Tvrđava Koznik kao kameni svetionik stoji postojano i danas na vrhu planine Željin, na 922 metra nadmorske visine i kao da ne shvata da je proletelo sedam vekova od njenih slavnih dana.
Nije se moglo proći aleksandrovačkim krajem (na oko 11 kilometara od Aleksandrovca i 8 od Brusa) a da se ne zastane da se pogleda Koznik. Bio je to dominantan grad iz kojeg se kontrolisalo celo područje koje se i danas naziva Rasina.
Ovo utvrđenje ima drevnu energiju. Sagrađeno još za vreme Kelta uvek je privlačilo istoričare i avanturiste sa pričama o zakopanom blagu i mističnim predmetima.
Ono što danas vidimo na Kozniku ostaci su tvrđave nastale tokom 14. veka. Bio je to grad u kome je knez Lazar Hrebeljanović često boravio.
Sam čestiti knez ga pominje kao „plemeniti Koznik“ 1381. u povelji koju je potpisao za Lavru Sv. Atanasija na Svetoj Gori. Smatra se da je gospodar župe Rasina Radič Postupovič, veliki čelnik despota Stefana Lazarevića, ovaj grad utvrdio i koristio. Ovaj čelnik se u istoriji pominje u vreme izmedu 1413. i 1435. godine.
Od tada, pa nadalje kroz istoriju, Koznik je ime koje se često sreće. U XV veku poljski istoričar Dlugoš navodi da je despotu Đurđu Brankoviću po ugovoru sa Turcima vraćen 1444. i grad Koznik.
Za vreme turske vlasti Koznik je bio aktivano utvrđenje. Imao je izuzetno važnu stratešku poziciju i Turci su ga logično koristili kao vojni objekat. Opasan jakim bedemom koji prati konfiguraciju terena blago se sa vrha planinske kose spuštajući na dole. Bedem je ojačan sa osam kula različitih dimenzija.
Na najvišoj tački grada, na sredini severnog bedema smeštena je donžon kula. U pitanju je četvorostrana kula sa osnovom pravilnog kvadrata stranice 9 m i debljinom zida od oko 2 m, u koju se ulazilo sa južne strane.
Dve najveće na severnoj strani služile su i za stanovanje. Severozapadna kula, prvobitno predviđena kao ulazna, u toku gradnje je zazidana, tako da je jedini ulaz bio na severoistočnom zidu. U južnom delu utvrđenja nalazi se ognjište popločano opekom i sistem za snabdevanje grada vodom – cisterna sa četiri bunara. Prilikom arheoloških straživanja otkriveni su i zidovi objekta datovanog u drugu polovinu XIV veka. Obilje pokretnog arheološkog materijala, komada arhitektonske plastike moravskog stila i delova fresaka govore o postojanju crkve na mestu delimično istraženog objekta u severoistočnom delu grada, koji pripada najstarijem nivou gradnje, a smešta se u drugu polovinu XIV veka.
Južno od grada bilo je podgrađe. Tu je živelo stanovništvo, tu se trgovalo, susretalo, tu je bujao gradski život.
Arheološki i konzervatorski radovi izvođeni su 1972, 1977, 1981–86. i 1988. godine otkrili su da je mesto bilo frekventno i važno.
Ima šta da se vidi i danas, iako je utvrđenje prilično oštećeno. Ako vas put nanese u dolinu Rasine ili Ibra, hteli – ne hteli, uočićete tvrđavu na brdu. Mističnu, usamljenu, magičnu i lepu. Tvrđavu koja čeka restauratore. Ruševina željna graditelja.
Kada se nađu, i ovo utvrđenje će zablistati sjajem kojim blistaju posle obnove Golubac ili Ram, oba na Dunavu koja su već postala mesta koja ne mogu da se prođu.
A dok se Koznik ne obnovi, držaće ga u životu meštani i gosti. Svake godine u avgustu u Noći muzeja, otvore se i vrata Koznika i svi posetioci se vrate u srednjovekovni život. Oni se obuku kao seljaci ili velmože, ponesu oružje i oruđe, opreme se vinom i rakijom i Koznik – oživi. Kako će tek biti posećen i veseo kad bude restauriran može samo slatko da se zamišlja.
