Manastir Rustovo izgleda kao da uživa u pogledu na beskrajnu pučinu i carstvo nebesko.
Zagledan u Sveti Stefan, i plavo more i nebo, odakle jugo donosi miris algi i šum talasa. Taj mirisni vetar bistri misli, i povija monašku odeždu, pa se čini da je lakše nositi je.
Zbog tog vetra koji komeša sećanja i roji misli, lakše je uspinjati se do Božjeg hrama.
Korak po korak, misao po misao, i posle tri kilometra puta, lepom stazom uzbrdo od manastira Praskavice, stiže se do Rustova. Na tom 370-om metru od površine mora – hodočasniku stiže nagrada. Ako je bilo sunce – čeka ga hlad, ako je padala kiša, tu je sklonište, ako je duvao vetar – tu je zavetrina, ako je gladan – nahraniće ga, ako je žedan – napojiće ga…To je put za posvećene. Oni koji su u trci mogu stići i kolima uzanim putem.
Na kraju puta dočekaće ih hram građen u starom ruskom stilu.
– Posvećen je carskim mučenicima Romanovima – kaže nam sestra Teodotija.- Hram je sagrađen 2006. godine i posvećen je carskoj stradaloj porodici.
Zbog malog hrama brojni Rusi hodočaste ovde. To im daje osećaj kao da su kod kuće. Osim hrama posvećenog Romanovima tu je još jedna važna relikvija koja dovodi Ruse u Rustovo: Iverska ikona. Nju je naslikao Andrej Muntjan, ruski slikar koji je dvadeset godina stvarao u Budvi.
– Slikao je ikonu, ali nije mu išlo sve dok jednog dana nije opazio da se zapravo ikona kroz njegovu ruku sama slika – govori sestra Teodotija. – Bilo je to autofreskopisanje. Kada je završio ikonu i hteo da se potpiše na poleđini, ona je pala i udarila ga u glavu. On je tada shvatio da nema nikakve veze sa njenom izradom, več je to sve Bog uradio. Zatim je ikona počela da širi snažan miris. Prihvaćena je kao čudotvorna ikona koja pomaže bolesnima i parovima koji ne mogu da imaju decu. Do sada je, kasže sestra, na svet donela oko 300 dece.
Andrej Muntjan, slikar i tvorac Iverske ikone, koga smo ove, 2025. godine sreli u Budvi, rekao nam je da je Majku Božju naslikao 2004. godine, kada je slučajno došao u Budvu, kao turista i odseo sa suprugom u hotelu Slovenska plaža.
– Obilazili smo manastire i u manastiru Podmaine upoznali harizmatičnog oca Benedikta i nastojnicu manastira Rustovo – kaže Andrej Muntjan.
Ubrzo su posetili Rustovo, u kome je tada bilo tek nekoliko monahinja, ali je atmosfera, kako kaže Andrej, bila puna dobrote i ljubavi. Sledeće godine, Andrej se razboleo, bio je na operaciji i jedva je preživeo. U vreme tog strašnog događaja on se zavetovao da će ako preživi pokloniti ikonu Iverske Bogorodice manastiru Rustovo. Tako je i bilo.
Od tada ikona pomaže ljudima, posebno parovima bez dece. U Rustovu postoji knjiga u kojoj se beleže deca koja su došla na svet zahvaljujući ikoni, među kojima je i dete sveštenika.
Još jedna ikona pronosi slavu manastira Rustovo. To je ikona koju zovu Neuvenjeli cvijet, na kojoj je predstavljena Bogorodica sa cvetom, ili Blagouhani cvijet. Nju je manastiru poklonio vernik konzervator 2009. godine. Ikonu je dobio od trgovca starinama koji ga je zamolio da spoji daske koje su se odvajale. Kada je počeo da radi na njoj, razdvojene daske su se same spajale. Zatim se pojavila plavičasta svetlost i likovi Majke Božije i Isusa Hrista.
– Blaženopočivši mitropolit Amfilohije rekao nam je da je ikona iz 14. veka i da je bogougodna. Prihvatili smo čudo na poklon, a ona i danas menja likove i boju – kaže sestra Teodotija.
