Академик Срето Танасић, три чувара српског језика
Језик је најбољи чувар државе, њеног идентитета и суверенитета. Он се наслеђује, брижљиво чува и негује као дрво познања. Када нестане језика – нестаје и народа. Зна ову страшну тајну академик Срето Танасић, стручњак за језик, и због тога не пропушта прилику да посаветује:
-Лепо је знати енглески језик или други језик, али је добро познавање нашег матерњег језика важније јер тако чувамо свој национални и културни идентитет.
Што више људи влада књижевним српским језиком, додаће, то ће национални идентитет бити јачи, а писана културна баштина, једна од најстаријих на свету – безбеднија од заборава.
Мало оних који владају
Ово је сасвим логична тврдња, али намеће се питање, колико уопште Срба у данашњем друштву са ниским критеријумима, влада српским стандардним језиком? Академик Срето Танасић, председник Одбора за стандардизацију српског језика, највишег стручног тела за српски језик, које су 1997. основале САНУ, ЦАНУ и АНУРС, Институт за српски језик САНУ, Матица српска, Српска књижевна задруга и сви факултети из Србије, Републике Српске и Црне Горе на којима се студира српски језик, на ово питање одговара:
-У Србији већина влада стандардним српским језиком, ако узмемо у обзир чињеницу да данас ипак велики број грађана Србије има завршену средњу школу. Али какав је то књижевни језик, да ли они владају довољно добро тим језиком? Ту би се број оних за које бисмо могли рећи „да“ значајније смањио. А за добро сналажење у послу и свим другим видовима живота нужно је добро познавање српског књижевног језика. Важно је то: ипак се на основу тога и код нас утврђује статус у друштву. Покушај да се то представи као неважно све теже пролази – каже академик Танасић.
Снага једног народа лежи у снази његове културе, коју на првом месту чини баш језик. Тренутна ситуација по том питању у Србији, као и у остатку света, није бајна. Ријалити програми, урушено образовање, глобализација, пад моралних, културних и свих других вредности гурају српски језик ка мрачним дубинама али он се, уз помоћ пар институција, некако бори са тим монструмима данашњице. На тренутак, када са званичних телевизија чујемо спикере и новинаре који не познају довољно властити језик, разочарамо се и мислимо да је то крај, а онда нас, опет, Српска академија наука и уметности орасположи напорима који њени зналци улажу у очувању језика.
Заправо, указује проф. др Срето Танасић, потребна је озбиљна борба да би се српском језику вратио статус – и достојанство – какав треба да има као национални језик у српској држави, односно свуда тамо где је то већински или један од службених језика.
Часови
У основној и средњој школи имамо премало часова српског – указује академик Танасић.- То је лако утврдити ако упоредимо норму часова српског са нормом коју имају национални језици, мали и велики, у другим европским државама – имамо дупло па и више него дупло мањи број часова националног језика. Одбор за стандардизацију српског језика се непрекидно залаже за повећање броја часова српског језика у школи. Надамо се да ће овај захтев доћи и до државе.
-То значи – наводи академик Танасић – да свуда где се употребљава, у свим областима живота, морамо тражити да се добро познаје српски књижевни језик. Данас се често пита кад неко тражи посао: како познајеш енглески језик, а не обраћа се пажња на добро познавање српског књижевног језика. Зато нам је језичка култура на ниском нивоу, такође и свест о значају српског језика и као главног средства комуникације и као темеља и чувара српског националног и културног идентитета. Многи наши интелектуалци слабо познају српски стандардни језик, а још мање знају о српском језику и писаном наслеђу на њему ствараном кроз векове.
Да би се ово променило, ваља променити однос према српском језику, изградити свест о важности доброг владања књижевним језиком, посебно у јавном животу, и у средствима информисања. Данас су, нажалост, како каже академик Танасић, код нас малобројне информативне куће које воде бригу о српском језику.
-Нужно је да услов за све информативне куће буде постојање лекторске службе, а да се повремено јавно даје оцена језика у њима – каже Танасић.
Статус националног језика
Тежак и мукотрпан пут је прошао српски језик од распада Југославије. Занемарен, запуштен и без посебне националне бриге – дочекао је ратне деведесете године које су за њега биле плодоносне. Тада је формиран Одбор за стандардизацију српског језика коме је циљ постепено изграђивање стандарднојезичке норме. Суочио се са озбиљним проблемима.
-Највећи проблем је био статус српског језика као националног у друштву – каже професор Срето Танасић.- Српски језик није био на нивоу на ком треба да буде у друштву, у образовању, у средствима информисања, у државној администрацији и политичком животу. Посебно је питање било враћање ћирилице као јединог изворно српског писма, пошто је неоправдано и свесно потиснуто. Један од проблема био је и тај што држава, као незаобилазан фактор у утврђивању статуса националног језика, није била свесна значаја који језик има. Очекујемо у времену које је пред нама више разумевања него што је то било у протекле три деценије. Јасно је данас да је национални језик главни чувар националног идентитета, рекао бих и суверенитета.
Језички стручњаци су међу првима схватили да је језик главни чувар националног идентитета али, проћи ће три деценије после распада Југославије и српско-хрватског језика, док Србија не добије, 2021. године, Закон о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма, где ова два државна стуба иду заједно и представљају један од најважнијих знакова српског националног и културног идентитета. Академик Танасић ће додати да су то три стуб: српски језик, ћирилица и СПЦ који чине темељ српског културног обрасца.
