Mnogo je rima napisao Dobrica Erić ali jedna…
Mnogo je knjiga i rima napisao Dobrica Erić, pesnik tananog pera i toplih osećanja, dajući posebne boje detinjstvu, slaveći cvrčke, travu, ptice, i sve što prirodom šeta. I sve su mu rime divne i drage ali jedna je iznad svih. Ona koju je posvetio svojoj kćeri.
– Napisao sam: Maslačak bi pred njom kleko/ kad se ona pošeljem šeta/ja sve strepim da je neko/ne ubere mesto cveta.
O Šta ste naučili od dece?
– Sve što znam, naučio sam od dece. Deca su nepresušna riznica znanja. I primetio sam da su, što su manja, pametnija. Slušajte pažljivo decu i videćete šta sve znaju. I naučićete mnoge, mnoge stvari.
O Koja je za vas najlepša ljudska osobina, ili osobina koju vi volite da vidite kod drugih?
– Ima više lepih osobina koje cenim, ali su mi nekako najvažnije osećaj za pravdu i poštenje, dok je ubedljivo najlepše osećanje – ljubav. Ljubav nema premca. Sve to kada se sabere, kada se udruži, ispreplete, to je onda najmoćnija sila koja može da se odupre i silama zapada koje nam donose te mračne, crne oblake.
O Reklo bi se da vas krasi vedrina, ta retka vrlina. Da li je čovek koji je po prirodi vedar u prednosti u odnosu na onog ko to nije?
– Bilo dete, bilo odrastao čovek, sigurno da je u prednosti svako koga krasi vedrina. Sa vedrinom će se lakše suočiti i izboriti sa svakodnevicom, sa nevoljama, lakše će mračne misli i nebvolje. Nažalost, malo imamo razloga da budemo vedri u ovoj našoj sumornoj svakodnevici.
o A da li vedrina zavisi od spoljnih uticaja, ili je ona deo našeg unutrašnjeg bića?
– Ona je deo unutrašnjeg sveta, deo našeg bića, ali ipak spoljni uticaju igraju veliku ulogu. Najbolje bi bilo kada bi se unutrašnja vedrina i spoljašnji uticaji preklapali. U našoj zemlji, naši dragi sunarodnici nisu mogli da budu vedri jer su nam spolja stizala samo negativna zračenja i bombe. Imali smo samo rasulo.
O Rođeni ste u Kraljevini Jugoslaviji i preživeli ste mnoga rasula?
– Da, pamtim sve ratove, nevolje, nesreće. Dobro pamtim. Najgore je za mene bilo u ratovima devedesetih godina. Pre toga sam pisao i putovao po našoj bivši, velikoj, zajedničkog državi, uživajući u tim blagodetima. Bilo je to najlepše vreme. Osećao sam se u kao u svojoj kući. A onda se dogodio krvavi raspad. Za sve one koji su upoznali Jugoslaviju u pravoj lepoti i blagostanju, to je bilo šokantno. I nisam ni danas prežalio, ako je ta zajednica morala da se rastura, zašto je to učinjeno na takav način?! Sada me boli kada pored svega toga vidim, da je naš veliki dušmanin, Nemačka, postala, bar po izjavama političara, naš najveći prijatelj.
O Da li verujete u kazne i nagrade boga, tvorca, sudbine, nekoga ili nečega ko rukovodi svetom…?
– E, u to verujem! Nije bitno ko i šta stoji iza pojma bog, ili koga mi smatramo bogom. Vasiona, svemir, vaseljena je beskrajno velika, nesaglediva, nesaaznatljiva i sama kao takva može biti bog. I čovek na nju ne može da utiče. Najveće promene čovek čini na planeti Zemlji, uglavnom štetne, ali u kosmosu je on treptaj. Ništa. Ali, ta vaseljena ima neki univerzalni mozak koji svime upravlja. I nama. Ja u stvari verujem da je svemir ogroman mozak. Kada se deca rode njima se do jedne godine na lobanji ne zatvaraju kosti glave. Ostanu razmaknute da bi iz vaseljene mogla da prime to znanje. Do prve godine dok se kosti ne zatvore, što su primila – primila su. Osećanja, saznanja, mudrost, sve će to primiti iz svemira i sve će ih to predodrediti.
O Kako zamišljate nepoznate svetove, kada o njima razmišljate?