Tvrđava Žrnov na Avali koju je 1934. godine iz nepoznatih razloga srušio kralj Aleksandar I Karađorđević, ne postoji 90 godina – ali je sećanje na nju veoma živo. Možda zbog svoje daleke i maglovite prošlosti, možda zbog teza da je miniran jer je to bio masonski hram, možda zbog toga što je o Žrnovu, pošto je zbrisan s lica zemlje, bilo zabranjeno govoriti – tek tvrđava Žrnov i “mrtva” neprekidno intrigira javnost.
Svako ko ode na Avalu da pogleda Spomenik neznanom junaku, koga je na mestu tvrđave po nalogu kralja uradio hrvatski vajar Ivan Meštrović, pomisliće na izgubljenu tvrđavu Žrnov i tajnu koja je obavija.
Istoričar Radovan Damjanović koji je napisao knjigu o Žrnovu ili, kako ga naziva, srpskom Avalonu, kaže da je Žrnov miniran u aprilu i maju, a da je kralj Aleksandar ubijen 9. oktobra 1934.godine.
-Do 1942. godine niko nije smeo da pomene Žrnov, niti da istražuje o njemu – kaže Damjanović.- Tek kada su došli Nemci dali su na uvid nacrte ovog utvrđenja, a Đorđe Bošković je u arheološkom časopisu „ Starinar”, koji izdaje SANU, objavio fotografije pre i posle rušenja. Uz te fotografije, koristio sam izjave očevidaca i retku literaturu o Žrnovu, istraživao i istraživao i napisao konačno knjigu o Žrnovu.
Ali, zašto je kralj Aleksandar naložio da se sruši Žrnov, pitanje je koje sve intrigira i iznova traži odgovor? Damjanović odgovara :
– Tokom mog istraživanja po muzejima naišao sam na jednu staru fotografiju na kojoj je prikazan Žrnov i na kojoj piše „ izgradnja hrama”. Tu je, dakle, bio masonski hram. Meštrović je, recimo, dobio nenormalne pare za izgradnju Spomenika neznanom junaku, koju je inicirao kralj Aleksandar I, neverovatna tri miliona dinara, što je nezamislivo i u današnjem okviru.
Ostalo je zabeleženo i da je neko prigovorio kralju Aleksandru što je srušio tvrđavu koju je gradio srpski vladar, na šta je kralj odgovorio da je mislio da su tvrđavu podigli Turci.
U svakom slučaju, tvrđava je mrtva, a sećanje na nju prilično živo jer se istorija Žrnova proteže u duboku prošlost koja ništa manje nije interesantnija od masona.
Utvrđenje su, početkom prvog milijenijuma, držali Rimljani koji su tu zapravo čuvali dragocene minerale koje su vadili iz obližnjeg rudnika na Avali odakle se vadio čuveni skupoceni crveni pigment, cinaberit (na srpskom se on zove „ crvac”) i, takođe dragoceni, ćilibar i mnoga druga ruda. Vinčanske figurine bojene su ovom skupocenom bojom i do dana današnjeg nisu izgubile boju.
Dragoceni minerali i rude iz rudnika su donošeni u utvrđenje gde su ih čuvali vojnici. Odatle su transportovani dalje, a karavane je pratila i čuvala vojska.
U srednjem veku Žrnov će ponovo biti aktivan i to u vreme kada despot Stefan Lazarević dobije od Mađara Beograd. Despot će sazidati na mestu rimskog utvrđenja grad koji je trebalo da brani put ka Beogradu i sam grad.
Bio je to solidan gradić sa dve kule i čvrstim bedemima. Kada po dogovoru dve strane Beograd bude vraćen Mađarima, posle smrti despota Stefana Lazarevića, njegovom nasledniku Đurđu Brankoviću, ostaće tvrđava Žrnov koja će i dalje igrati veliku ulogu.