То су три чувара српског националног и културног идентитета, а могло би се рећи и да се узајамно чувају – каже Танасић.- А данас је један народ јак колико му је јака култура. Није случајно што се данас озбиљно ради на урушавању српског културног идентитета. Култура, свакако језик и ћирилица као њен средишњи стуб, обједињује српски народ. Срби не само да не живе у једној држави, него многи живе по целом свету, то је стварност већине европских народа. Српски језик и ћирилица уводе их у српску културу, а тиме их и држе на окупу као народ. То је златни прстен који обједињује Србе без обзира на то где живе тренутно.
Тај златни прстен протеже се дубоко кроз време, и иде из далеке прошлости до данашњих дана. Ћирилицом су написани најстарији споменици српске писмености и једни од најзначајнијих за европску културу.
Ризница знања
За мене су све српске речи посебне на неки начин, свака има своје место и оправдање да постоји. Познато је да ми за исти појам имамо често врло много речи и то није баласт, већ начин да те појмове именујемо са мноштвом нијанси које уносе те разне речи. Богатство речи сведочи о богатству духа српског човека. С друге стане, треба знати да се у речима, и уопште у српском језику, памти све што смо створили на материјалном и духовном плану, све што смо чинили и што су нам други чинили. Српски језик је несагледива ризница знања о српском народу – каже академик Танасић.
На српској верзији старословенског – наводи Танасић – написана су бројна јеванђеља, животиписи светих српских краљева Немањића, почевши од дела Светог Саве, па Јефимијина похвала кнезу Лазару. Мирослављево јеванђеље с краја 12. века иде у најзначајније споменике не само српске већ и свјетске баштине. Исто тако имамо вредну писану баштину на српском народном језику и ћирилици – од Кулинове повеље из 1189. године, најстаријег сачуваног споменика на српском народном језику, па низ других.
Борба за ћирилицу
Борба за ћирилицу као борба за богату писану баштину каквом мало европских народа може да се поноси, тако је успешно добијена али је, убрзо, српски језички простор добио нови ударац. Уведен је Закон о родној равноправности на незадовољство многих. Накарадни појмови нису, наравно, заживели у српском народу, а стручњаци за језик, међу којима и наш саговорник, показали су да, осим стручности, имају и храбрости. Први су се огласили – критиком.
Закон о родној равноправности који је усвојила Република Србија је закон против српског језика, српске културе, нашег хришћанског начина живота и породице – истиче академик Срето Танасић.- Он уводи вербални деликт, прописује утицај на мишљење, забрањује слободу научног рада. Није случајно што је патријарх српски у Ускршњој посланици осудио тај закон, позвао бих све да прочитају Посланицу. Одбор је у више наврата истицао и показивао да српски језик није дискриминаторан према особама женског пола, ни према коме. Нису у питању само неке речи, ради се о идеолошки мотивисаном инжињерингу над српским језиком какав није вршен нигде и никада, ни у најауторитарнијим режимима. Жели се променити његова лексичка и граматичка структура. То што се на основу једне радикалне идеологије и уз помоћ закона жели створити не би био српски језик. И ми све то, па и речи које се намећу, не можемо сматрати српским језиком и позивамо све говорнике српског језика да се држе књижевног језика какав је у српским граматикама и речнику српског књижевног језика.
Српски језик је тако запостављен и у основним и средњим школама има премало часова српског језика да би се он савладао, указују стручњаци, а ту је и нови додатни проблем – уџбеници.
Србија је издавање уџбеника и из националних предмета препустила приватним издавачима, углавном хрватским издавачима.
-Да зло буде веће – истиче Танасић – то су готово искључиво инострани издавачи, и то из држава које кроз двадесети век гаје непријатељски однос према Србима. То свакако има везе и са садржајем односно квалитетом уџбеника српског језика. Стиче се утисак да није главни циљ да ти уџбеници обезбеде стицање знања, већ да им је циљ управо супротан од тога. Уз то, врло често у уџбеницима језика, посебно књижевности, наилазимо на садржаје који нуде неистине, кривотворења, који су унесени с циљем да се мења српска национална свест.
У српски језик, захваћен глобализацијом, упадају са стране као бомбе – стране речи. Многи у жељи да буду модерни и у тренду, употребиће пола англицизама (углавном) у једној простој реченици.
Ми сматрамо да је добро познавање српског стандардног језика, његових изражајних могућности у свим областима друштвеног живота најбоља заштита од претеране и неоправдане употребе страних речи. Кад би образовани људи боље знали српски језик, не би сваки час посезали за страним речима, најчешће англицизмима – каже наш саговорник.
А када би нове генерације имале сазнање да је српски језик један од најсавршенијих језика на свету где сваком гласу одговара једно слово – можда би га више поштовале и чувале. У својим интернационалним контактима сваки Србин би с поносом могао да каже било ком странцу да наша мала земља, и наш мали народ, има тако савршен језик у коме читаш онако како видиш, или како је Вук Караџић говорио, онако како је написано. Уз то има два писма, латиницу и ћирилицу, и оба су гласовно савршена. Или бар, благо ће додати академик Срето Танасић, готово савршена.
Дијана Димитровска, Сан, 2023.
beograd car dušan cern crkva crna gora Dijana Dimitrovska dinastija dirigent doktor film freske gitara glumac glumica istorija istoričar karcinom klasična muzika knez lazar knjiga kosmos kosovo i metohija kosovski boj manastir more muzika muzičar narodno pozorište nemanjići pesnik pisac pozorište profesor reditelj slikar slikarka Srbija srednjovekovna srbija stefan nemanja stefan prvovenčani teatar turci tvrđava umetnost vukan nemanjić
академик, језик, латинично писмо, лингвиста, матица српска, наслеђе, одбор за стандардизацију српског језика, САНУ, срето танасић, српска књижевна задруга, српски језик, ћирилица, ћирилично писмо, школа