U manastiru važi pravilo Sv. Benedikta: Ora et labora – moli se i radi, koje monahinje doslovno sprovode. Kada su 2004. godine stigle u tada razrušeni manastir, koji će vremenom podići, otac Benedikt Jovanović sa monaštvom, sestre su počele od bilja. U zapisima su pročitale da su se monasi nekada bavili monaškom medicinom, pa su odlučile da nastave tradiciju.
Počele su da beru bilje po Paštrovskoj gori, da ga prerađuju, sve veštije i vrsnije da bi vremenom dobile fantastične proizvode.
– Pravimo kreme za lice, ruke i telo – kaže nam sestra Teodotija. – Mirisne i hranljive vitaminske kreme od ruža, ruzmarina i gorskih trava protiv bora, za lepu kožu. Pravimo mnoštvo melema od bokvice, kantariona, lovora, gaveza, banane, cimeta… Bilje potapamo u bazna ulja, obično maslinovo i bademovo. U ta ulja potapamo trideset različitih biljaka od kojih nastaju lekovita ulja i melemi.
Sestrinstvo manastira Rustovo pravi lekovita vina. Tu je vino od smokve koje reguliše rad štitne žlezde i hormone,pa vino od koprive za celokupno zdravlje i mnoga druga. Zatim ulje od kleke koje čisti kožu, lek je za razne ekceme i psorijazu. Pa napitak „ Bolje od kafe“, kako sama reč kazuje koji se zavoli i pije umesto kafe.
Monahinje prave melem od gaveza i lovora protiv modrica i hemoroida. I zubnu pastu od prirodnih sastojaka, veoma mirisnu. Tu je i neizbežna manastirska travarica protiv bolova u stomaku, prehlada, virusa i temperature.
U manastiru se može dobiti i ulje od kandila koje gori nad Iverskom ikonom koje, kažu, takođe pomaže vernicima.
Deo setrinstva manastira Rustovo prevodi sa ruskog, francuskog, englesko,g a deo se bavi tkanjem, pravljenjem lutaka za decu,knjigovezačkim radom…
A sve krasi molitva. Tihu molitvu, koju sestrinstvo peva po kojoj je Rustovo takođe poznato, radost je čuti. Sve je njome okićeno. Čak i zvuk, i pogled, i nebo, i vetar. A možda baš i zbog te molitve, sve što se odavde ponese ima blagoslov.
Tačno 13 godina bilo je potrebno da se izgradi Pivski manastir u 16. veku i isto toliko godina da se četiri veka kasnije preseli na novu lokaciju, zbog stvaranja akumulacionog jezera.
Tada je svaki kamen, svaka freska, svaki detalj crkve Uspenja Bogorodice brižljivo skidan i prenošen u brda iznad novog gradića Plužine, na severu Crne Gore, gde je uskoro počeo da niče novi Pivski manastir. Do 1975. godine preseljeno je 1200 kvadrata fresaka neprocenjive vrednosti, a među njima i u ortodoksnom hrišćanstvu jedinstvena freska na kojoj je naslikan čovek nepravoslavne vere.
Velika enigma isplela se baš oko toga ko je na toj fresi predstavljen, a sudbina nije dala da se otkrije identitet jer je vreme izbrisalo natpis koji bi ukazao o kome je reč. Pretpostavlja se da je na fresci u Pivskom manastiru „glavom i bradom“ veliki vezir Mehmed-paša Sokolović, rodom iz sela Sokolovići kod Višegrada.
Stari Pivski manastir podigao je Savatije Sokolović, obnovitelj Pećke patrijaršije, u periodu od 1573. do 1586.godine i rođak Mehmed-paše Sokolovića. Vešti ikonopisci i čuveni majstori kao da su se na tom manstiru koji je izgrađen na veličanstvneom mestu, na obali Pivskog oka koje pravi lepotica reka Piva, na nadmorskoj visini 604 metara, takmičili u svom umeću. Živopišu njegove zidove najpoznatija imena freskoslikarstva: Kiro Kozma i pop Strahinja iz Budmilja.
