Манастир Папраћа, у близини Зворника, на путу ка Шековићима, свакако је немањићког порекла. Није поуздано само који га је Немањић конкретно изградио. Постоје три предања по којима је древну цркву подигао краљ Драгутин Немањић крајем 13. века, што је забележно као народно памћење у Троношком и Пећком летопису из 18.века, затим да је то заужбина Вукана Немањића који је изградио као знак покајања због намере да промени веру, док треће казује да га је саградио Стефан Немања који подиже, како вели песма, « Папраћу близу Борогова».
У сваком случају, древне зидине папраћке цркве носе патину из 12. или 13. века и потпис најпознатије династичке куће. Због тога је православни народ овог краја посебно везан за овај храм, и увек се трудио да га после рушења, која ће га снаћи, изнова обнавља.
Најстарији писани помен манастира је запис на Јеванђељу из 1550-1551. године, које је руски протопрезвитер Јаков поклонио игуману Папраће Григорију. Везе српског и руског народа сежу у далеку прошлост, када је моћна руска царевина даривала Папраћи књиге и новчану помоћ. У манастиру кажу да постоји дванаест писама руских царева која говоре о помоћи српским манастирима међу којима је и Папраћа. Манастирска ризница чува једно јеванђеље које је у Пољској, за време краља Жигмунда, преписао папраћки дијак Михаило 1551. године као и Псалтир, који је о трошку Николе Србина преписао ђакон Михаило Зборожевич Александрович.
А када папраћки игуман Захарије 1585. године од цара Фјодора Ивановича добије помоћ за манастир од 120 рубаља, израдиће кивот од сребра 1679. године који ће бити пренесен у Стару цркву у Сарајеву.
Богат манастир и верско и културно седиште целог краја претрпеће велика разарања током аустријско-турских ратова када ће га Ферхат-паша запосести са војницима који су посекли 42 монаха. Архимандрит Николај Јовић, игуман манастира Папраћа говори да је тада манастир највише страдао и да је после тога остао у рушевинама јер су му Турци скинули кров. Због тога су фреске које су несумњиво из моравског периода веома страдале.
– На њима се не виде ликови али ми их побожно чувамо – каже игуман Николај.
Двеста година је манастир патио и био сенка све до 19. века када је поп хаџи-Захарије Поповић почео његову обнову. Помогла му је да добије дозволу од Турака Стака Скендерова из Сарајева. Хаджи-Захарије је због заслуга сахрањен уз папраћку цркву.
Будући да обнову православне светиње нису подржавали муслимани, протерали су проту Захарија у Србију а он се, после три године, ипак, вратио и то са звоном које је прокријумчарио и које ће бити постављено на обновљену цркву која ће бити освештана 1869.године.
Страдаће, нажалост, и током Првог и Другог светског рата, али ће га народ са свештенством поново обновити.
Немањићки манастир проглашен је 1952.године културно-историјским спомеником. Тада је рестауриран и сређен, а археолошка истраживања новијег датума пронашла су у близини ове древне цркве још старију: олтарску апсиду предхришћанске цркве из 3. века. По старом обичају српски владари су градили богомоље на месту неке старине, удахњујући јој нови живот, па је тако један од Немањића, Немања, Вукан или Драгутин ту подигао цркву која траје до дана данашњег.
Дијана Димитровска, Слово 2024.
autori beograd car dušan crkva crna gora Dijana Dimitrovska dinastija dirigent doktor film freske glumac glumica istorija istoričar knez lazar knjiga kula manastir manastiri more muzika muzičar naučnik nebojša đorđević nemanjići pesnik pisac pozorište pravoslavlje profesor profesorka reditelj slikar slikarka SPC srbi Srbija srednjovekovna srbija stefan nemanja stefan prvovenčani svi srpski vladari tvrđava umetnost voda
