Tisa mirna kao Lale, spaja Bečej s obe strane. Tako kažu Bečejci, i valja im verovati da je Tisa reka koja spaja. Nema sumnje da je tako, mada je baš ta mirna Tisa na skoro hiljaditom kilometru od svog izvora, od davnina razdvojila dve države i dva carstva, dva grada, dve oblasti i – dva mentaliteta. A onda, baš za inat Tisi, koja ih je razdvojila, Banaćani i Bačani kažu da ih je spojila.
Na jednoj obali koja se s proleća raširi kao Dunav, je Bačka, na drugoj Banat. U Bačkoj je Stari Bečej, u Banatu – Novi. Blizu su koliko da zabaciš udicu. Različiti koliko da se na drugoj obali upeca – drugi karakter.


– Bačani su prosvećeni, emotivni, sentimentalni, sve ono što je Balašević opevao u pesmi o Vasi Ladačkom – kaže (nekada) predsednik opštine Bečej Dušan Jovanović, iz DSS, za koga kažu da je kao i sve Lale, izrazito uviđajan prema drugima čije je poreklo različito, baš zbog toga što je vaspitan u staroj vojvođanskoj porodici. – A, Banaćani, opet, oni su mirni, tihi, povučeni. Sremci su, opet, preki, svadljivi. Brzo „povlače“ oštricu. A opet, svi smo mi slični. Mi smo Lale.

BROŠ
NAZIV su dobili slučajno, na brzinu. U vreme Austrougarske monarhije, kada je Marija Terezija delila titule vojvodstvima, desilo se da nije imala orden za Vojvođane. Snašla se odmah: skinula je broš u obliku lale koji je nosila i dala im. Tako su postali Lale.


Preko puta, u Novom Bečeju,( nekada ) predsednik opštine Miša Vrebalov, mlad, energičan čovek koji je prvo zaradio pare radeći po inostranstvu, pa onda ušao u politiku i to kao prvi i jedini predsednik opštine iz LDP stranke Čedomira Jovanovića razmišlja ovako:
– Ima istine, kada se bolje zagleda, vide se razlike između Banaćana i Bačana. Taj karakter odredila je istorija. Bečej je bio pod Austrougarima, Novi Bečej pod Turcima. Razlika je velika. Ne podilazim Mađarima, ali oni znaju šta je rad i disciplina. Mi smo, nekako, raspušteniji. A, opet, svi smo slični. Cela Vojvodina jedan je te isti narod koji je formirao svoj karakter gledajući u svemoćno nebo. Od neba je zavisilo hoće li preživeti. Od kiše koja je odlučivala kada će doneti život.
Sve, kažu, ima svoje korene. I poslovična „otvorena zatvorenost“ Vojvođana.
– Baš smo takvi zato što u prošlosti, kada su razni narodi prolazili ovim prostorom, pitomi vojvođanski čovek nije znao ko ide. Morao je da bude oprezan – veli Dušan Jovanović. – Ovde nas ima 27 naroda i narodnosti, uvek smo se time ponosili, ali su nekada ovim vojvođanskim prostorima jezdile razne vojske i razne ćudi što je teralo meštane da se povlače u kuće i u sebe.

KORENI
KORENI su, krojeći karakter, oblikovali i poslovičnu nesnalažljivost koja je, kako tvrde ovde, oštetila Vojvođane:
– Nekako je taj vojvođanski čovek nesnalažljiv za biznis i lov u mutnom, za trgovinu posebno-primećuje Vrebalov. – Ako ste primetili, mahom ljudi sa strane nose ovde glavni biznis. Počelo je u prošlosti: dođu iz Srbije, donesu telad, prodaju je za kukuruz, pa kukuruz nose u Srbiju i tako naprave biznis i zarade pare. Lale nisu tome vični. Ono što danas zovu tajkunima nije izraslo na našim prostorima. Svi su oni došli sa strane.
I onaj stih iz pesme „al` se nekad dobro jelo“ koji samo nabrajanjem zasiti čoveka, ima svoje korene. Masnu hranu, slaninu i čvarke, slasne pite, makovnjače i fruštuci na tri sata – nametnula je potreba.
– Za Vojvođane se vezuje jaka hrana, kao da su oni to hteli iz proždrljivosti, a u stvari morali su da jedu masno i jako, jer je harala tuberkuloza. Kosila je slabe. Lale su jele slaninu, pobedile tuberkulozu i živele po 80 godina – ponosno objašnjava Jovanović.
Koliko su Bačani i Banaćani različiti – toliko su slični. Njihova ljubav je Tisa i Bečej, i ravnica. Tisa sa odrazima dva grada, levim i desnim, Novim i Starim Bečejom, za jedne i za druge sveta je reka. Vrebalov je pustio da poetika govori:
– Tisa, ja i mi, redosled nije bitan: jedno je isto. Mi se volimo. Od Karpata, Ukrajine, Rumunije, Slovačke, Mađarske, pa do nas, pa uz nas, pa kroz nas. Ona je samo naša, bez obzira na one pre nas.

OSTAVŠTINA
U OBA Bečeja ima šta da se vidi. Arhitektura, kultura istorija dale su pečat varošima. Turizam ima utabani put i jake, dobro organizovane turističke organizacije. U Starom – pravoslavna crkva Svetog Georgija, možda najlepša u Vojvodini čije je ikone radio Uroš Predić. Katolička crkva i u njoj veličanstvena slika „Uspenje Bogorodice“, koju je oslikao Mor Tana. Pa gradska kuća zadužbina Eufemije Jović, pa kuća Bogdana Dunđerskog, pa njegov zamak u kome je sada hotel „Fantast“ i ergela trkačkih konja, pa salaši, vetrenjače.
Novi Bečej ima staru pravoslavnu crkvu, ima Biserno ostrvo sa jedinstvenom vinovom lozom „krokan“, Romansku crkvu Arača, dvorac „Sokolac“ porodice Dunđerski, doduše, oronuo i zapušten.

IKONOSTAS
IKONOSTAS u bečejskoj crkvi Predić je radio pet godina. Kada ga je završio, vladika nije hteo da ga osvešta. Naljutilo ga je što je veliki slikar svecima davao likove savremenika. Tako je na liku Svetog Dimitrija glava Branka Radičevića, na Svetom Đorđu muva na licu, a sveci nemaju kanonske oreole.

Dijana Dimitrovska

Večernje novosti

Vidi još: Godine koje su otele očeve

akupunktura arheolog beograd bioenergija cern cink dirigent dizajnerka doktor filozof frame glumac glumica herceg novi istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnica književnost kvantna medicina modna kreatorka muzičar narodno pozorište naučnik Nikola Tesla ozonoterapija pesnik pisac poslanik pozorište profesor reditelj rediteljka SAD silicijumska dolina slikar slikarka umetnost virusi zemun zlato čovek

Slika Anrija Rusoa

Prijavi se za tekstove u sanduče