Vekovima je odlevao svim nedaćama. Ni vreme, ni Turci Osmanlije nisu mu mogli ništa. Sačuvao je svoje dragocenosti i freske neprocenjive vrednosti koja danas predstavljaju vrhunac jedne kulture, države i naroda.
Kada su vlasti Crne Gore odlučile da se na tom području napravi akumulaciono jezero preseljenje Pivskog manastira bio je najznačajniji i najteži poduhvat.
U preseljenju 1260 kvadratnih metara fresaka Pivskog manastira učestvovali su mnogi zavodi za zaštitu spomenika kulture iz Crne Gore i Srbije, pa čak i stručnjaci iz Rima.
Posao na skidanju fresaka odvajanjem od manastirskih zidova, obeležavanjem i konzervacijom zaspočet je je 1969. godina a 26.septembra 1982.godine završeno je kompletno preseljenje manastira na Sinjac, udaljen nekoliko kilometara od Pivskog oka koje jedino nije moglo biti preseljeno. Pivski manastir pored svojih neprocenjivih fresaka čuva bvrojne dragocenosti: četiri rukopisana jevanđelja, okovana srebrnim pločama, tri nastala u Rusiji, dok se za četvrto ne zna odakle potiče, gramatu ruskog cara Aleksandra I, iz 1816.godine, arhijerejski sto, Kolo Bogorodičino, ukrasna vrata, stari rukopisi, štampane knjige, razni zaveti. Poznat po svojoj riznici knjiga koja je jedna od najvećih u Crnoj Gori, okuplja duhovnike, a nepravaziđena prirodna lepota brojne zaljubljenike. Sve njih na kraju prigrli svojim mirom i nerešenom misterijom Pivski manastir – jedini koji je živeo na dva mesta.
U slavno doba srpske istorije, početkom 13.veka, na zemlje kralja Dragutina Nemanjića i ugarskog kralja Vladislava napadali su dvojica bugarskih velikaša, braća Drman i Kudelin. Išli su protiv njih i Mađari i kralj Dragutin ali, nažalost, neuspešno.
Kada su krenuli da otimaju teritorije, srpski kralj Dragutin pozvao je u pomoć svog brata kralja Milutina koji se odazvao i zajedničkim snagama braća su pobedila bugarske velikaše, zauzela grad Ždrelo, a zatim i celu Braničevsku oblast koja je ušla u sastav Dragutinove države.
Zadovoljan pobedom kralj Milutin je u znak slave i sećanja dao da se podigne manastir Vitovnica 1291. godine, desetak kilometara od Petrovca na Mlavi prema Kučevu. Na krečnjačkoj steni nikla je crkva posvećena Uspenju Presvete Bogorodice. Do današnjih dana manastir nosi ime koje duguje reci Vitovnici koja protiče u blizini.
Kroz prohujale vekove manastir je stradao više puta. U tursko vreme su ga palili, rušili, a narod i monasi ga iznova podizali. Prvi pisani pomen zabeležen je 1537. godine. Plaćao je veliki porez, na osnovu čega se zaključuje da je bio bogat. Po turskom popisu iz 1527. godine u manastiru žive dvojica monaha, deset godina kasnije trojica, da bi 1578. godine u manastiru bilo šestorica.
Tu je 1557. godine nastal i prekrasno Vitovničko jevanđelje koje je čuveni zlatar Vuk Kondo okovao u pozlaćeno srebro. Jevanđelje je pisano crnim mastilom, važnije napomene ispisane su rastopljenim zlatom. Ornamenti i inicijali rađeni su zlatnom, plavom, crvenom i zelenom bojom, dok su rečenice razdvajane zlatnom tačkom. Viotovničko jevanđelje su monasi sačuvali noseći ga sa sobom u zbegovima i povlačenju pred Turcima. Posle austrijsko-turskog rata Vitovnica je pusta, monasi su potražili spas u Bešenevu, na Fruškoj gori, gde donose vitovničko blago među kojem je i Vitovnička čaša, anafornik, koju je iskovao i pozlatio 1652. godine Luka Kujundžija iz Ćiprovca kod Ćustendila gde je, inače, bio kujundžijski centar u kome su srpske kujundžije u XVII veku izrađivali fine zlatne i srebrne predmete. Danas se obe vredne relikvije čuvaju u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu.