Ali i Turci koji nadiru će želeti Žrnov koga zauzimaju 1442. godine. Dve godine kasnije, 1444, odlukama Segedinskog mira, Trurci Osmanlije će morati da vrate gradove i utvrđenja Srbima, pa će se pored Golupca, Kruševca, Novog Brda naći i Žrnov.
Ratna sreća se menja i 1458. Turci Osmanlije ponovo zauzimaju Žrnov koji im je bio strateški važan za jurišanje na Beograd koji će pasti tek 1521. godine. U tom periodu oni će grad dograđivati prema ratnim potrebama.
Po jednoj turskoj mapi urađenoj na svili, iz 1521. godine, prikazan je Beograd sa okolinom iz ptičje perspektive na kojoj se vidi utvrđenje Žrnov sa kulama koje su imale krovove.
Kada je kralj Aleksandar odlučio da ga poruši, na opšte nezadovoljstvo srpske javnosti, utvrđenje je bilo još solidno. Nestalo je zatim u detonacijama koje je zatim prekrio beton i Spomenik neznanom junaku.
Šibali su manastir Gomirje vetrovi i cepali ga gromovi, ali je on izdržao sve nevolje i samo je jednom pao i ostao pust. Ali je ustao, kao i toliko puta pre toga, naš najzapadniji pravoslavni graničar.
Istorija manastira koji je dobio naziv po selu Gomirje u Gorskom kotaru, u Hrvatskoj, zapravo je istorija stradanja srpskog naroda.
Rođen je iz stradanja, u 16. veku kada su se Srbi, u većem broju, doselili u taj kraj, bežeći pred Osmanlijama koji su preplavili Balkan i koji su tražili odmazdu za učešće Srba u odbrani Klisa 1596.godine Nažalost, Klis je pao, a Srbi iz Dalmacije, Like i Bosne tražili su spas idću severozapadnije. Srbi uskoci, koje je vodio uskočki general Lenković 1597. godine stigli su tako do ovih krajeva, gde su ih austrougarske vlasti naseljavali na strateškim mestima kako bi branili monarhiju od upada Turaka.
Velikaške porodice Zrinski i Frankopani dali su im zemlju, želeći da pored vojnika dobiju i kmetove.
Tako je nastala Vojna krajina, najgore mesto za život, gde će srpski narod krvariti u neprekidnim nastojanjima da zaustave turske pohode na Evropu.
Na novoj zemlji, koju će vremenom otkupljivati i zaraditi, grof Frankopan im je dozvolio da sagrade malu kapelu u kojoj će pravoslavni sveštenici bogoslužiti. Zabeleženo je da je tom prilikom iz manastira Krka u Dalamciji stiglo u Gomirje brojnije monaštvo među kojima su bili Aksentije Branković, Visarion Vučković i Mardarije Orlović. Ovi monasi su podigli oko 1600. godine mali drveni manastir i crkvu posvećenu Rođenju svetog Jovana Krstitelja, a vremenom će Srbi graničari otkupiti od grofova Frankopana zemlju na kojoj je manastir i crkva i metoh. Od kule osmatračnice koju je grof Krsto Frankopan sagradio 1621. godine kako bi srpski graničri mogli da osmatraju Turke, sagrađen je zvonik, uz dozvolu.
Crkva, sveštenstvo i narod žive u teškim uslovima, ali će im tek biti teško kada Rimokatolička crkva započne unijaćenje Srba koje su austrijske vlasti i zagrebački biskup podržavale i gurale. Hapsili su pravoslavne sveštenike i monahe, bacali ih u tamnice i mučili. Ostao je trajno zabeležen marčanski unijatski episkop Teofil Pašić (1739–1744).
Aaustrougarske vlasti odvode 7 monaha na Maltu da voze galije kao kaznu jer nisu propagirali pokrštavanje u narodu.
Ipak, Gomirje uspeva da raste i da se razvija, pa manastir postaje prvo sedište episkopije za Krajinu. Crkva se oslikava, sređuje, dograđuje. Cveta i škola ikonopisa koja je 1762.godine otvorena pod rukovodstvom Simeona Baltića koji je na poziv vladike Danila Jakšića i igumana Teofila Aleksića došao iz Kijeva, gde je izučavao ikonopis. On sa svojim učenicima Lukom Nikšićem, Đorđem Mišljenovićem i Jovanom Grbićem izrađuje novi ikonostas i ikone. U manastiru rade i prepisivači, postojala je i čuvena knjigoveznica čiji se povezi prepoznaju po specifičnoj i originalnoj ornamentici.
