Oslikavao je, restaurirao i konzervisao veliki broj hramova u zemlji i inostranstvu. Ali, najzahtevniji poslovi za njega nisu bili restauratorski, već živopisanje novih crkava. I to onih gde je trebalo osmisliti i izvesti kompletan ikonografski program u velikom prostoru. Za profesora Vladimira Karanovića, redovnog profesora koji tri decenije oslikava nove hramove, posebni izazovi bili su freskoslikanje Manastira Vavedenje na Senjaku i Crkve Svetog Save u Parizu.
– To su veliki projekti i poduhvati koji su tražili istovremeno teološko znanje, umetničku zrelost, organizaciju rada, dobro uigranu ekipu i ogromnu fizičku izdržljivost – kaže Vladimir Karanović u razgovoru za Balkan City Magazine. – Najveći izazov je postići jedinstvo između arhitekture hrama i živopisa, kako bi sve delovalo kao jedna organska celina.
Obrazovanje je najjače oružje
o Kako se mogu i moraju čuvati freske koje se nalaze van teritorije Srbije?
– Najvažnije je da budu stručno evidentirane, dokumentovane i proučavane. Potrebna je saradnja sa međunarodnim institucijama, konzervatorskim centrima i stručnjacima. Bez obzira na to na kojim se prostorima trenutno nalaze, one predstavljaju deo srpske kulturne baštine i treba ih predstavljati svetu kroz naučne publikacije, izložbe i digitalne arhive.
o Da li imate ideju kako braniti naše kulturno i istorijsko nasleđe od prekrajanja i svojatanja?
– Najjače oružje su obrazovanje, nauka i ozbiljna dokumentacija. Potrebno je sistematski istraživati, objavljivati i prezentovati činjenice. Kulturna baština mora biti predstavljena kroz ozbiljne naučne radove, međunarodne konferencije, monografije i digitalne baze podataka. Istina se najbolje brani znanjem i argumentima.
o Koje su, po vama, najugroženije freske i manastiri, odnosno crkve?
– Najugroženiji su spomenici koji se nalaze u područjima političke nestabilnosti ili tamo gde nema dovoljno stručne zaštite i redovnog održavanja. Vreme, vlaga, zagađenje i ljudski nemar često predstavljaju veću opasnost od samih istorijskih okolnosti.
Most između tradicije i savremenog
o Da li ste zadovoljni načinom na koji kao država čuvamo našu kulturnu i istorijsku baštinu?
– Malo poznajem tu oblast, ali znam da uvek može bolje. Mislim da u Srbiji postoji svest o značaju kulturnog nasleđa. Očuvanje kulturne baštine zahteva kontinuirana ulaganja, stručni kadar i dugoročne strategije. Kulturna baština nije trošak, kako je neki možda vide, već investicija u identitet jednog naroda. Posebno je važno obrazovati mlade generacije da razumeju vrednost i značaj spomenika kulture u savremenom svetu.
o Kakve su u umetničkom smislu crkve u dijaspori?
– U dijaspori sam imao priliku da radim u različitim sredinama i mogu reći da postoji velika želja da se očuva duhovni i kulturni identitet. Crkve u dijaspori često predstavljaju most između tradicije i savremenog života. Umetnički kvalitet zavisi od mnogo faktora, ali među njima ima veoma uspešnih ostvarenja koja mogu ravnopravno da stoje uz radove nastale u različitim periodima srpske crkvene umetnosti. Ono što izdvajam kao problem je nedovoljna komunikacija arhitekata i slikara kod izrade idejnog projekta, kao i odluka ko će da živopiše samo na osnovu cene. Kratkoročna korist često donosi dugoročnu štetu.
Stvarati nesputano bez opterećenja
o Koja je osnovna razlika između moravskog i raškog stila? Kojim stilom najviše volite da radite i freske i ikone?
– Raški stil karakterišu monumentalnost, svetliji kolorit sa širim osvetljenjima, naglašena ekspresivnost u izradi i čvrsta anatomija sa izduženijim figurama. S druge strane, moravski stil se odlikuje svetlim, često življim koloritom, mekšim pokretima tela i većom dekorativnošću. Mekše pokrete najčešće vidim u položaju kukova i dodiru stopala sa zemljom.