Manastir je posebno stradao tokom Prvog srpskog ustanka kada su ga Turci porušili u znak osvete nad Homoljcima koji su učestvovali u ustanku. Posle Drugog srpskog ustanka, Paul Matejić obnavlja drvenu pripratu, a Stevan Dobrnjac deo konaka i kuhinju (1837). Zatim vitovnički monasi Stefan Mihajlović, Simeon Nikolić i Hadži Stefan Bojović dižu manastir na noge celog ga obnavljajući.
Strašna zverstva i teror manastir i monasi doživeli su za vreme bugarske okupacije od 1915-1918. godine kada su okupatori odveli u logor igumana Isaiju Bogdanovića i tamo ga ubili. Iz manastira su odneli vredne predmete i stoku. Stiže Drugi svetski rat i nova stradanja. Nemci spaljuju manastir i u pepeo pretvaraju svu muku vitovničkih monaha. Uspevaju da uhvate jerođakona Avakuma Momčilovića koga su sproveli u logor na Banjici gde su ga i ubili.
Kaže se da od goreg uvek ima gore, pa tako manastir i bratija doživljavaju golgotu kada na vlast dolaze lokalni seoski komunisti 1945. godine. Oni ubijaju svu preostalu bratiju i otimaju od manastira imovinu, a komunisti Vitovnice, združeno, ubijaju i igumana Vitovnice jeromonaha Mardarija Zdravkovića.
Crkva šalje u opustošen manastir 1946. godine jeromonaha Hrizostoma Pajića i postavlja ga za igumana. U bogomolji bez krova, iguman Hrizostom vraća život vitovničkom manastiru. Taj životni dah struji i danas.
Čuvaju naši manastiri kao spomenari, prastare slike naših predaka, a Mileševa, kraljevski manastir kraj Prijepolja, u blizini srpsko-crnogorske granice, čuva lik našeg prvog arhiepiskopa. Prodorne oči Svetog Save, boje duboke vode, živo nas gledaju sa južnog zida crkve posvećene Vaznesenju Gospodnjem u Mileševi. Tu ga je ovekovečio nepoznati slikar još za života, ostavljajući srpskom narodu neprocenjiv dar: lik prvog srpskog arhiepiskopa onakav kako je u stvarnosti izgledao Ili bar kako ga je umetnik doživeo.
Zahvaljujući toj fresci u Mileševi, lik Svetog Save ušao je u udžbenike, u škole i istoriju, i u individualno pamćenje.
Mileševa čuva i čudesno lepu fresku iz 13. veka zvanu Beli anđeo za koju je vladika Nikolaj Velimirović rekao da je kao molitva. Samo čudo je sačuvalo ovu fresku, koju su naslikali grčki majstori, od uništenja. Tokom turskih razaranja freske su stradale, ali ne i Beli anđeo. Ostao je netaknut do rekonstrukcije u 16. veku, kada je preko freske Mironosnice na Hristovom grobu, gde beli anđeo pokazuje da je Hristov grob prazan, naslikana druga freska, koja ga je zapravo sačuvala od uništenja.
Tokom 20. veka urađena je restauracija crkve i tada je otkriven Beli anđeo. Svojom lepotom osvojio je sve. U prvom satelitskom video druženju Evropa je pozdravila Ameriku između ostalog i slikom Belog anđela, a taj je snimak zatim poslat u kosmos, gde još putuje u nadi da će se neka vanzemaljska civilizacija oduševiti lepotom ljudske umetnosti.
Dve nacionalne ikone čuva Mileševa i ne zna se da li je Sveti Sava sačuvao Belog anđela ili je Beli anđeo sačuvao Svetog Savu kroz osam vekova njihovog postojanja. O tome možemo samo da nagađamo, uživajući u lepoti i značaju obe freske, kao i samog manastira čija izgradnja seže u duboku prošlost i čiji prvobitni izgled, takođe, znamo zahvaljujućui frersci na kojoj kralj Vladislav drži manastir Mileševu u ruci.
