manastiru Podmaine upoznali harizmatičnog oca Benedikta i nastojnicu manastira Rustovo – kaže Andrej Muntjan.
Ubrzo su posetili Rustovo, u kome je tada bilo tek nekoliko monahinja, ali je atmosfera, kako kaže Andrej, bila puna dobrote i ljubavi. Sledeće godine, Andrej se razboleo, bio je na operaciji i jedva je preživeo. U vreme tog strašnog događaja on se zavetovao da će ako preživi pokloniti ikonu Iverske Bogorodice manastiru Rustovo. Tako je i bilo.
Od tada ikona pomaže ljudima, posebno parovima bez dece. U Rustovu postoji knjiga u kojoj se beleže deca koja su došla na svet zahvaljujući ikoni, među kojima je i dete sveštenika.
Još jedna ikona pronosi slavu manastira Rustovo. To je ikona koju zovu Neuvenjeli cvijet, na kojoj je predstavljena Bogorodica sa cvetom, ili Blagouhani cvijet. Nju je manastiru poklonio vernik konzervator 2009. godine. Ikonu je dobio od trgovca starinama koji ga je zamolio da spoji daske koje su se odvajale. Kada je počeo da radi na njoj, razdvojene daske su se same spajale. Zatim se pojavila plavičasta svetlost i likovi Majke Božije i Isusa Hrista.
– Blaženopočivši mitropolit Amfilohije rekao nam je da je ikona iz 14. veka i da je bogougodna. Prihvatili smo čudo na poklon, a ona i danas menja likove i boju – kaže sestra Teodotija.
U manastiru važi pravilo Sv. Benedikta: Ora et labora – moli se i radi, koje monahinje doslovno sprovode. Kada su 2004. godine stigle u tada razrušeni manastir, koji će vremenom podići, otac Benedikt Jovanović sa monaštvom, sestre su počele od bilja. U zapisima su pročitale da su se monasi nekada bavili monaškom medicinom, pa su odlučile da nastave tradiciju.
Počele su da beru bilje po Paštrovskoj gori, da ga prerađuju, sve veštije i vrsnije da bi vremenom dobile fantastične proizvode.
– Pravimo kreme za lice, ruke i telo – kaže nam sestra Teodotija. – Mirisne i hranljive vitaminske kreme od ruža, ruzmarina i gorskih trava protiv bora, za lepu kožu. Pravimo mnoštvo melema od bokvice, kantariona, lovora, gaveza, banane, cimeta… Bilje potapamo u bazna ulja, obično maslinovo i bademovo. U ta ulja potapamo trideset različitih biljaka od kojih nastaju lekovita ulja i melemi.
Sestrinstvo manastira Rustovo pravi lekovita vina. Tu je vino od smokve koje reguliše rad štitne žlezde i hormone,pa vino od koprive za celokupno zdravlje i mnoga druga. Zatim ulje od kleke koje čisti kožu, lek je za razne ekceme i psorijazu. Pa napitak „ Bolje od kafe“, kako sama reč kazuje koji se zavoli i pije umesto kafe.
Monahinje prave melem od gaveza i lovora protiv modrica i hemoroida. I zubnu pastu od prirodnih sastojaka, veoma mirisnu. Tu je i neizbežna manastirska travarica protiv bolova u stomaku, prehlada, virusa i temperature.
U manastiru se može dobiti i ulje od kandila koje gori nad Iverskom ikonom koje, kažu, takođe pomaže vernicima.
Deo setrinstva manastira Rustovo prevodi sa ruskog, francuskog, englesko,g a deo se bavi tkanjem, pravljenjem lutaka za decu,knjigovezačkim radom…
A sve krasi molitva. Tihu molitvu, koju sestrinstvo peva po kojoj je Rustovo takođe poznato, radost je čuti. Sve je njome okićeno. Čak i zvuk, i pogled, i nebo, i vetar. A možda baš i zbog te molitve, sve što se odavde ponese ima blagoslov.