Ali starog,izranjavljenog graničara nevolje će opet zadesiti. Za vreme Prvog svetskog rata austrougarske vlasti od njega će napraviti logor za politički optužene srpske sveštenike. Zabeleženo je da je u Gomirju od 1915. do 1917. godine bilo zatočeno 44 pravoslavaca iz Like, Slavonije, Srema…
Bezmalo 400 godina je stajao na braniku pravoslavlja na udaru katoličanstva i nije posustao do Drugog svetskog rata kada su ga zapalili. Celokupno bratstvo je pohapšeno i odvedeno u logor. Iguman Gomirja Teofan Kosanović je stravično mučen a zatim ubijen. Na isti način dušu su ispustila još trojica monaha.
Celokupna arhiva je 1941. godine odneta u Zagreb u Državni arhiv i ništa nije vraćeno. Umrli, rođeni, kršteni, venčani u te četiri jezive godine – ne postoje. Nova arhiva se vodi od 1945. godine.
Manastiru je tada oduzeto sve. Prvi put je u svom životu potpuno opusteo.
Život se vratio tek 1956. godine kada monasi i episkop Simeona obnovljaju manastir, a zatim u manstir dovode monahinje 1967.godine od kada on postaje ženski. Osveštao ga je patrijarh srpski German.
Zlo ga je ponovo čekalo u ratovima devedesetih, ali se opet podigao, otresao, zalečio rane neprebolne i 2000. godine proslavio svoj 400. rođendan.
Nauka dugo i marljivo traga za našom prošlošću, pokušavajući da rekonstruiše život pračoveka. Neke “rupe” i dalje ostaju prazne, ali neke dobijaju novo svetlo. Poput shvatanja da su, kako u razgovoru za naš časopis navodi prof.dr Mirjana Roksandić antropolog sa Univerziteta Vinipeg u Kanadi, naši preci i davni rođaci (neandertalci, denisovanci i druge grupe) bili znatno sposobniji, inteligentniji i adaptabilniji nego što se to smatralo devedesetih.
– Dosta toga smo saznali na osnovu novih metoda, novih otkrića i intenziviranja istraživanja u regijama koje ranije nisu bile fokus istraživanja, kao što je slučaj sa Centralnim Balkanom, gde je naš tim pronašao ljudsku vilicu staru pola miliona godina.
O Šta vi kao antropolog možete da nam kažete kako je živela „prosečna“ neandertalska „porodica“, posebno posle otkrica u Sićevačkoj klisuri?
-Teško pitnje: neandertalci su u Evropi od pre 400 000 godina (kozervativna procena) tako da su živeli kroz nekoliko ledenih i nekoliko međuledenih doba u više ekotona. Širili su se daleko na istok i mešali sa denisovancima, i modernim ljudima. Dakle, morali su da imaju vrlo različite kulturne adaptacije. Svako ledeno doba je donosilo smanjenje populacije i izumiranje, a svaki integlacijal širenje populacije i dotok novih grupa sa istoka. Smatra se da su živeli u relativno malim zajednicama, kao lovci i sakupljači koji su u regularnim intervalima posećivali ležišta sirovina, mesta na kojima su bili sezonski izvori hrane i da su bili uspešni lovci, ali da im meso nije bilo najvažniji deo ishrane kao sto se ranije smatralo. Neandertalac iz Pesturine (lokalitet u Jelašničkoj klisuri kod Niške Banje) je dao nastariji oralni mikorbiom (zbir bakterija u usnoj šupljini koji se zadržao u zubnom kamencu), na osnovu kojeg je utvrđeno da su neandertalci mogli da procesuju kompleksne šećere. U Španiji gde smo sarađivali sa kolegama na rekonstrukciji čovekove okoline, nađen je polen velikog broja toploljubivih biljki, te su verovatno imali balansiranu ishranu baziranu ne samo na mesu, kako se ranije mislilo, već i na raznom koštuničavom i jagodičastom voću, i drugim biljkama.