Kraljevski manastir i nemanjićku zadužbinu završio je 1235. godine kralj Vladislav, drugi, mlađi sin Stefana Prvovenčanog, koji je posle starijeg brata Radoslava, koga je smenila moćna srpska vlastela, preuzeo presto. Sva trojica su inače prikazani na freskama u Mileševi. Vladislav je bio oženjen bugarskom princezom Belosavom, koja ima direktne veze sa obe srpske ikone u Mileševi, kao i sa samim manastirom.
Bugarska princeza i srpska kraljica nosi veliku zaslugu za to što je telo Svetog Save prebačeno u Srbiju. Da nje nije bilo, ostalo bi u Trnovu, gde se Sveti Sava upokojio, vraćajući se sa velikog hodočašća po Svetoj Gori, januara 1236. godine. Njegovo telo položeno je tada u veliki kameni sarkofag u trnovskoj crkvi Svetih četrdeset mučenika, zadužbini carske familije Asen. Srpska crkva tražila je da se Savine mošti prebace u Srbiju, ali bugarska crkva i sam patrijarh bili su protiv.
Zbog toga Vladislav i Belosava kreću u Trnovo da od njenog oca izmole mošti Svetog Save. Zahvaljujući Beloslavi to se i dogodilo. Dve i po godine posle Savine smrti, 6. maja 1237. godine, uz veliku radost srpskog naroda, svete mošti položene su u Mileševu, Vladisavljevu zadužbinu. Kasnije će 1594. godine na Veliki petak Turci upasti u Mileševu, oteti mošti i odneti u Beograd gde će ih Sinan paša spaliti na Vračaru, verujući da će tako ugušiti kult mileševskog besmrtnika.
Ostaće netaknuta leva šaka Svetog Save koja je i danas velika relikvija u Mileševi i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
Kraljica Belosava ima veze i sa likom Belog anđela kome je, kažu hroničari, baš ona podarila lik.
Na kraju, smatra se da je baš ona nagovorila muža Vladislava Nemanjića da započne gradnju Mileševe kao svoju zadužbinsku crkvu, što je on i uradio, ostavljajući nam u nasleđe jedan od najlepših spomenika kulture koje imamo.
U Mileševi je zasađena prva vinova loza, pa ne bi bilo iznenađujuće da je i tome kumovala naša kraljica. Bila je Mileševa i glavni književni centar uz Hilandar, Studenicu i Žiču.
Duboke i neizbrisive tragove ostavila je u Mileševi kraljica Beloslava, ali joj istorija nije bila naklonjena. Nije zabeležila ni kada je umrla, ni gde joj je grob, kao da nije ni postojala.
Ali, možda joj istorija nije bila naklonjena, ali je sudbina presudila u njenu korist dajući njenom liku – besmrtnost. Kad god pogledamo u Belog anđela, jednu od najlepših freski na svetu, pogledaćemo zapravo u topli lik kraljice Belosave.
Tu je dolazio kao dete patrijarh Pavle i moguće da je baš u manastiru Orahovica prvi put upoznao Boga. U dubokim slavonskim šumama, gde caruje moćni hrast, drvo starih Slovena, daleko od naselja i ljudi, našao je nebeska prostranstva u jednom od najstarijih pravoslavnih hramova Slavonije.
Nekada se manastir Orahovica zvao Remeta, „ monaška pustinja“, i pod tim nazivom se pominje u 15. veku. Nešto kasnije će mu proimeniti naziv u Duzluk, po selu u blizini. Menjaće imena ali će uvek biti svetionik slavonskih Srba čije svetlo nikada nije ugaslo.
Ni onda kada je u poslednjem ratu zverski ubijen otac Milutin Amidžić koji je odlučio da crkvu ne napušta. U mračno doba kada su Srbi klani, mučki ubijani i paljeni po svojim kućama, neki čak i vezivani ili odvođeni u noć, ostao je otac Milutin sa svojom crkvom do svog kraja.
Njegovo telo pronađeno je 16. decembra 1991. godine u manastiru. Meštani su pričali da su hrvatske snage najpre mučile oca Milutina, a onda ga obesili. Hrvatski vojnici su zatim minirali kapelu, ukrali zvono i dragocenosti koje su našli.
