Bežite zmije ide čovek- Sonja Nikolić, herpetolog

Napisao/la Dijana Dimitrovska na 19/06/2021. Objavljeno u Razgovori o smislu.

Spread the love

Zmije, dovoljno je ovo reći i već sledi vrisak. Taj naš vrisak koji traje od kada je sveta i veka toliko je strašan da od njega beži i najopasnija otrovnica. Sasvim opravdano, jer ako se na vreme ne sakrije-najverovatnije će je čovek ubiti.

Nema statistike koliko zmija pobijemo godišnje iz straha da će nam oduzeti život. Bez sumnje, tokom leta desetkujemo zmijsku populaciju Srbije.

Ali se zato zna koliko je ljudi umrlo od ujeda otrovnice. Za devet godina u Srbiji je umrlo 4 ljudi.

-Tako je zabeležio Republički zavod za statistiku, za periodu 2008–2017.- kaže Sonja Nikolić iz Srpskog herpetološkog društva „Milutin Radovanović“ u Beogradu.- Nasuprot uvreženom mišljenju, smrtni ishodi nakon ujeda naših otrovnih zmija tako su izuzetno retki, ne samo kod nas nego i u drugim zemljama Balkana i Evrope.

Ljudski strah raspiruju i naslovi u novinama koji histerično podučavaju šta da radimo ako nas ugrize zmija (što je korisno naravno), ali nas navodi d azaključimo da zapravo živimo u Indiji, recimo, ili tropima, gde na svakom santimetru može otrovnica da nas pošalje na onaj svet. A ne u pitomoj Srbiji, na brdovitom Balkanu gde žive samo tri vrste otrovnica: poskok, šarka i planinski šargan, koje smo toliko potisnuli da su postale ugrožene vrste.

– Šarka i šargan su zakonom strogo zaštićeni a poskok zaštićen. Sve tri vrste našle su se u Crvenoj knjizi faune Srbije II – gmizavci – podseća Sonja Nikolić.

Ugrožene su zmije, a ne čovek. I on ih ubija.Zašto?

-Čovek ih ubija iz besmilenih razloga, zato što su im gadne, neki ne žele ni na slici ih vide. Drugi misle i da su zmije ljigave. Neki ih ubijaju prosto zato što mogu. Sve te stavove i ubeđenja pokušavamo da promenimo – govori Sonja. – Prvo objasnimo da većina zmija sa kojima se prosečan čovek u Srbiji sreće nije otrovna. Uporno ponavljamo da nijedna zmija (kao ni druge životinje) ne napada čoveka bez razloga: svaka će pokušati da pobegne, a napašće tek u slučaju da nema izlaza i mora da se brani. Da bi se izbegao npr. ujed otrovne zmije dovoljno je zaobići je (naravno, pri kretanju po području na kojem ima zmija treba biti obazriv pri svakom koraku). Pričamo o tome kako su zmije korisne.

A korisne su toliko da bez njih svet ne bi bio isti. One su čistači naše okoline, jedu bolesne ptice, miševe, skakavce insekte. One tako čuvaju i naše zdravlje. Kada su planetom harale kuga i kolera, ljudi su tražili mesta gde žive zmije, jer tamo nije bilo bolesti. Zmije ne prenose bolesti. Poznato je da tamo gde ima zmija – nema bolesti.

Ipak, ukoliko…

Ukoliko vas ugrize neka od naše tri najpoznatije otrovnice, lekari preporučuju da napravite mali rez, veoma oštrim predmetom, ali tako što ćete povezati te dve rupice, a zatim neprekidno ispirati ranu, kako bi što više otrova izašlo. Takođe, preporučuje se da se poveže mesto iznad, ali ne preterano jako, i da se pomera na 15 – 20 minuta kako ne bi došlo do nekroze( izumiranja tkiva) zbog prekida cirkulacije. Ne treba stavljati nikako led, niti isisavati ustima otrov iz rane.

Praktično, kako kaže kaže Miroslav Spajić specijalista mikrobiologije koji je 40 godina proveo u Institutu Torlak, radeći sa zmijskim otrovima i praveći serume – onaj koga je ugrizla otrovnica ima fore 4 sata da stigne do lekara. Bitno je da se prepozna zmija koja je ispustila svoj otrov, kako bi lekari znali koji serum da upotrebe.( Zmijski otrov nije hemijski definisana supstanca, već je to skup od tridesetak različitih enzima.)

Ako vas ugrize poskok, šarka ili planinski šargan – to će vas – ako je za utehu – manje boleti nego da vas je ugrizla bilo koja neotrovna zmija.

– Smuk na primer, koji šišti, hukće, i pravi se mnogo strašniji nego što jeste, poderaće kožu, napraviće veću ranu, mesto ujeda će da otekne, da pocrveni i veoma će vas boleti – navodi Miroslav Spajić. – Otrovnica kad ujede radi to munjeviito, neprimetno, ostavlja dva male rupice na 5 do 15 milimetara.

Enzimi naših zmija dejstvuju na krvne sudove i tkivo, dok otrovi južnoameričkih i dalekoistočnih zmija ( kobra, na primer) spadaju u red neurotksina.

Kozmetika

– Zmijski otrov se od davnina koristi u kozmetici – kaže mikrobiolog Miroslav Spajić.- On je prava kolekcija enzima i jako je koristan za organizam ali ne sme da dođe u krvotok. On deluje kao anestetik, zatim ima sposobnost da širi međućelijski prostor. Kreme za negu lica i tela koje se proizvode od njega sigurno su delotvorne. Nekada se posebno koristio za lečenje obolelih od dečje paralize, a danas za lečenje upala tetiva, neuralgija, Parkinsonove i Alcahajmerove bolesti, a u Americi se prave i lekovi za stimulaciju rada srčanog mišića.

Pored čoveka, zmije moraju da se bore protiv svojih predatora. Čak i otrovnice.

-Ptice su im poznati predatori, a plen su i divljim svinjama i drugim životinjama, uključujući, po svemu sudeći, i ježeve- kaže Sonja Nikolić.

Bez zmija, ma koliko one nama strašne bile- svet ne bi bio isti. Samo mesec dana da nekim čudom nestanu sa planete – zatrpali bi nas razni glodari.

Dijana Dimitrovska

Gde žive srpske otovnice?

Poskok (Vipera ammodytes)nastanjuje brda i planine, često je blizu naselja i obradivih površina. Smatra se da živi samo na kamenjarima, ali to nije tačno. Ima ga i na obodima šuma, na livadama (čak i u visokoj travi) , može da se penje na granje žbunja i drveća, što može predstavljati opasnost jer ga tu retko ko očekuje.

Šarka (Vipera berus) je veoma retka zmija. Može se naći na visokim planinama kao što su Kopaonik, Šar-planina, ali i u Vojvodini, u ravnicama i na niskim planinama (Obedska bara, Zasavica, Vršački breg, Fruška gora). Njoj odgovaraju staništa sa više vlage.