O Ko je naš direktan predak i da li je on živeo na jednom mestu, ili na više mesta?
-Naša vrsta je taksonomski definisana kao Homo sapiens. Naši direktni preci su sapiensi iz Afrike. To definitvno znamo na osnovu genetike. Svi ljudi koji trenutno žive na svim kontinentima su potomci Afrikanaca koji su napustili kontinent (u više navrata, najverovatnije), tako da australijski Aboridžini imaju više genetske sličnosti sa Šveđanima nego što neke afričke grupe imaju između sebe. Predak naše vrse jeHomo bodoensiskoji je takođe živeo u Africi i koji se odvojio od Euroazijske grane (neandertalci i denisovanci) jos pre 900 000 godina.
O Kako je naš daleki predak uopšte preživeo ledeno doba?
-Ne samo ledena doba, već i užasno velike predatore, strvinare sa kojima je bio u stalnom otimanju za plen… Svi ljudi (sadašnji pa i oni u davnoj prošlosti) imaju dve neophodne karakteristike: prosocijalnost i korišćenje oruđa. I to ne sporadično ili fakultativno već obavezno. Bez društvenih zajednica i oruđa i vatre, ljudi ne bi uspeli da prežive klimatske promene u prošlosti i da se razviju. Za prosocijalnost i oruđe neophodna je inteligencija…
O Kako biste vi opisali praistoriju centralnog Balkana? Šta se tu dešavalo?
-Centralni Balkan je deo istočnog Mediterana. Profesor Dušan Mihailović i ja smo definisali istočni Mediteran u prošlosti kao zonu interakcije među raznim populacijama, koja istovremeno predstavlja deo demografskog izvora za repopulaciju Evrope posle ledenih doba. Ta se ideja uklapa u biogeografski značaj Balkana: 80 odsto svih vrsta u Zapadnoj i 100 odsto svih vrsta u Istočnoj Evropi koje nastanjuju sever posle ledenih doba potiču sa Balkana. Ljudi su samo deo cele te priče.
O Koji delovi skeleta daju najbolje informacije i koliko današnja nauka može da pogreši?
-Svaki nalaz, bilo kog dela skeleta je važan. Paleoantropolozi su uspeli i od najsitnijih elelemenata da izvuku zanimljive podatke. Zubi se najbolje očuvaju, a i vrlo su genetski predodređeni, tako da nose najviše taksonomskih podataka. Ali, naravno, mi se radujemo svakom nalazu. Nauka se samokoriguje konstantno. Često u novinama čitate kako nešto „pobija evoluciju“. To je besmisleno. Evolucija je teorija koja trenutno najbolje objašnjava život na zemlji. Ono što naučnici pobijaju ili diskutuju odnosi se na detalje koji se menjaju shodno novim nalazima i novim informacijama. Prednost nauke u odnosu na ostale sisteme znanja (religija, mitologija, zdrav razum) je upravo u tome što samu sebe koriguje, i što nam dozvoljava da razmišljamo kritički i konstruktivno. To naravno zahteva vise napora od dogme, jer morate aktivno da učestvujete u stvaranju znanja. Dogma je lakša, bazira se na veri u autoritet…
O Koji je glavni argument evolucionista kojim pobijaju kreacioniste?
-To je kao da ste me pitali kako pobijamo „flat erathers.“ Ako hoćete dokaz evolucije, i to ne na drozofilama ili virusima, nego na velikim životinjama, pogledajte slonove iz Mozambika: (https://www.discovery.com/nature/tuskless-elephants-evolved-to-escape-poachers) gde se ženke rađaju bez kljova da bi izbegle lovokradice. To se desilo za malo više od pola veka.
O Profesionalno, šta je vaš životni san?
-Da se bavim naukom, radujem se svakom novom otkriću, svakoj novoj zavrzlami koja izgleda neobjašnjiva, svakom novom problemu.