– Ne verujem u priče o živim bićima,i onim čudnim stvorenjima, kako ih prikazuje američka filmska produkcija. Čak ne verujem ni u slike koje su snimili tobože po bliskom svemiru. Kao ona sa stopama na Mesecu i zastavom koja se vijori u bestežinskom prostoru. To je snimano negde u Kaliforniji ili ko zna gde na Zemlji. Nekako zamišljam te nepoznate svetove kao neke katakombe. Bez života sličnog našem.
O Bez života uopšte?
– Da. Verujem da je naša Zemljica jedinstvena, da je ona čudesno, mesto u svemiru. Jedino sa životom. Privilegovano. Verujem da je živi organ beskonačnog svemira.
o Kako doživljavate pojam beskonačno?
– To je nemoguće pojmiti. Moguće da je to krug. Moguće i da nije. Ne znamo. Ne umemo da sagledamo. Nije nam dato. Naš mozak je delić svemira. Ali je limitiran. Ili mi ne umemo da ga koristimo. Ili nam nije omogućeno da ga koristimo.
O Da li možete da navedete zbog čega vredi biti plemenit, obrazovan i pošten?
– Vredi proživeti svoj vek, vredi ispuniti misiju koja nam je data i vredi ostaviti poroda. Sada se ide protiv svih tih vrlina svim silama. Svako zlo se preimenuje u dobro i sve se postavlja nakaradno. Teško je danas razumeti svet. Taj mnogoljudni svet.
O Šta biste rekli roditeljima koji kažu da je svet ružno mesto gde caruju mane, da su vrline nepoželjne i da oni svoje dete neće vaspitavati da bude čestito?
– Mislim da njih brine to što ne znaju kako će se njihova deca snaći u ovom svetu u kome su se izmešali kriterijumi i u kome se ne zna šta je dobro a šta loše, šta je mana a šta vrlina. Ali znate zašto nema pravila? Moćnici su ta pravila poremetili. Kada vi pokažete svetu da je normalno da 19 zemalja udruženo napada jednu malu zemlju i kada svet bez stida i razmišljanja prihvati da je to normalno, onda je sasvim logično da će vam se pojaviti nepravda kao osnov sveta. Pa Hektor i Ahil su išli jedan na jednoga! Odatle je, iz takvih junačkih, časnih primera, nikla civilizacija misli! To je kolevka časti! A danas vam kažu da jači treba da se udruže da budu još jači i da pregaze slabog! Mislim da je to težak posao ali da roditelji ne smeju da dete prepuste školi i ulici. Moraju da im ukažu na sve strane.
O Čini se da nije baš svetao put kuda ide civilizacija?
– Možda to ne bih smeo da kažem, ali ide u najgorem mogućem smeru. Zamislite svet u kome 300 bogatih monstruma upravlja nama. Oni smtraju da je mnoog ljudi na planeti i žele da je prepolove. Odakle njima pravo da to čine. To može samo priroda i ona ima svoje mehanizme kojima redukuje. Čovek u to ne sme da se meša.
o Hrabrost. Gotovo je iskorenjena sa planete. U čemu ste i kada bili hrabri?
– To je skoro izbrisana osobina. Bez hrabrosti nema napretka. Možda zato stagniramo. Lično, smatram sebe hrabrim čovekom zbog toga što javno govorim ono o čemu drugi ćute. Bio sam hrabar u ratovim a devedesetih. Išao sam na ratište i tada nisam nosio pušku, nego sam se naoružao stihovima. Govorio sam rime našim borcima i u rovovima i po grobljima. Smatrao sam da častan čovek mora biti sa svojima i u nevolji. Ne samo pri jelu i piću, nego i pri oružju. U velikoj Jugoslaviji svi smo bili pesnici bez obzira na nacionalnost, ali kada se zaratilo svako je otišao svome jatu. Ja sam stao uz svoje, druge nisam mrzeo.
O Koliko ste se menjali kao ličnost kroz život? Da li ste drugačiji od dečaka, mladića, odraslog zrelog čoveka…Šta se to menja?
– Interesantno, nisam se uopšte promenio duhom. Ostao sam prvobitan. Ono što sam bio kao dečačić koji je jurcao livadama, to sam i danas. Promenio sam se samo fizički, ali mentalno – ne.
o Da li ste ispravljali negativne osobine kod sebe?
