Nebojša Đuranović, slikar čija je platna zaposela mladost
Mladost je zaposela platna beogradskog slikara Nebojše Đuranovića zauvek nastanivši tamo putene usne jedrih devojaka i njihove blistave poglede rasterećene primisli na materijalnosti, na prolaznost, na vreme. Ali te zavodljive žene čija lepota i mladost izaziva nespokoj, divljenje i istovremeno ukazuje na našu neprivlačnost, nisu puki modeli, manekenke, lepotice bez duha.
-One su pre svega ličnosti – kaže Nebojša Đuranović dok pokazuje izložene slike u galeriji RTS gde mu se upravo završila izložba. – One nisu prazne lepotice, iz kojih diše mladost , kako je najčešće naša uteha kada razmišljamo o lepim ženama. Ne, nisu lepe žene po pravilu prazne. Ili ne treba generalizovati, naravno. Slikam njihove sudbine i pokušavam da ih prikažem kroz njihovu lepu spoljašnost.
O Da li je mladost po samoj svojoj suštini lepa ili je zavodljiva zbog svoje prolaznosti?
-Dok traje mladost, ne umemo da je cenimo. Tako je sa svim stvarima. Kad prođe, počnemo da je obožavamo. Vreme izgleda daje mladosti vrednosni sud. Sagledavamo je sa distance, kao istoriju. Teško je reći šta je istina, ja mislim da je mladost zavodljiva zbog prolaznosti. Da je moladost večna, ne bi bila tako lepa.
O Da li bi voleo da si večito mlad?
-Ne. Čovek nosi mladost i vitalnost u sebi onoliko koliko je predviđeno i to bi bilo protiv božje volje. Biti večito mlad je prokletstvo. Divno je to prikazao Oskar Vajld.
O Zato svi ljudi žele da ostave traga iza sebe, da nekim ljudima koji će doći iza njih pokažu da su nekada živeli, radili i eto, baš tu stvar napravili?
-Mislim da je to potreba koja živi u suštini svakog čoveka. Potreba da ostavi nešto iza sebe. Decu, platno, knjigu, zamak, bilo šta…Svako ima tu potrebu ali nema iste mogućnosti. Možda je ta potreba prostekla iz iskonskog straha od smrti. Od telesne smrti i od duhovne smrti. Ko zna?
O Da li se prolaznost pobeđuje kvalitetom?
-Apsolutno… Zato svaki umetnik teži da ostavi kvalitetno delo koje će trajati posle njega i koga će, ako ga baš ne otkriju za života, otkrivati nove generacije ljudi.
O Samo mali broj umetnika doživi slavu za života? Zato je to tako?
-Danas je možda malo drugačije nego što je nekada, u vreme slavnih slikara bilo. Nekada se živelo polako, vesti su sporo pristizale i odlazile, životni tempo je bio sporiji…Danas se putuje mnogo. Van Gog je promenio par mesta u svom životu i par sela…Sa današnjeg stanovišta nije mrdnuo dalje od Pariza i Provanse. A video je – daleko. A i nestalo je boemštine. Ona je nekada bila dobar putokaz ka slavi. Nema je jednostavno više? Danas ćete slikara jedva prepoznati, ne razlikuje se od bankara. Nekada su išli neobrijani, pocepani, prljavi, bili su neobuzdani, svoji, čudni, drugačiji, otkačeni…Neki su ludilo nosili na sebi, danas u sebi. Ja lično mislim da to ludilo treba sprovoditi kanalima u kreativnost, ali ne može to svako. Takože, nekada su slikari mnogo pili, naravno, ne može se raditi i biti ceo dan u kafani , anestezirati se i podsticati stimulansima kreativnost. Ne ide to. Boemština je neka vrsta kontemplacije.
O Da li se vidi kada neko pošteno i iskreno radi neki posao?
-Da, u slikarstvu se vidi. Pa i u drugim umetnostima. Svuda u životu se vidi. Klasično obrazovanje je najozbiljniji oblik edukacije i ono moze da se suprostavi neistinama u slikarstvu. Ja sam završio grafiku i mogu time da se bavim. Izabrao sam svoj izbor. Ja želim da budem iskren najpre prema sebi, a samim tim i prema drugima. Tako je sve nastalo oko mene. Najpre je nastalo u meni a onda oko mene.
O Kako da znamo da prepoznamo tu iskrenost i istinost u nečemu?
-Postoje načini… Na primer, kada vidite da neko koristi opšta mesta i poštapalice, to je sakrivanje i to znači da taj umetnik beži od suštine i konrektnog u opšte, bezlično i višeznačno i razvodnjeno. To je, našalost, veština koja je našla primenu samo u politici i ,,pali,, hiljadama godina.
o Zašto ne želimo da budemo niko i ništa. Zar nema nekog šarma u tome biti beznačajan?
-Mi nismo svesni da li smo niko i ništa. Mi ne znamo zapravo ko smo. Nas tek vreme potvrđuje. Sve vreme potvrđuje. Ono je večiti sudija i ono vaga i meri i daje sud. Ne može da se živi bez nekog ostvarenja. U bilo čemu, čovek mora da radi a ako već radi onda mora da teži nečemu, na primer, da teži kaa tome da to što radi bude najbolje. I to je to, on to i radi, teži da ostavi pečat, trag, sebe… da se potrudi, ne želi da bude beznačajan. Ako slikar napravi i jednu jedinu vrhunsku sliku, on je dotakao nebo. Uradio je vrhunsku stvar.
O Zašto umetnost ne može da se odigrava unutar sebe same i za sebe, nego traži potvrdu kritičara, javnosti?