O Da li možete da pustite mašti na volju i da zamislite, sa svojim evolucionističkim i antropološkim znanjem, kako će izgledati čovek za 100 000 godina?
-Ako bude postojao, ne vidim neku potrebu za velikim fenotipskim promenama. Ono što nam omogućava da izgledamo vrlo slično svojim dvomilionskim starim precima (osim što nam je mozak veći a zubi manji, sve ostalo je manje – više isto) jeste to što imamo kulturu. Ne moramo da se menjamo.
O Zagledani ste predano i dugo u ljudsku daleku prošlost; da li vam ona, kada razmišljate o životu, daje neke jasnije poglede na ljudski rod?
-Ono u čemu najčešće grešimo kao ljudi je što smatramo da smo neverovatno pametni i uznapredovali u odnosu na ljude iz prošlosti. Onda nađete citat iz Mesopotamije koji govori o istim problemima sa decom koje imaju i današnji roditelji ili iste političke probleme. Pa shvatite da ni mala grupa današnjih ljudi ne bi umela da preživi čak ni u bogatoj šumi, shvatite koliko smo krhki i koliko naša inteligencija ne pomaže bez kulturnog znanja.
Svi srpski vladari, knjiga autora Nebojše Đorđevića i Dijane Dimitrovske, predstavljena je u sali „Ivo Andrić“ na beogradskom Sajmu knjiga.
O ovoj knjizi govorili su direktor izdavačke kuće Mali Nemo Milan Orlić, recenzent knjige, istoričar Nebojša Jovanović i sami autori.
Izdavač je predstavio knjigu kao poduhvat kakvih nikada nije dosta u srpskoj istoriografiji i kulturi. Zahvalio se autorima na predanom istraživačkom radu bez čega takvo delo ne bi ni moglo da nastane.
-Veoma mi je drago što sam dobio priliku da budem izdavač takve knjige koja je značajna za istoriju ali je istovremeno i pisana jednim pitkim, književnim stilom – rekao je Milan Orlić, dodajući da knjiga “ Svi srpski vladari“ može da se čita i kao hronološka celina, i kao zasebne priče, kao i da je namenjena svim generacijama, od dečjeg uzrasta do odraslih ljudi.
Istoričar Nebojša Jovanović je rukopis ocenio očekivanim uspehom, budući da je sa autorima već sarađivao i poznaje njihov rad. Osvrnuo se na detalje ubistva kneza Mihaila na Košutnjaku, podsećajući prisutne da tuda verovatno stalno prolaze i da duh nesrećno stradalog srpskog kneza, jednog od najprosvećenijih i najobrazovanijih vladara tu obitava.
Pisac i novinar Dijana Dimitrovska zahvalila se izdavaču što se odlučio da štampa knjigu, što ih je, kako je navela, učinilo veoma srećnim, a „nadam se i još ponekog iz publike kada knjigu pročita“.
-Knjiga je nastajala dugo i predano – rekla je Dijana Dimitrovska. – Kamen po kamen, ličnost po ličnost, iz veka u vek, gradili smo ovo zdanje u koje smo smestili 38 vladara. Ako ste se ikada zapitali koliko je vladara od prvog Nemanjića do poslednjeg srpskog kralja Petra II Karađorđevića bilo, onda je odgovor – 38. Počeli smo od rodonačelnika dinastije Nemanjić, Stefana Nemanje, koji je bio značaj ne stoga što je bio prvi u nizu, već zato što je, kako je zapisao njegov sin i biograf, Stefan Prvovenčani, bio “ sakupljač izgubljenih delova svoga otačastva i obnovitelj“.
On je, dakle, sakupio ono što je nekada bilo celo. Pre Stefana Nemanje postojala je država i to kakva. Akademik i istoričar Miloš Milojević nabrojao je 53 vladara u prenemanjićkom periodu. Ali, mi se još nismo usudili da zakoračimo u to daleko i maglovito doba, za koje nedostaje mnogo podataka i koje, budući da je na rubu istorije i pseudoistorije, ume da da sklizne u svoju suprotnost. To ne znači da nećemo obrađivati i to duboko prošlo vreme.