– Svakako. Trudio sam se da se lišim zavisti, želje za slavom i bogatstvom. I uspeo sam. To sam uradio odavno. Srećan sam čovek zbog toga.
O Kako ste pobedili te osobine?
– Kada bih pokazao jednu od tih ružnih osobina, ja bih se postideo. Imao sam stida. A čovek, dok ume da se postidi, ume i da se ispravi.
O Da li ima nešto što vas neutešno boli?
– Da. Boli me gubitak Kosmeta. To nikada ne sme da se zaboravi. Nikada! Toliko me boli da nemam reči da opišem.
O Koje je za vas najmagičnije mesto na svetu?
– Ima jedno mesto u mom šljiviku koje je posebno magično. To je zapravo čestar. E, tu sam ja šetao i smišljao pesme , čak i po mesečini, noću, danju u najrazličitijim okolnostima. Tu su mi dolazile na um divne misli. Kada nisam mogao nigde da smislim strofu, ja bih dolazio u moj magični čestar. I tu se događala čarolija. Razmenjivali smo energiju moje misli i to mnoštvo ptica koje su pevale, pevale. Ali, nestalo je magije. Ili iz mog čestara, ili iz mene samog.
O Da li možete da pišete i bez magije?
– Da, svakoga danan pišem, da bih bio u formi. Ali, mislim da sam sve rekao, sve napisao sa knjigom „ Brojanica iz Gračanice”. To je knjiga koja ima 1389 stroha, ili , kako ja kažem, čvorića. Tu sam sve rekao. Čekam novi talas da bih mogao da pišem. Još ga nema.
O Da li ste ikada zaspali u šumi?
– O, da, nebrojeno puta. Nema mesta u prirodi gde nisam ponekad zaspao. Najlepše sam spavao u detinjstvu u vinogradima. Tada je bilo mnogo zrikavaca, o to je bila neverovatna pesma zrikavaca. Primetio sam da ih nema više u tom broju.
O Šta čovek može da uradi za dobro zdravlje?
– Mislim da mora da bude dobro raspoložen. To je izuzetno teško, zato je i dragoceno. Ne treba takođe jesti mnogo. Nikako se i nikada ne prežderavati.
o Koja je po vama najlepša dečja pesma?
– Znam napamet stih, čuo sam ga, mislim da je autor pesnik iz Crvenke. Kaže ovako: Dala bih mu košulju od ruže/ da miriše kud god sa mnom krene/ a cipele od kućice puža/ da ne može pobeći od mene.
Dijana Dimitrovska
amerika beograd cern dinastija dirigent doktor film gitara glumac glumica hirurg istoričar karcinom klasična muzika klavir knjiga kultura medicina more muzika muzičar narodno pozorište naučnik nemanjići Nikola Tesla pesnik pisac pozorište profesor reditelj rediteljka religija rodonačelnik roker SAD slikar slikarka Srbija srednjovekovna srbija stefan nemanja teatar vera zdravlje zlato čovek
Vidi još: Pesnikinja koja zbunjuje vreme
Ćirilica
Добрица Ерић за живота није дозволио да се ниједан његов интервју објави на латици. Желео је да на тај начин да свој допринос очувању нашег писма. Написао је много рима и све су на ћирилици. Овај текст поштује његову жељу да буде објављен на ћириличном писму. Iz tehničkih razloga objavljen je najpre latinicom a zatim i ćirilicom.
Много је књига и рима написао песник тананог пера и топлих осећања, дајући посебне боје детињству, славећи цврчке, траву, птице, и све што природом шета. И све су му риме дивне и драге али једна је изнад свих. Она коју је посветио својој кћери. Написао je:
Маслачак би пред њом клеко/ кад се она пошељем шета/ја све стрепим да је неко/не убере место цвета.
О Шта сте научили од деце?
– Све што знам, научио сам од деце. Деца су непресушна ризница знања. И приметио сам да су, што су мања, паметнија. Слушајте пажљиво децу и видећете шта све знају. И научићете многе, многе ствари.
О Која је за вас најлепша људска особина, или особина коју ви волите да видите код других?
– Има више лепих особина које ценим, али су ми некако најважније осећај за правду и поштење, док је убедљиво најлепше осећање – љубав. Љубав нема премца. Све то када се сабере, када се удружи, испреплете, то је онда најмоћнија сила која може да се одупре и силама запада које нам доносе те мрачне, црне облаке.