-Pa ona je namenjena ljudima, pa zbog toga i traži potvrdu ljudi. Da nema ljudi , niko ne bi konstatovao umetnost. To je generalno, a kada gledamo od opšteg ka pojedinačnom principu, ima ljudi koji ne daju pet para za kritičare i javnost. Ali njih je jako, jako malo. Ali, nažalost, takvi ljudi ne žele da postanu poznati, ništa ne urade i jednostavno nestanu…Nema ih.
O Ali ostane delo iza njih ako su imali kvalitet?
-Da,ako su su imali kvalitet. Za takve ljude popularnost ne znači mnogo. Za slikara iz 17.veka, na primer, biti popularan je bila krajnje relativna stvar. On nije bio ne znam kako popularan. Za njega znaju u kraju, kvartu, ili gradu, ali ne planetarno. On treba da čeka svoje vreme. I treba da izdrži sve te udarce. A oni su starašni, nekada i smrtonosni.
O Da li je u redu da se umetnik ponizi zbog onoga što stvara?
-Svi hrišćanski svetitelji, počev od Franje Asiškog ponižavali su se zbog vere. Da,mislim da umetnik može da se ponizi zbog višeg cilja. Ako ima ideal, onda može to sebi da dozvoli, jer je njegov cilj uzvišen.
O Ali, zar se neće onda uprljati, oštetiti svoju dušu?
– Ako je u ime višeg cilja, onda neće. Ako je u ime materijalnih vrednosti, niskih strasti, lažnih normi, etike, onda hoće. Ako laže, onda se čovek nepovratno ošteti. On počne da gomila u sebi nezadovoljstvo i neku frustraciju i nije mu jasno zašto je stalno nervozan i nespokojan i zašto stalno gori neka vatra u njemu. Može da se pojavi bolest zvana neostvarenost i onda je taj nesrećnik u velikim problemima.
O U tom slučaju treba ostati čist pred samim sobom?
-Ja ne slikam ni za policu, ni za ukras, ne slikam da bih se nekome svideo. Slikam za sebe.
o Do koje mere stvaralac može da pravi kompromise?
-Sve na svetu što postoji prožimaju kompromisi. Nase porodice, društvo, mladost, poslovi, život u prirodi, priroda i mi, sve, baš sve splet je neverovatnih kompromisa. Stvaralac može da pravi kompromise. Pitanje je samo, kao i sve u životu, do koje granice. Treba naći tu liniju do koje ne oštećujemo našu ličnost i naš karakter.
O Ponekad se stiče utisak da je umetnost precenjena?
-Tu sad stupamo na tlo teorije umetnosti. I ima teorija i teorija. Po jednoj, sve je umetnost danas. I prazna soba, i polomljena flaša, i hiperealizam, i sve. Umetnost je opšte mesto. Kada je tamo neke 1922. godine išla preko granice, u Ameriku, apstraktna skulptura ptice velikog rumunskog umetnika Konstantina Brankuzija, carinik kaže : „ Ja ne znam šta da napišem. Meni ovo ne liči na pticu.“ Pitanje je to. Ako uporedite jednu sliku Van Goga koja košta milione i jedan fudbalski transfer, onda nije mnogo precenjena umetnost. Slika je bar predmet koji ostaje za sva vremena.
o Da imate para, koju biste sliku voleli da imate samo za sebe i da je gledate samo vi?
-Nisam kolekcionar, nemam taj ugao gledanja. Ja mislim da je slika za gledanje i da treba da je vidi što više ljudi. Ne treba da čami u sefu. Ali, kada bih se baš natertao da razmišljam u tom pravcu, onda bih voleo jednog malog Rubensa ili Rembranta.
O Kada razmišljaš o civilizaciji, šta vidiš ispred?
-Vidim razvitak tehnologije. Vidim kako buljimo u ekrane, kako se udaljavamo od same naše suštine, vidim kako nam neko ili neki progami govore šta da radimo, šta da obučemo, kako da se ponašamo…Ne znam koji će i ne znam uopšte da li će čovek imati odgovor na tehnološku revoluciju. Ja radim u ateljeu, radim sa bojama i platnima i nekim sastojcima koja su u upotrebi od kad postoji umetnost, od onih pećinskih crteža u Altamiri. Povlašćen sam zbog toga.
O Ako se umetnost tumači kao stanje duha onoga koji stvara, vaša bi trebalo da je nežna?
-Moguće…Volim nežnost.
O Šta da neko sada kaže, Nebojša, sada ću ti uzeti ime i bićeš potpuni anonimus…Da li bi nastavio da slikaš istim žarom?
-Da, nastavio bih. Nisam se opredelio za slikarstvo da bih bio popularan i poznat i da bih hranio svoj ego. Kada bi svi hrlili put slave, bilo bi velika gužva na tom putu. A na kraju, svako zasluži ili ne zasluži nešto. Ja u to duboko verujem. Svako plaća svoju cenu. Kad tad.
Dijana Dimitrovska
beograd car dušan cern crkva crna gora Dijana Dimitrovska dinastija dirigent doktor film freske gitara glumac glumica istorija istoričar karcinom klasična muzika knez lazar knjiga kosmos kosovo i metohija kosovski boj manastir more muzika muzičar narodno pozorište nemanjići pesnik pisac pozorište profesor reditelj slikar slikarka Srbija srednjovekovna srbija stefan nemanja stefan prvovenčani teatar turci tvrđava umetnost vukan nemanjić
beograd, galerijaRTS, nebojša đuranović, slikar