Autorka je istakla da je u rukopisu 38 vladara sa različitim titulama, od župana, kraljeva, careva do despota.
_ Tu su neverovatne privatne povesti naših vladara koje deluju kao film – istakla je Dijana Dimitrovska. – Ako pomislimo da se nešto prvi put događa, varamo se. Sve se već dogodilo. Sve je već bilo, samo su glumci drugi. Imali smo kralja koji se pet puta ženio, pa smo imali kralja koji je zaveo katoličku monahinju, pa kralja kome su oteli ženu, pa kralja koji se dva puta ženio istom ženom, imali smo vladare koji su svoje sinove koji su ustajali protiv očeva, tako surovo kažnjavali da su ih oslepljivali, onemogućujući im da ikada sednu za presto jer slep čovek u srednjem veku nije mogao da vlada.
Ali s druge strane, od kada je jedan Nemanjić, Sveti Sava osnovao samostalnu srpsku pravoslavnu crkvu, nastalo je dvojstvo – vladar i crkva – koje je donelo mnogo dobra. A zatim, kada se iz dvojstva rodi trojstvo – vera-kralj-otadžbina- Srbija će dobiti najsnažnijeg zaštitnika jer ništa tako ekfikasno nije čuvalo granice, državu i narod kao to univerzalno trojstvo.
– Zahvaljujući tom trojstvu, ostalo nam je u nasleđe na hiljade veličanstvenih hramova kojima se dive pokolenja i koji i danas predstavljaju izazov i graditeljima i umetnicima. Nažalost, mnogi od njih nisu na teritoriji Srbije ali su u našim srcima i molitvama.
-Ogromna reka vremena ulila se u ovaj rukopis i iz njega izlazi kao potok koji žubori i pripoveda o tom slavnom vremenu i događajima, ne dozvoljavajući čitaocu da to vreme i naše pretke zaboravi – kazala je Dijana Dimitrovska. – Takođe, ova knjiga je jedan mali kamen koji drži branu nadirućem globalizmu koji sve uniformiše i boji u jednu boju, ne dozvoljavajući osobenost ni državi ni čoveku.
Nebojša Đorđević, publicista i novinar istakao je da je rad na knjizi bio naporan ali i da je istovremeno predstavljao za njega veliko zadovoljstvo bez koga, kako je rekao, ne može da nastane ništa ni dobro, ni lepo.
-Trudili smo se da od toliko informacija i toliko “ debelih“ istorijskih tomova napravimo pitke i kratke priče i nadam se da nam je to pošlo za rukom. – rekao je Nebojša Đorđević i dodao da su priče začinjene književnim duhom .
Govoreći o srednjovekovnoj Srbiji autor je istakao da ona ne samo da je bila samostalna već je bila i poštovana i cenjena od svih evropskih država toga vremena.
-To se najbolje vidi – kazao je Nebojša Đorđšević – po sporazumima i ugovorima koje je Srbija potpisivala, ali i po tome koliko su eropske države želele da im Srbija bude saveznik i prijatelj, pa su često svoje ćerke princeze, sestre i bliske rođake udavali za srpske vladare. U međunoradnim diplomatskim ugovorima srpski jezik, kako je zabeleženo u dubrovačkim spisima, bio je jedan od tri međunarodna diplomatska jezika,pored turskog i grčkog.
Gledano geografski, i tada, kao i sada Srbija se nalazila na ruži vetrova, gde je Srbija bila ruža a vetrovi, jači sa zapada nego sa istoka, oko nas, često razorni kojima je ona odolevala.
-I ne samo politički, zapad je pokušavao i verski da nas preoblikuje. Za sve nas, i one koji su rođeni u prošlom veku i u ovom, ovo je knjiga koja ukazuje da treba da budemo ponosni na svoju istoriju, veru i baštinu, pa čak i malo uobraženi. U tome će svakako pomoći i ova knjiga koja je za nezaborav naše istorije.
Svi srpski vladari, knjiga autora Nebojše Đorđevića i Dijane Dimitrovske,koju je štampala izdavačka kuća Mali Nemo, biće predstavljena na Sajmu knjiga u Beogradu, koji počinje sutra i traje do 27. oktobra.