О Рекло би се да вас краси ведрина, та ретка врлина. Да ли је човек који је по природи ведар у предности у односу на оног ко то није?
-Било дете, било одрастао човек, сигурно да је у предности свако кога краси ведрина. Са ведрином ће се лакше суочити и изборити са свакодневицом, са невољама, лакше ће мрачне мисли и небвоље. Нажалост, мало имамо разлога да будемо ведри у овој нашој суморној свакодневици.
о А да ли ведрина зависи од спољних утицаја, или је она део нашег унутрашњег бића?
-Она је део унутрашњег света, део нашег бића, али ипак спољни утицају играју велику улогу. Најбоље би било када би се унутрашња ведрина и спољашњи утицаји преклапали. У нашој земљи, наши драги сународници нису могли да буду ведри јер су нам споља стизала само негативна зрачења и бомбе. Имали смо само расуло.
О Рођени сте у Краљевини Југославији и преживели сте многа расула?
-Да, памтим све ратове, невоље, несреће. Добро памтим. Најгоре је за мене било у ратовима деведесетих година. Пре тога сам писао и путовао по нашој бивши, великој, заједничког држави, уживајући у тим благодетима. Било је то најлепше време. Осећао сам се у као у својој кући. А онда се догодио крвави распад. За све оне који су упознали Југославију у правој лепоти и благостању, то је било шокантно. И нисам ни данас прежалио, ако је та заједница морала да се растура, зашто је то учињено на такав начин?! Сада ме боли када поред свега тога видим, да је наш велики душманин, Немачка, постала, бар по изјавама политичара, наш највећи пријатељ.
О Да ли верујете у казне и награде бога, творца, судбине, некога или нечега ко руководи светом…?
-Е, у то верујем! Није битно ко и шта стоји иза појма бог, или кога ми сматрамо богом. Васиона, свемир, васељена је бескрајно велика, несагледива, несаазнатљива и сама као таква може бити бог. И човек на њу не може да утиче. Највеће промене човек чини на планети Земљи, углавном штетне, али у космосу је он трептај. Ништа. Али, та васељена има неки универзални мозак који свиме управља. И нама. Ја у ствари верујем да је свемир огроман мозак. Када се деца роде њима се до једне године на лобањи не затварају кости главе. Остану размакнуте да би из васељене могла да приме то знање. До прве године док се кости не затворе, што су примила – примила су. Осећања, сазнања, мудрост, све ће то примити из свемира и све ће их то предодредити.
О Како замишљате непознате светове, када о њима размишљате?
-Не верујем у приче о живим бићима, и оним чудним створењима, како их приказује америчка филмска продукција. Чак не верујем ни у слике које су снимили тобоже по блиском свемиру. Као она са стопама на Месецу и заставом која се вијори у бестежинском простору. То је снимано негде у Калифорнији или ко зна где на Земљи. Некако замишљам те непознате светове као неке катакомбе. Без живота сличног нашем.
О Без живота уопште?
-Да. Верујем да је наша Земљица јединствена, да је она чудесно, место у свемиру. Једино са животом. Привилеговано. Верујем да је живи орган бесконачног свемира.
о Како доживљавате појам бесконачно?
-То је немогуће појмити. Могуће да је то круг. Могуће и да није. Не знамо. Не умемо да сагледамо. Није нам дато. Наш мозак је делић свемира. Али је лимитиран. Или ми не умемо да га користимо. Или нам није омогућено да га користимо.
О Да ли можете да наведете због чега вреди бити племенит, образован и поштен?
-Вреди проживети свој век, вреди испунити мисију која нам је дата и вреди оставити порода. Сада се иде против свих тих врлина свим силама. Свако зло се преименује у добро и све се поставља накарадно. Тешко је данас разумети свет. Тај многољудни свет.
О Шта бисте рекли родитељима који кажу да је свет ружно место где царују мане, да су врлине непожељне и да они своје дете неће васпитавати да буде честито?
– Мислим да њих брине то што не знају како ће се њихова деца снаћи у овом свету у коме су се измешали критеријуми и у коме се не зна шта је добро а шта лоше, шта је мана а шта врлина. Много је мана а мало рима. Али знате зашто нема правила? Моћници су та правила пореметили. Када ви покажете свету да је нормално да 19 земаља удружено напада једну малу земљу и када свет без стида и размишљања прихвати да је то нормално, онда је сасвим логично да ће вам се појавити неправда као основ света. Па Хектор и Ахил су ишли један на једнога! Одатле је, из таквих јуначких, часних примера, никла цивилизација мисли! То је колевка части! А данас вам кажу да јачи треба да се удруже да буду још јачи и да прегазе слабог! Мислим да је то тежак посао али да родитељи не смеју да дете препусте школи и улици. Морају да им укажу на све стране.