Ovi stilovi su u mojoj glavi više kao „arhivska građa“. Kao mlad slikar, bio sam dosta fokusiran na sve te tehničke aspekte ovog posla. Sada mi je fokus dosta drugačiji, i prioriteti su mi se promenili. Pažljivo biram svaki projekat koji preuzimam, sarađujem samo sa ljudima koji razumeju umetnost, sa kojima delim viziju. Primarni cilj mi je da stvaram nesputano, kako bih mogao da otključam pun vizuelni potencijal svake crkve koja mi je poverena. Već dugo stvaram potpuno autorske radove. Studiozno rascrtavam kompozicije, nemam klasične uzore starih fresaka ispred sebe, jer sam proces prošao bezbroj puta. Uvek težim da nešto smisleno poboljšam. Za takve stvari neophodno je naći rešenja u adekvatnoj literaturi i dosta likovno promišljati.
Svedočanstvo kulture naroda
o Na čemu trenutno radite?
– Trenutno sam angažovan na više projekata oslikavanja hramova u zemlji i rasejanju. Nabrojaću prvo ove u inostranstvu zbog vaših čitalaca: Crkva Arhangela Mihaila u Saratogi, Kalifornija, Crkva Sv. Vasilija Ostroškog u Severnoj Karolini, grčka crkva Sv. Dimitrija u Konkordu i kapela u okviru prvog srpskog koledža Sv. Save u Sidneju. U zemlji završavam crkve u Smederevu, Barajevu, Surčinu… Pomenuo bih i Kriptu Hrama Svetog Save, deo koji još uvek nije otvoren za posetioce, a koji radim sa vašim prošlogodišnjim sagovornikom, kolegom prof. Goranom Jovićem. Pored ovoga, uživam i u radu sa studentima na fakultetu. Pedagoški rad mi je veoma važan, jer kroz njega mogu da prenesem iskustvo mlađim generacijama i doprinesem očuvanju kontinuiteta naše umetničke tradicije.
o Da li se može reći da zidno slikarstvo i ikona ne blede?
– Može se reći da ne blede u duhovnom i kulturnom smislu. Tehnike, materijali i stilovi se menjaju, ali potreba čoveka za istinom božanskog ovaploćenja u slici ostaje ista. Naravno u onoj meri koliko je to moguće pomoću sredstava umetnosti i veštine slikara. Ikona i freska nisu samo umetnička dela; one su svedočanstvo vere, kulture i istorijskog pamćenja jednog naroda.
Gračanica, Sopoćani i Visoki Dečani
o Da li su mladi zainteresovani za našu kulturnu baštinu – freske, crkve, manastire?
– Moje iskustvo sa studentima pokazuje da interesovanje postoji. Problem često nije nedostatak zainteresovanosti, već nedovoljno poznavanje ovog jedinstvenog likovnog jezika i njegove estetike. Kada mlad čovek dobije priliku da neposredno upozna naše manastire i freske u njima, najčešće biva duboko impresioniran njihovom lepotom i značajem. Zato smatram da akademsko obrazovanje igra ključnu ulogu u konstruisanju adekvatne umetničke percepcije kod talentovanih mladih ljudi. Na našem fakultetu imaju priliku da saznaju, istraže, i usvoje širok dijapazon informacija koje imaju veliki formativni potencijal i koje proširuju njihove intelektualne i umetničke horizonte. Ta vrsta opširnog, temeljnog obrazovanja neohodna je za svakog ko ima za cilj da se ozbiljno bavi ovim poslom. Dobro umetničko obrazovanje je nepresušan izvor inspiracije i kreativnosti. Mogućnosti koje naša Akademija pruža su neiscrpne, te zbog toga i savetujem studente da iskoriste svoje vreme na fakultetu što bolje mogu, da saznaju što više, da postavljaju pitanja, da konstantno vežbaju i napreduju.
o Koje su za vas najlepše tri freske u srpskom freskoslikarstvu?
– Veoma je teško izdvojiti samo tri freske, više bih se bazirao na celokupnim projektima srpskog srednjovekovnog slikarstva koje sam imao kao uzor u godinama kada sam likovno sazrevao. To su Gračanica, Sopoćani i Visoki Dečani.
Svaka od njih predstavlja vrhunac svog vremena i govori o izuzetnoj duhovnoj i umetničkoj snazi srpskog srednjovekovnog slikarstva. Stilski ujednačeni, ali veoma različiti po senzibilitetima, anatomiji, likovnoj interpretaciji i koloritu. Osim živopisa u ova tri manastira, volim slikarstvo u crkvama i manastirima na prostoru današnje Severne Makedonije: Bogorodicu Perivleptu, Staro Nagoričano, Nereze, Markov manastir, zatim živopis u nekim manastirima Svete Gore: u manastiru Vatoped, Protatskoj crkvi u Kareji itd.
Dijana Dimitrovska, Balkan City Magazine, avgust 2026.
