Sve (t) počinje od morala. Novinarstvo takodje.
Dok ima ovog nosećeg stuba civilizacije, sve ima smisla i sve je važno.
Moral je ono božansko osećanje koje nas nevidljivom silom tera da se zapitamo da li je nešto u redu ili nije, da li je dobro ili zlo, pošteno ili nepošteno. On nam daje uzvišenost.
Moral je deo života
Moral ima i svoje praktične, zemljaske dobre strane. Omogućava nam da na pijaci kupimo sir bez bojazni da je u njemu štirak; da kupimo pravi integralni hleb, a ne od obojenog brašna; da nas leče bez interesa a ne da nas lekar ubeđuje da kupimo lek za koji on dobije proviziju od farmaceutske industrije; da čitamo tekst u novinama bez dileme da li je određena banka stvarno povoljna ili urednik tekstovima otplaćuje vlastiti kredit.
Informacija je njeno kraljvesko visočanstvo, ako je istinita. Gole činjenice imaju faktografski značaj ali ne znače ništa. Od njih se prave vrednosne kvalifikacije. Tu na scenu stupa moral. Da naprvi ispravnu, kvalitetnu kvalifikaciju.
Moral daje neku blistavost i lepotu svemu. On je božanska tvorevina koja i solidan tekst učini lepim, autentičnim. I slabiji novinar može napisati sjajan tekst ako je inspirisan idejom dobra, istine i pravde. Ta ideja ga izdiže iznad ostalih i čini ga posebnim. Čak ga čini lepim. Da, lepim. Sa onim magnetnim sjajem u očima.
Moćni vitez pun vrlina
S druge strane, i najbolji novinar inspirisan materijalnom idejom ili idejom zla – ma koliko vešto zavodio čitaoce – negde će se odati. Negde će se videti da je tekst naručen, plaćen, neiskren. To je kao lažni osmeh.
Moral je taj moćni vitez koji uspešno brani naše carstvo od vladavine laži i manipulacije.
Ali, vidimo svi, naš je vrli vitez oboren s konja, polomio mu se štit i koplje i on teško ranjen leži pred kapijom koja je otvorena i kroz koju sada u naše carstvo ulaze laž, zlo, beda,rijaliti, korupcija, pogrešne vrednosti, nevolja, mržnja, gramzivost i strah kao najveći ljudski neprijatelj.
Strah je zaledio novinarska srca i ranjenom vitezu niko ne sme da priđe. Niko ne sme da mu previje rane i da čašu vode, da mu pomogne da se uspravi.
I svi ćutimo. Jadan on sa nama takvima.
Novinarstvo nije sila koje može da promeni društvo. Ali može da promoviše dobro, pošteno, pravedno, lepo, važno, može da stane u odbranu nemoćnih, jadnih, starih! Mora!
Udvorice preplavile redakcije
Nema te sile koja bi moralnog vlasnika novina, na primer, naterala da objavi tekst o tome da li neka pevačica ima ljubavnika. Nije tačno da bi novine propale ako takve gadosti ne bi objavljivale i nije tačno da takav sadržaj žele čitaoci. Novine bi trebalo da zapošljavaju kreativne ljude, a ne udvorice i ulizice koje su preplavile redakcije. Kreativci bi pronalazili novi ugao, novi pristup, novo viđenje, nove ideje, promovisale bi iskonske vrednosti u modernom ruhu. Ali šefovi moraju da daju prostora takvim ljudima. Oni, po pravilu, dovode uvek lošije od sebe spremne na sve. Tako se napravi armija neznalica koja vremenom napreduje i oko sebe postavlja – još lošije od sebe. Pa onda ovi opet još lošije i eto nas, u truloj firmi, u trulom društvu i truloj državi.
Novine su upletene sa svim strukturama društva gde, takođe, nema morala. Zajedno prave dogovore, planove i delaju. U novinarstvu bez morala ( odgovorno novinarstvo je moralno novinarstvo) danas Bog sveti zna čiji interes stoji iza nekog teksta. A nečiji sigurno stoji.
Odnos države prema medijima je posledica nemorala u državi, u izvršnoj i zakonodavnoj vlasti, u pravosuđu, policiji.
Govoriti o smrti novinarstva u Srbiji, razmetati se metaforama i takmičiti se ko će ga efektnije ožaliti – nema svrhe. To je za socijalne narikače.
I kamičak sruši brdo
Treba menjati. Nije bitno koliko, bitno je da pokušavamo. I najmanje pokušaj zlata je vredan. I kamičak sruši brdo. Ne smemo da dozvolimo da strah i nemoral određuju našu budućnost. Hrabrost se uvek isplati. Možda će baš taj naš glas biti presudan nekome ko hoće i može da zameni trule delove, da postavi pravila i mehanizam da se ona poštuju i budu osnova za izgradnju pravednijeg društva. Naša je dužnost da se borimo za istinu.
A mi, mi ne samo što žmurimo,i ćutimo, nego pokušavamo da opravdamo sebe. Nesposobni da priznamo da smo za propast srpskog novinarstva – baš mi glavni krivci.
Mi i samo mi. Prodali smo se za veću platu, poneku privilegiju i iluziju da smo važni. Ne udružujemo se, ne ustajemo protiv nepravde i nepoštenja jer je naša sujeta kao Himalaji. Ćutimo i radimo kako šef, koji je do juče bio kurir ili magacioner, kaže. I dok god ćutimo – tu smo, u sedlu, primamo platu, imamo posao.
Ali loše spavamo, imamo pritisak, holesterol, stres, probleme, i život više nema onaj božanski, uzvišeni doživljaj i sjaj kakav je imao kada su naše namere bile čiste i čestite. Kažnjeni smo i ima neke pravde u svemu tome.
Ali mi moramo da se izbavimo iz tog sumpora i, što je još važnije, da pomognemo drugima da se izbave. Da ohrabrimo i podstaknemo svaki pokušaj da se novinarstvo postavi na moralne noge. Da priđemo i podignemo onog posrnulog viteza koji je branio naše carstvo od svih zala, da mu izglancamo štit i koplje, da ga postavimo na konja i da on takav zablista u snazi i lepoti ispravnog.
Dijana Dimitrovska
Tekst je pisan u okviru projekta Sindikata novinara Srbije pod radnim naslovom: Gde je danas Sedma sila i da li ona uopšte postoji, 2015.