U hrvatskoj se o tome danas ne govori. U hronici ovog starog manastira navodi se „ da je otac Milutin umro mučeničkom smrću“ i nekako Srbe boli što o tome tamo ne sme ni da se priča.
Istina zauvek ostaje zapisana u knjigama, poput „Duhovni genocid 1991-1995„ u kojoj je Slobodan Mileusnić pobrojao žrtve hrvatskih vojnih snaga, navodeći da je otac Milutin bio jedno od 95 sveštenih lica koji su tokom rata u Hrvatskoj bili žrtve – poginuli ili mučeni, zatočeni u logore.
Duh oca Milutina živi u manastiru Orahovica i celom slavonskom kraju gde ga pominje narod zanavek, ne propuštajući da se prekrsti za pokoj njegove duše.
Stradao je manastir Orahovica i za vreme Drugog svetskog rata kada su ga ustaše na pravoslavni Božić – 7. januara 1942. godine do temelja gotovo srušile. Okolne zgrade manastirske pretvorene su u ustaške logore, gde je bilo zatvoreno više Srba iz okolnih sela koji su strašno mučeni i prebijani.
Današnji izgled crkva je dobila 1592. godine, kada je izgrađena a dve godine kasnije je i freskopisana od majstora iz Vlaške, iz današnje Rumunije. Zna se, međutim, da je crkva sagrađena na temelju jedne starije građevine. Radovi na iskopavanju koji predstoje, nadaju se u manastiru, otkriće više. Možda će dati odgovor na pitanje da li je, kako se na Bogosloviji predaje, manastir Orahovica najstariji pravoslavni manastir u Hrvatskoj i da li je zaista tu bilo pavlina, pripadici drevnog crkvenog reda koji vuku tradiciju po prvom pustinjaku sv. Pavlu Tebanskom.
Uprkos stradanjima kroz istoriju manastir je sačuvao dragocenosti neprocenjive vrednosti za srpsku istoriju: krst patrijarha Čarnojevića, goraždanski trebnik koji je čitav i iz naših je prvih štamparija, brojna rukopisna jevanđelja, ikonostas iz 17. veka i vredne ikone. U manastiru se nalaze mošti svete mučenice Anastasije još od osnivanja. Zbog njih, zbog duha oca Milutina, zbog manastirske slave Prenosa moštiju svetitelja Nikolaja dolazi narod u manastir Orahovicu 22. maja i 19. avgusta svage godine.
Dočekuju ih u srcu Papuka, među slavonskim hrastovima u drevnom manastiru iguman Pavle i otac Anastasije koje je pokojni mitropolit Amfilohije blagoslovio i iz manastira Ostrog, 2016. otpratio u manastir Orahovicu – da održe svetlo u svetioniku Slavonije koje je svojim životom čuvao otac Milutin.
Narod je oduvek smatrao da je manastir, koji je dobio naziv po reci Vozućici, nemanjićkog „ porekla“. Dokaze za tu tvrdnju nalazio je u predanju i narodnim epskim pesmama, poput ove u kojoj Sava Nemanjić govori gospodi hrišćanskoj:
„Nije babo potrošio blago,
Na nadžake i na buzdovane,
Već je babo potrošio blago,
Sve gradeći srpske zadužbine.
Jednu babo sagradio crkvu,
Papraću blizu Borogova;
Drugu babo sagradio crkvu,
Ozren crkvu nasred Bosne slavne,
A Vozuću kraj reke Krivaje…“
Ljubomir S. Vasilijević, zapisao je početkom 20.veka da se za ovaj manastir ne može pouzdano utvrditi ko ga je zidao niti kada. „Samo po njegovim ogromnim zidinama vidi se da ga je moćna ruka podizala“, piše Vasilijević.
U svakom slučaju, podignut je na vrhunskom mestu, u podnožju prekrasne planine Ozren, u slivu bujnih reka i kroz istoriju, dugu i bolnu, kao što je imala i većina mesta u našoj napaćenoj Bosni, bio je čuvar pravoslavlja. A to je od propasti srednjovekovne srpske države do ratova devedesetih – bilo najteže. U toj preteškoj ulozi, manastir Vozuća je uz to bio i rasadnik pismenih, jer je uz njega uvek bila škola.