О Чини се да није баш светао пут куда иде цивилизација?
-Можда то не бих смео да кажем, али иде у најгорем могућем смеру. Замислите свет у коме 300 богатих монструма управља нама. Они смтрају да је мноог људи на планети и желе да је преполове. Одакле њима право да то чине. То може само природа и она има своје механизме којима редукује. Човек у то не сме да се меша.
о Храброст. Готово је искорењена са планете. У чему сте и када били храбри?
-То је скоро избрисана особина. Без храбрости нема напретка. Можда зато стагнирамо. Лично, сматрам себе храбрим човеком због тога што јавно говорим оно о чему други ћуте. Био сам храбар у ратовим а деведесетих. Ишао сам на ратиште и тада нисам носио пушку, него сам се наоружао стиховима. Говорио сам риме нашим борцима и у рововима и по гробљима. Сматрао сам да частан човек мора бити са својима и у невољи. Не само при јелу и пићу, него и при оружју. У великој Југославији сви смо били песници без обзира на националност, али када се заратило свако је отишао своме јату. Ја сам стао уз своје, друге нисам мрзео.
О Колико сте се мењали као личност кроз живот? Да ли сте другачији од дечака, младића, одраслог зрелог човека…Шта се то мења?
-Интересантно, нисам се уопште променио духом. Остао сам првобитан. Оно што сам био као дечачић који је јурцао ливадама, то сам и данас. Променио сам се само физички, али ментално – не.
о Да ли сте исправљали негативне особине код себе?
-Свакако. Трудио сам се да се лишим зависти, жеље за славом и богатством. И успео сам. То сам урадио одавно. Срећан сам човек због тога.
О Како сте победили те особине?
-Када бих показао једну од тих ружних особина, ја бих се постидео. Имао сам стида. А човек, док уме да се постиди, уме и да се исправи.
О Да ли има нешто што вас неутешно боли?
-Да. Боли ме губитак Космета. То никада не сме да се заборави. Никада! Толико ме боли да немам речи да опишем.
О Које је за вас најмагичније место на свету?
-Има једно место у мом шљивику које је посебно магично. То је заправо честар. Е, ту сам ја шетао и смишљао песме , чак и по месечини, ноћу, дању у најразличитијим околностима. Ту су ми долазиле на ум дивне мисли. Када нисам могао нигде да смислим строфу, ја бих долазио у мој магични честар. И ту се догађала чаролија. Размењивали смо енергију моје мисли и то мноштво птица које су певале, певале. Али, нестало је магије. Или из мог честара, или из мене самог.
О Много је рима написао Добрица а да ли може да пише и без магије?
-Да, свакога данан пишем, да бих био у форми. Али, мислим да сам све рекао, све написао са књигом „ Бројаница из Грачанице”. То је књига која има 1389 строха, или , како ја кажем, чворића. Ту сам све рекао. Чекам нови талас да бих могао да пишем. Још га нема.
О Да ли сте икада заспали у шуми?
-О, да, небројено пута. Нема места у природи где нисам понекад заспао. Најлепше сам спавао у детињству у виноградима. Тада је било много зрикаваца, о то је била невероватна песма зрикаваца. Приметио сам да их нема више у том броју.
О Шта човек може да уради за добро здравље?
-Мислим да мора да буде добро расположен. То је изузетно тешко, зато је и драгоцено. Не треба такође јести много. Никако се и никада не преждеравати.
О Много је рима написао Добрица Ерић, па чак о цвећу?
-Волим и ценим све биљке. Креативни центар је издавач моје књиге песама која носи назив „ Сунчева деца” и која ће бити представљена на Сајму књига. Ту је 110 цветова, и 110 песамам о њима.
о Много је рима али која је по вама најлепша дечја песма?
-Много је рима али знам напамет стих, чуо сам га, мислим да је аутор песник из Црвенке. Каже овако: Дала бих му кошуљу од руже/ да мирише куд год са мном крене/ а ципеле од кућице пужа/ да не може побећи од мене.
Дијана Димитровска
