Dragana Lalošević tek sada razume zašto nikada nije mogla da napusti mali barokni grad neodoljive patine. Okovao je Perast svojom sudbinom, obuzeo je lepotom i zamađijao pričama za koje više ne zna da li su prošlost ili sadašnjost.
Dok si mlad, razmišljala je, nešto te neobjašnjivo vuče i drži za ovo mesto izniklo iz kamena, porinuto u more. Ne znaš koja je to sila, ne znaš šta je… A , onda prođu godine, a ti odjednom shvatiš ko ti, i zašto, ne dozvoljava da jednostavno okreneš leđa i odeš.
IN MEMORIAM
Dragana Lalošević, etnolog i rukovodilac Muzeja grada Perasta, napustila nas je jednog kišnog februarskog dana 2020. U znak sećanja, objavljujem ovaj tekst.
-Ne daju ti uspomene i ti preci i njihove sudbine, ne daju ti priče koje odzvanjaju peraštanskim stepeništem – reći će glasno.
Kotoranka rođenjem, zaljubila se u barokni gradić gde strastveno da nikada nije želela da ga napusti. Poslednjih 40 godina radila je kao muzeolog i etnolog u kući pomorskog kapetana Vicka Bujovića čiji su barokni zidovi nikli 1694. godine, a zatim kao direktorka peraštanskog muzeja i svih čudesnih krajičaka istorije koje je u Perastu brižljivo čuvala. Te divne priče kroz koje si teleportovan u prošlost, pričala je nesebično svakome ko je želeo da ih čuje
– Ali- dodaće – najbolje priče priča peraštanski kamen.
I stepenice.
Gore, dole, gore – dole, u batu koraka po stepenicama, umoru koji savladava noge i uzdahu od napora, navire priča. Čuje se tihi Draganin glas.
– Iole suptilni osete odmah magiju koja obuzima. Naviru misli. Znate koliko je Perast bio veliki, moćan, blistav i intelektualan. Kada je Dubrovnik imao 19 plemićkih porodica, Perast je imao 12 – kaže Dragana.
JEDINSTVENO
Perast je sačuvao tri običaja iz daleke prošlosti. Prvi je mađ, drevni običaj da se 1. maja pozdravlja sunce, tada se kite hrastove grane kolačićima i flašicama bele kafe. Drugi je gađanje kokota (15. maja) puškama malog kalibra. I treći je fašinada 22. jula na dan Svete Magdalene, kada muškarci pevaju bugarštice i barkama odvoze kamenje do veštački napravljenog ostrva “Gospe od Škrpjela”, koje je baš tako i nastalo: nanošenjem kamena po kamena vekovima.
Ali, odavno već nema više plemstva u Perastu. Nestali su peraštanski velikani.
– Stopili se sa kamenom – reći će Dragana. – Javljaju se s vremena na vreme daleki, daleki potomci, uglavnom sa ženske linije. Pretežno iz Italije, gde ima Balovića ili Burovića koji nailaze kao turisti i sa čudom gledaju šta su njihovi praprađedovi stvorili ovde.
Nema više plemića, ali ima snobića – reče jedan zalutali Peraštanin upadajući u razgovor. Sve se novcem može kupiti. I naši su prodali kuće, grabeći novaca. Prodali su đedovinu.
-Đedovinuuu, …vinuuu – odzvanjalo je u baroknom salonu Vicka Bujovića.
– U 17. veku kada je Perast bio na vrhuncu moći imao je 2000 stanovnika, stotinak jedrenjaka. U vreme zemljotresa, koji nas je zaobišao, bogu hvala, bilo nas je hiljadu, a danas u gradu uspomena živi nas 270 – setno govori Marina Brainović, predsednica mesne zajednice. – Ali, nisu svi pravi Peraštani. Ajde, da kažemo da je od tog broja nas, autohtonih, polovina. Možda malo manje. Od pre desetak godina novi stanovnici Perasta postali su Englezi, Irci, Rusi, ima i bogatih Srba, novokomponovanih crnogorskih bogataša. Jedino još nema Majkla Daglasa i Ketrin Zite Džons koje su mediji uveliko preselili u neku od peraštanskih vila.
MAČ VUKA BRANKOVIĆA
PeraŠtanski muzej čuva mač koji im je poklonio hrvatski ban Petar Zrinski 15. maja 1654. godine, posle velike pobede nad Turcima. Smatra se da je pripadao Zmaj Ognjenom Vuku (despot Vuk Branković). Ukrašen je dragim kamenjem, a na sečivu je ispisana staroslovenskim molba “Svetom Nikoli za pomoć” i s druge strane “Sjeti me se Gospode”. Bio je optočen zlatom, koje je nestalo dugotrajnom upotrebom. Imaju deo venecijanske zastave iz 16. veka, iz istog perioda portrete Matije Viskovića (admirala ruske flote) Marka Martinovića (otvorio jednu od prvih priznatih pomorskih škola u svetu), arhiv iz 1642. godine porodice Visković…
– Koliko mi znamo, oni su šetali crnogorskim primorjem, viđeni su ovde, kao i toliki drugi turisti i odjednom novine su ih uselile u Perast. Ma, hajte, hartija trpi sve. Nemamo saznanja da su išta kupili u Perastu – veli Brainović.
Bilo je bahatih pokušaja da se nešto i u drevnom gradu mimo tradicije gradi, ali meštani nisu dali.
– Gradić je zadržao baroknu patinu zahvaljujući starosedeocima. Odmah bi se bunili i zvali inspekciju čim bi nešto primetili. Zato je Perast isti kao i kada je bio na vrhuncu – kaže direktorka muzeja.
Zimi je Perast mnogima turoban i pust. U stare palate uvuče se vlaga, od mora i od kiše koja dobuje uporno, izbeljujući kamen do prozračnosti. Ali ta turobnost je samo privid, čija je namera da otera nedostojne drevne lepote, a dostojne nagradi lepotom kamenih priča.
Dijana Dimitrovska
beograd car dušan cern crkva crna gora Dijana Dimitrovska dinastija dirigent doktor film freske gitara glumac glumica istorija istoričar karcinom klasična muzika knez lazar knjiga kosmos kosovo i metohija kosovski boj manastir more muzika muzičar narodno pozorište nemanjići pesnik pisac pozorište profesor reditelj slikar slikarka Srbija srednjovekovna srbija stefan nemanja stefan prvovenčani teatar turci tvrđava umetnost vukan nemanjić
Оставите одговор
Жао нам је, да би поставили коментар, морате бити пријављени.