Neprekidna opasnost od Turaka Osmanlija kulminirala je u 17. veku, kada su monasi bili primorani da napuste manastir. Narednih 160 godina od tada, prekrasna crkva Vozućica će propadati, do te mere da će ostati samo temelji.
“ Na ovom mestu, đe je nekada bio ogromni manastir sada je ostala crkva koja je podignuta na temelju stare crkve u istom stilu i veličini. Počeli su je opravljati 1856. godine a dovršena je 1859. godine, osveštana je pak 1865. na Bogorodičin pokrov od episkopa Visariona”, zapisao je Vasilijević.
Ali stradanja neće stati. Manastir će tek čekati prava propast.
U Prvom svetskom ratu 1917. godine – uzeće mu srce. Austrijski vojnici tada su odneli manastirsko zvono.
U septembru 1941. godine vozućki NDH žandari će je opljačkati: odneće sve stvari.
U februaru 1942. godine muslimanska milicija će zapaliti zgradu osnovne škole, drveni zvonik i 20 drvenih koliba na Crkvenoj luci.
Posle Drugog svetskog rata doći će vreme obnove i manastiru će biti dograđen zvonik, koji će kasnije biti skinut jer se smatralo da je njime narušena autentičnost celog objekta. Novi drveni zvonik u podobnom stilu će biti podignut 1989. godine.
Tokom 1991. godine manastir Vozuća će dobiti struju, ali će mrak za Vozućicu tek nastupiti. Tokom rata u BiH vojska muslimansko-hrvatske federacije će, u septembru 1995. godine proterati srpsko stanovništvo i manastir opustošiti, zvonik zapaliti, a zvono odneti kao i bakarni krov. Dugo će nesrećna crkva stajati izrešetana mecima i grafitima i imenima svojih zlostavljača koji su se na njoj potpisivali.
U tom neprekidnom smenjivanju mira i rata, opet će doći vreme obnove i posle dugih devet godina , koliko je trajala obnova, crkva i manastir će 2015. godine uskrsnuti. Bio je to najradosniji doživljaj za ovaj kraj u koji se tada sjatilo na proslavu sve što je imalo veze sa Vozućicom. Došli su ljudi iz daleka da proslave novi život vozućke bogomolje. Zabeležila je onda stradalnička vozućka crkva i lepe datume. Slavilo se ovde i sedam vekova manastira Vozućica, 7 vekova od smrti kralja Dragutina Nemanjića i 164 godine od otvaranja škole koja je radila pri manastiru i gde su učitelji bili sveštenici.
Crkva je obnovljena zahvaljujući parohu zavidovićkom i njegovoj porodici, kako ističu svi u ovom kraju, ali je kraj opusteo. Pre ratova devedesetih godina vozućki kraj u opštini Zavidović, imao je 1500 domaćinstava, a danas ih je tek stotinjak.
-Nakon poslednjeg nesrećnog rata vratilo se stotinak porodica ali, opet, mnogi su pomrli, a mladih nema – govori setno protojerej stavrofor Zoran Živković.
Pust je uglavnom zavidovićki manastir i biser bosanskohercegovačke i srpske kulture, koji je 1970. godine proglašen za kulturno dobro od izuzetnog značaja.
Tih i samotan običnim danima, manastir Vozuća živi za dane radosti, kada iz svih krajeva dođu oni koji su tu odrastali, dovedu svoju decu i unuke da se nagledaju lepote i da proslave Ukrs, krštenje, slavu. Kažu još da se i oni koji su odrastali uz manastir Svete Trojice ne mogu venčati i krstiti na drugom mestu nego u svojoj očevini i dedovini. Gde god da su se venčali i krstili, to nema težinu kao u Vozućici, na obali Krivaje, u podnožju Ozrena.
A za crkvene praznike i važne pravoslavne dane, kad u Vozućicu nahrli narod raseljen odatle devedesetih, parohu i meštanima puno srce. Ne mogu da se nagledaju ljudi i naslušaju cike dece i ne mogu da ne požele da vazda bude tako.