Ova knjiga sažima 9 vekova srpske istorije i predstavlja 38 vladara, koliko je, inače, Srbija imala u svojoj istoriji počev od Stefana Nemanje, rodonačelnika dinastije Nemanjić do poslednjeg srpskog kralja Petra II Karađorđevića.
Rukopis Svi srpski vladari nastajao je dugo i uporno, kako su istakli autori.
– Cigla po cigla, ličnost po ličnost, iz veka u vek, gradili smo ovu kuću srpskih vladara. U veličanstveno zdanje istorije smestili smo 38 ličnosti koje su kroz istoriju vodile srpski narod. Krenuli smo od dinastije Nemanjić, od 12. veka. U period pre Nemanjića, koji je baš dalek, maglovit, nejasan i neuhvatljiv, nismo se usudili da se uputimo, što ne znači da se nećemo. Poznato je da je srpska država pre Nemanjića bila jaka, da je imala nekoliko dinastija, i svoje uspone i padove. Bila je to država koja je imala svoju celinu, a zatim izgubljene delove, kako Stefan Prvovenčani navodi za svoga oca Stefana Nemanju, kazujući da je on „ skupljač izgubljenih delova svog otačastva i obnovitelj”. U ovom rukopisu su vladari za različitim titulama: srpski župani, kraljevi, carevi, despoti koji su rukovodili državnim tvorevinama i organizacionim društvenim strukturama: kneževinama, kraljevinama, carevinama,despotovinama. Imali smo čak i despote, a da uopšte nismo imali državu u pravom smislu reči već prosto izbegli srpski narod pred turskim osvajačima koji je potražio spas u Ugarskoj. Imali smo i (poslednjeg) srpskog kralja koji nije imao ni kraljevstvo ni domovinu. Krenulo sse od prvog Nemanjića, od rodonačelnika ove dinastije, koji je počeo da stvara državu koja će u srednjem veku imati nesagledivne razmere, ali će kasnije, tokom svoje istorije biti i na kolenima, ili je uopšte neće biti- kazao je Nebojša Đorđević.
-Ovaj rukopis je kao film. U njemu može da se „vidi“ kako su živeli vladari i njihove porodice, kakvo je bilo država, narod, susedi, vojska, naoružanje, stanovanje, putevi…On je neka vrsta razglednice: ekonomske, etnološke, vojne, diplomatske, psihološke razglednice iz 12,13. i tako redom do 20.veka. U ovom rukopisu se može sagledati kako se razvijala država ali i crkva, dva stuba neraskidivo vezana, koja su jedno drugo podupirali i nadograđivali. Od kada je jedan Nemanjić, Sveti Sava formirao samostalnu srpsku crkvu, svi srpski vladari su za nju bili izuzetno vezani. Oni su za života gradili svoje veličanstvene zadužbine, po završetku vladanja predavali se monaškom životu, a neki su i posle smrti postajali sveci. Istorija nas uči da je u tim vremenima ukorenjeno moćno, univerzalno trojstvo: vera, kralj i otadžina koje je najsnažnije čuvalo državu. Zahvaljujući tom trojstvu, ostalo nam je u nasleđe hiljade predivnih hramova, zadužbina naših vladara i velikaša, znakova da su ti ljudi nešto učinili za državu, narod i buduća pokolenja. Tragična novovekovna istorija, nažalost, otela nam je deo teritorije, a sa njom je odvojena od matice i srpska baština. Te zadužbine, manastire, crkve, rodna mesta, kamene mostove i nestale dvorove čuvamo u sećanju i na ovaj način – kroz zapise, istorijske priče i podsećanja. I, nadamo se, da tako gradimo svest da ono što je deo naše kulture, tradicije i istorije – nikada ne sme da se napusti i zaboravi. Ogromna reka vremena od devet vekova ulila se u ovaj rukopis i iz njega izlazi kao mali potok, koji žubori i priča priču o prošlim vremenima, ne dajući čoveku da je zaboravi- istakla je Dijana Dimitrovska.
