Crkva Svete Petke na Kalemegdanu u zelenilu sa plavim nebom
Crkva sv. Petke na Kalemegdanu

Mnogi je smatraju Srpkinjom iako nije sasvim pouzdano da je tako. Kroz minule vekove srpski narod verovao je da je ova svetiteljka baš našeg porekla. Za to postoji više razloga. Mošti Svete Petke Paraskeve bile su u Srbiji, u Beogradu, na Kalemegdanu, 150 godina. U beogradskoj tvrđavi i danas se nalazi Crkva Svete Petke sa izvorom ( agiazma) za čiju vodu vernici veruju da je čudotvorna.
Ali, i Grci su Svetu Petku smatrali Srpkinjom. Grčki letopisac pop Sinadin, zapisao je u 16. veku: „Ovih dana ispraćena je Sveta Paraskeva, za koju se smatralo da je Srpkinja i koja je zbog toga bila izložena nemarnosti. Njene mošti stajale su u zabitom kutu carigradske crkve, a ljudi nisu hteli da se mole svetici koja je tuđeg porekla.“


Od kada se upokojila u 11. veku njeni ostaci putovali su po Balkanu: bili su u Carigradu, pa u Trnovu, pa opet u Carigradu, pa u Srbiji, i ,konačno, u Rumuniji, u gradu Jašiju, u Crkvi Tri Sveta Jerarha.
Ova žena, čiji je život fascinirao ljude širom Balkana, rođena je u Epivatu, nedaleko Carigrada. Roditelji su joj bili veoma imućni i pobožni. Svoju decu vaspitavali su u hrišćanskom duhu. I Petka i njen brat Jevtimije našli su jedinu svetlost u veri. Jevtimije je postao episkog maditski, a Petka, posle smrti roditelja, „podeli svo bogatstvo njihovo siromasima i zamonaši se u Carigradu, u hramu Svete Sofije“.
Veći deo života provela je u Palestini, živeći isposnički dane po Jordanskoj pustinji, gde se hranila „jedino pustinjskom travom, u vrlo maloj količini, i to po zalasku sunca“. „Topila se polako od žege i od mraza“ sve do jednog dana, u starosti, kada joj se u snu javio anđeo i naredio da se „vrati u mesto svog rođenja, jer uskoro treba da se preseli u carstvo Božije“.
Ona posluša anđela i stigavši u rodni Epivat ubrzo se, posle dve godine, upokoji. Bio je to 11. vek. Smatrajući da je strankinja, zemljaci su je sahranili izvan groblja. Legenda kaže: kada je njen grob otkopan, pronađeno je neraspadnuto telo. A onda su počela da se dešavaju čuda. Nad njenim telom bolesni su ozdravljali.
Jeromonah Stefan Đorđević, koji je napisao romansiranu biografiju Svete Petke, kaže da se teza da je ona slovenskog porekla prvi put pojavila u žitijama patrijarha bugarskog, četiri veka posle njene smrti. Tada se, naime, ona u pisanim izvorima prvi put pominje.
Za vreme bugarskog cara Jovana Asena njene mošti su prenete iz Carigrada u Trnovo, gde su bile sve dok srpska kneginja Milica nije izmolila od sultana Bajazita da joj ustupi mošti ove svetiteljke. Tako zemni ostaci Svete Paraskeve behu preneti u tadašnji Beograd, 1396.godine. Na Kalemegdanu i danas postoji crkvica koja je njoj posvećena.
Tu je bila 150 godina i u tom periodu nepovratno se ukorenilo mišljenje da je ona srpskog porekla. Ali ona ne osta za sva vremena u Srbiji. Kada je sultan Sulejman Drugi osvojio Beograd, 1521, opet je mošti Svete Petke vratio u Carigrad. Prema podacima koje je izneo jedan istoričar u knjizi „Beogradska tvrđava i njene znamenitosti“, Sulejman je zapravo, kažnjavajući Srbiju zbog pobuna, odveo iz Beograda u Carigrad oko dve hiljade Srba. Beogradski mitropolit dao im je tada mošti ove svetice da im pomognu u tuđini. Tako je Sveta Petka stigla opet u Carigrad. Ali ovoga puta za Srbe i druge narode ona je bila nepovratno- srpska svetiteljka.
Stajala je u Crkvi Presvete Bogorodice u Vlaherni, u Carigradu, jer je crkva Sveta Sofija tada već bila pretvorena u džamiju – Aja Sofiju, sve dok njene mošti nije otkupio vojvoda i gospodar Moldavije Vasilije Lupul. Odneo ih je u današnju Rumuniju, u grad Jaši.

„Tako uz ogromnu radost žitelja cele Moldavije svete mošti behu položene u Crkvi Tri Sveta Jerarha, dana 14. oktobra 1641. godine“, zabeležili su hroničari.
Ali, istorija još ne daje odgovor na pitanje: zašto bi jedan vojvoda i vladar dao silne novce za mošti jedne strane svetiteljke, ako ne srpske, onda sigurno slovenske? Očito je da Sveta Paraskeva nije bila u kultu samih Carigrađana. Istina je, postojale su ktitorske veze izmeću srpske vlastele i Vlaške. Srpski despoti, Stefan Lazarević, a zatim i Brankovići, davali su velike darove rumunskoj crkvi i poznato je da su po Vlaškoj i Moldaviji podigli mnoge manastire. Možda tu treba tražiti razloge zbog kojih njene mošti počivaju danas u Rumuniji – kaže otac Stefan.
Sveta Petka nije u Srbiji gde se njeno ime slavi i poštuje. Ali iz grada Jašija, na svakih sto godina, u Srbiju stigne njen pokrov. Krajem 20. veka dobila ga je Crkva Svete Petke pored Vrnjačke Banje. Kada se završi 21. i počne 22. vek, svetu relikviju će dobiti neka druga crkva u Srbiji. Za vernike u Srbiji, Sveta Petka – kao da je tu.

Za druge tekstove pogledajte ovde

Za sve priče iz knjige Nebesnici srpskog roda pogledajte ovde

Slovenska svetiteljka Sveta Petka čije je mošti otkupio vlaški vojvoda