Repušnica: selo sa belom tišinom

Repušnica: selo sa belom tišinom

  Repušnica je staroplaninsko selo u knjaževačkoj opštini u kome odavno caruje bela tišina. Mrtva tišina. Prekrasni krajolik i selo na 700 metara nadmorske visine, u  senci stoletnih bukvi i zavesi vodene prašine koju rasprskava planinska reka, poslednji je napustio starina  Boro Božinović i sam iznemogao od tišine koja ga je lomila i zbog čije se težine ujutru budio iscrpljeniji nego što je bio odlazeći na počinak. Te 1999. godine, sa sobom je poneo smotuljak ličnih stvari i snažne uspomene na detinjstvo, na šljuke, na topot  jelena i srndaća kojih  je oduvek bilo, na miris reke, na ciku dece, na svadbe i veselja, na ljubavi i devojke.

repušnica napzšteno selo u kome caruje bela tišina

   Kao i ostali pre njega koji su stavljali katance na vrata i zauvek odlazili iz pasivnog kraja i on je  stisnuo srce, navukao zavese, okrenuo naopako opranu šolju da ne pada u nju prašina, zaključao vrata i krenuo u grad, lažući sebe da će se ubrzo vratiti. Možda je zalio cveće ispred bašte koje i danas cveta takvom silinom i lepotom kao da želi da namami putnika namernika da zastane, prenoći, možda se naseli u selu i udahne ljudski život sablasnim kućama.   

– Knjaževac je  u SFRJ bio opština s najviše sela. Ponos države. Sada ima mrtva sela. Bez nade da se ožive. Ima priča i nagoveštaja, ali nema još konkretnih pomaka. Uostalom, naša opština ima  najmanju stopu rađanja i najveću stopu umiranja. Mislim da se dnevno rodi jedno dete a umre dva do tri stanovnika- reče nam Marko Stojanović.

    Ali, 23 godina ljudi kroz ovo selo samo prolaze u tišini.  Okupe se samo na Sv. Trojicu, slavu sela, kad se stariji prisećaju kako se nekad u selu dimio svaki od sedamdesetak odžaka i kako je u školskim klupama lepe, stare škole sedelo tridesetoro dece. 

    Neko je začarao Repušnicu i ta misao dovodi nas do table u centru sela koje je sedamdesetih godina imalo oko 350 duša, a poslednje 23 godina nijednu. Na tabli piše:  „Srbijo, ovde je krajem 20. veka počelo gašenje srpskih sela.Repoušnica je prva, nažalost ne i poslednja. Ugasila se Papratna, uskoro će i Gabrovnica, Tatrasnica. Do 2020. godine nestaće, kažu, još 1500 srpskih sela. Srbijo, stavi prst na čelo, spasi svoje selo. Ono te je održalo ( ne pesma) njemu hvala.

Repušničani i ostali srpski domaćini, na Sv. Trojicu , leta gospodnjeg, 2008. godine.

   Dugo Repušnica  živi pod tom čudnom silom tišine koja gospodari, pritiska ali koja istovremeno ne da naslednicima da prestanu da misle na kuće svojih predaka. Svako malo oni dolaze da poprave odvaljenu dasku, polupani prozor, da srede baštu i zauzdaju paprat veliku kao uvo od slona. Ne daju da divlja loza prekrije kuće.

   Možda zato ovo selo kome planinska reka daje obrise bajke, izgleda kao da je živo. Kao da su seljani malopre  otišli  nekim poslom:  na sahranu možda, ili u svatove, u komšiluk. Kuće su  očuvane, okrečene, naprsla stakla su zalepljena, nigde ništa ne landara; nema urušenog krova, u dvorištu stoje  stvari koje kao da se koriste, bačva koja služi kao kada ispod koje se loži vatra, korpe od pruća, vile i grabulje ispred pustih štala… I bašte, sređene, okopane, sa cvećem koje zavodi.

   Kod jedne kuće gde raste  kopriva, sretosmo čoveka. Mirisao je na rakiju. Reče da je došao iz grada da sredi kuću i da okopa baštu, da je radio ali da ga je omamila ta tišina i smestila u krevet, gde je  spavao ceo dan. Dodao je kao da se pravda :

  – Vazda ima šta da se radi. A ja radim. Ne dam da vreme pobedi. Mada, na kraju hoće, i mene i kuću.

   Ispred svake kuće u staroplaninskom selu Repušnica u knjaževačkom kraju koje je zvanično ostalo bez žive duše 1999. godine, raste čuvarkuća. To je ona mesnata biljka čija magijska moć i verovanje u Srba garantuje opstanak domaćinstva. Širi se ona nezaustavljivo po usnulim dvorištima, prelazi preko trošnih, drvenih ogradica bašta i zauzima stepenište. Ona ovde gospodari. Ona čuva kuće.  Kuće su čitave. Nema ljudi.

  Pitasmo onog čoveka što okopava baštu, ima li u selu, po tim raskošnim baštama božura, starog srpskog cveta. Mitskog cveta.

  – Nema više – reče nam gorštak.-  Seme mu se zatrlo.     

  Bila je tišina u Repušnici. Teška i sablasna. Na kraju nas je slomila. Kada  smo izašli iz sela dugo smo još ćutali. Neko je pitao šapatom:

   – Ko li je začarao ovo selo i zašto?

   Marko Stojanović, lovac iz Knjaževca koji nas je tu i doveo, vozeći dobar, stari džip dva sata naovamo i dva sata nazad, veoma lošim planinskim putem, tiho je odgovorio:

  – Ko?! Čudna neka sila. Sudbina. Sudbina ili bog.

    Gospodarila je  tišina ovim staroplaninskim krajem sve dok reka nije postala potok i dok na kraju nije usahla, ostavljajući samo duboko suvo korito.

   Dijana Dimitrovska  

amerika arheolog beograd cern dinastija dirigent doktor filozof gitara glumac glumica hirurg istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnica književnost kosmos more muzika muzičar narodno pozorište naučnik Nikola Tesla pacijenti pesnik pisac pozorište profesor reditelj rediteljka roker SAD slikar slikarka sloveni srbi umetnost virusi zemun zlato čovek