Na Vidovdan, noćas, sve reke će na Kosmetu poteći crvene kao krv.

U gluvo doba noći, kazuje legenda koja se priča u našim starim krajevima, i najmanji izvor, potok i reka, postaće crvena  u znak sećanja na jedan davni  Vidovdan 1389. godine  koji je postao centralni dođagaj u srpskoj istoriji. Uzvišica sa koje se vidi i napred i nazad, što bi rekao vladika Nikolaj.

Tada je Srbija stavila sve na kocku da bi zaustavila napredovanje moćnog osvajača. I izgubila.

vidovdan

 Na Kosovu polju ostao je cvet srpske države, cela generacija ratnika, očeva, muževa, braće, Sve što je stasalo da nosi makar i barjak krenulo je u odsudnu bitku za koju će se u prvi mah, bar u Evropi, verovati da su je Srbi dobili.

  Gubitak je bio stravičan, zbog čega je zauvek urezan u  narodnoj svesti. Srbija je tada zavijena u  crno od čega se, veruju mnogi, do danas nije oporavila.

  „Jer bolje nam je  smrt u podvigu,

  Negoli život u sramoti,

  Bolje nam je u borbi smrt od mača primiti,

  Negoli pleća neprijateljima našim podati…

  Umrećemo da uvek živi budemo.“

vidovdan

  I gde gog da kreneš po našoj istoriji, u kakve god sokake i rukavce zašao, odzvanjaće ove reči časnog kneza Lazara pred Kosovski boj.

 A svuda, na tom putu po prošlosti, pratiće nas brojne legende.

  Oduvek posle Kosovskog boja srpski narod je palio sveće i tamjan blizu crkve  za kosovske junake.

  Na Vidovdan, kaže predanje, prestaje da kuka kukavica za izginulim junacima. Tada se ne pevca, i ne veseli.

  I pre ključnog događaja u srpskoj narodnoj tradiciji, Vidovdan je bio važan praznik. Ljudi su poštovali božanstvo Vida i obeležavali ga.

 Na Vidovdan se brala biljka vidovčica koja je posvećena Vidu i koja leči bolesne oči. U Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini palile su se  ispred kuće vatre od slame i granja koje su momci i devojke preskakali govoreći: „ U ime Boga i svetoga Vida“ što je ostatak mnogobožačkog verovanja stopljenog sa hrišćanstvom.

 Ima i ljubavnih verovanja o Jelesijevdanu 14. juna kada se govorilo: „ Jelesije proso sije, ide Vide da obiđe,što je niklo da je niklo,  a što nije, nek ne niče“.

  Na Vidovdan pre izlaska sunca, naš narod je posećivao izvore i umivao se vodom u koju je ubačena vidovčica. Kada se sunce pojavi, govori se suncu: “ Vide, Vidovdane, šta očima video, to rukama stvorio“. Kod izvora se ostavljaju crveni konci koje niko ne dira.

 U Bosanskoj Krajini devojke uoči Vidovdana beru crveno cveće vidić, koje pred spavanje stave pod jastuk. Koga usne, za njega će se udati.

 Ima i slatkih, pravednih verovanja. Pre Vidovdana, kaže jedno, ne jedu se trešnje. Ako ne bude tako, na onom svetu Vid neće dati crvene, slatke plodove deci čije su majke jele trešnje od nove godine a nisu ih podelile tuđoj deci.

Dijana Dimitrovska

Vidi još: Zemunska priča

akupunktura arheolog beograd bioenergija cern cink dirigent dizajnerka doktor filozof frame glumac glumica herceg novi istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnica književnost kvantna medicina modna kreatorka muzičar narodno pozorište naučnik Nikola Tesla ozonoterapija pesnik pisac poslanik pozorište profesor reditelj rediteljka SAD silicijumska dolina slikar slikarka umetnost virusi zemun zlato čovek

Slika Anrija Rusoa

Prijavi se za tekstove u sanduče