IMA jedno selo u planini… Giljeva, na Pešterskoj visoravni. Ali, ovo selo nije kao u pesmi. Ovde se ne vide svetla u dolini. Ovde nema struje! Nikada je nije ni bilo. A, čitav vek je prošao od kako je izmišljena električna sijalica.
Na vrhu Peštera kao neki tamni svetionik, malo srpsko selo, u moru muslimanskih, nema ni vode, a ni puta. Nikada niko u Giljevi nije imao televizor, bojler, ili, recimo, kola.
Izgubljeno selo
Odavde se za vedrih dana može videti skoro cela Srbija, a kažu i Beograd. Selo je pronašao, u bukvalnom smislu, jedan srpski lovac i to slučajno, jureći vuka. Mi smo samo pratili njegov trag i jednog jesenjeg dana krenuli na put.
Od Novog Pazara do Karajukića bunara Giljeve stiže se za pet sati vožnje izlokanim makadamom, načičkanim islamskim bogomoljama. A onda do Giljeve još čitav sat kozjom stazom, koju mogu da savladaju samo čovek, džip i konj. Magla je sakrila Giljevu, a onda se naglo podigla, otkrivajući beskrajna stada ovaca, i kućice razbacane po brdima. Vreme je ovde stalo.
ALI, zaboravljeno srpsko selo ima života! Deca rumena kao jabuke, ušuškana u oblake. U dvadesetak kuća njih šesnaestoro: od onih tek rođenih do osmogodišnjaka.
Samo u kući naših domaćina, porodice Maslak, bilo ih je šestoro. Trošna planinska koliba, „taman“ da se smeste svi: deda Milenko (72) i baka Jovana (71), sin Raco i snaja Dobrila, njihova deca: Ana (šest meseci), Đorđe (4) i Miloranka (5). Tu je i drugi sin Rafailo i njegova žena Dobruna, sa takođe troje dece: Stanimirko (3), Olivera (6) i Anđela (8).
Prvi put u gradu
Anđela nije bila tu. Ona je upravo pošla u školu. Pošto u Giljevi, naravno, nema ni škole (nikada je nije ni bilo), i pošto je neko zatvorio osnovnu školu u susednom selu Crvsko, udaljenom osam kilometara, podrazumeva se, mala Anđela mora čak u grad. U Kraljevo. Otrgnuta od porodice, prvi put je u gradu, kod rođaka, gde je smeštena, videla televizor, ulična svetla, automobile, đačku torbu, kupatilo, vodu u stanu, telefon, neonske reklame, „kinder jaje“… Roditelje će videti, tek sledeće godine, na proleće, kad u Giljevi okopni sneg.
– Zatvorili su nam školu, jer je neko rekao da, navodno, ovde nema dece! Kako nema, a šta je ovo? – pita Rafailo, pokazujući na dečje glavice. – Nije ni ta škola u Crvskoj blizu, ima tu da se pešači sat, dva, ali i mi smo tu išli u školu, vodili su nas naši roditelji. Sada ni to nemamo.
Majka Dobruna ćuti, nema tu šta ni da se govori. Navikle su obe snaje da uveče idu da pomuzu na stotine ovaca, po kiši, snegu, na minus 40 Celzijusovih… Ćute i kada zimi, natovarene naramkom odeće za pranje, idu nekoliko kilometara niže, u dolinu, da na izvoru operu veš.
Slobodni od svega
– A voda hladna, reže kao nož. Zaledi se dok se veš iscedi, pa moraju sve tu lednu skramu da razbiju, da novu krpu u vodu potope. Šta, ćeš, sine, život je ovde težak… Onda, kad snaje operu, veš se zaledi i sve te motke zaleđene gore nose muževi. Tu sušimo, pa nosimo – priča baka Jovana.
A opet, leti, druga muka. Vode nema ni za lek. Srbi iz Giljeve na Gornjem Pešteru ukupno čuvaju oko hiljadu ovaca. Kad leti presuši velika lokva koju su iskopali, stoka umire od žeđi.
Srbija ne zna za muku meštana. Ali ovde, gore, gde skolovi mišari paraju nebo, država stigla da uzima. Da uruči poziv za glasanje, da naplati porez na zemlju „lebišinu“ što samo ovas i ječam jedva rađa, i da uzme vojnika. I ništa više Srbija ne da.
Meštani Giljeve ne znaju ko je predsednik, a ko premijer Srbije. Nikada nisu bili dalje od Sjenice, čijoj opštini pripadaju. A i šta će im. Žive svoj život, slobodni od svega.
Dijana Dimitrovska
Pokloni
Sledeće godine, kada je sneg okopnio, pokrenuli smo akciju uvođenja struje u Giljevu. Zahvaljujući i mojoj malenkosti koja je to inicirala, sluhu tadašnjim partijama na vlasti DS i DSS-u, Giljeva je dobila struju. Te zime organizovala sam i dva kamiona humanitartne pomoći koji smo odneli deci u Giljevi. Ali, budući da smo spavali u Karajukića bunaru, u tada jedinoj gostionici, muslimanska deca su nekako saznala za poklone. Kada smo ih videli kako gledaju u kamione, poranili smo i sve paketiće preraspodelili. Umesto 16 velikih paketa, napravili smo 50 malih i podelili svima na ravne časti, i srpskoj deci u Giljevi i muslimanskoj deci u Karajukića bunaru. Sreća te dece, koja nikada nisu dobila poklone, ne može se rečima opisati.
