Stigao je u Crnu Goru kao turista, a ostao kao njen državljanin. Baš tog dana kada smo velikog ruskog slikara posetili u njegovom prostranom, svetlom stanu u Budvi, stiglo je obaveštenje.
— Dobiću državljanstvo. Veoma sam srećan zbog toga — rekao nam je Andrej Muntjan u svom crnogorskom ateljeu. — Sada imam novu domovinu, koja mi se, moram priznati, mnogo sviđa. Ima toliko svetlosti, boja, sunca i senki. Lepo je imati više domovina, iako su to tek zemaljske odrednice. U odnosu na vasionu, to ne znači ništa.
Prvi susret sa primorjem i povratak u prošlost
Da li se sećate vremena kada ste prvi put došli u Crnu Goru?
— Prve nedelje kada sam stigao na primorje, samo sam slikao, opčinjen pejzažima i suncem. Već druge nedelje supruga i ja tražili smo da kupimo stan, a treće nedelje ja sam odlučio da tu stalno ostanem. Ona se vratila za Moskvu, gde radi kao novinar i pisac, a ja nisam mogao da se odvojim od sunca, neba i mira koji ovde imam.
Izgleda da vas ni toplo primorje, kameni motivi i beskraj plavih boja nisu udaljili od klasičnog stila?
— Slikam akademskim stilom, klasične kompozicije, ljude i događaje iz srednjeg veka: Portret Viljema i Perte Rozenberg, Svetog Jeronima, Henrija Osmog, muškarca sa crnom kapom, devojku sa maramom…
Stvarni su kao da su vam pozirali?
— Na neki način sam ih video. Ja umem da odlazim u prošlost i da se vraćam. Znam da sam živeo u 15. veku u Nirnbergu. Znam kako je izgledala kuća u kojoj sam živeo, zapamtio sam neke detalje. A bio sam, isto — slikar. Hodam tako po mostovima koje pravi vreme. Idem i vraćam se pun utisaka i slika. To je malo čudnovato, znam, ali — tako je. Kad pređem most i vratim se u sadašnjost, ja slikam.
Matematika, kosmos i rad u tišini noći
Verujete da smrti nema, da putujemo svetovima?
— Kada umremo, naša se duša vraća u kosmos, i ne samo jednom. Ona dolazi, daje nam život u raznim oblicima, i vraća se, takođe mnogo puta, u kosmos.
Slikate kao Velaskez, recimo, možda Pusen…?
— U Rusiji su mi govorili: „Ti si novi Velaskez, novi Rembrant“. Ne, odgovarao sam, ja sam ja — Muntjan.
Zašto se potpisujete na slikama samo „Ja“?
— Zato što sam to ja, Muntjan.
Fuzija logike i umetničke vizije
Ne volite jezike?
— Ne, i ne idu mi. Uostalom, i ne trebaju mi. Platna govore.
Vi ste slikar i doktor matematike?
— Da, član sam Ruske akademije nauka.
Kako idu matematika i slikarstvo?
— Matematika i slikarstvo — to je savršenstvo. Idealna veza koja se prepliće i sažima. Matematika pomaže da logično razmišljam, da izračunam, preračunam boju, kompoziciju, svetlost.
Lavirinti umetnosti i stvaralački ritam
Imate naviku da radite noću?
— Poput Balzaka koji je odlazio u krevet u osam uveče, budio se u dva ujutru i radio do osam, ja ustajem u 14 sati, a ležem u zoru.
Šta se to noću dešava u vašem svetu?
— Radim isključivo noću, slušam Baha u miru i vraćam se u daleke predele prošlosti. Radim po strogom režimu, što podrazumeva da nikada nemam vremena. Samo tako mogu da ostvarim plan da za jednu godinu naslikam 10 slika. Ne želim da, kao oni što piju, napravim jednu sliku u deset godina.
Koliko ste najduže slikali neku sliku?
— Jedne su slike nastale za par meseci, a druge — godinama. Najviše truda i noći ostavio sam na slici Sveti duh u Crkvi. Ovo ogromno ulje na platnu (90 × 152 cm) radio sam tri pune godine. Dugo sam radio i triptih Raspeće (400 × 300 cm).
Od dečije fascinacije do slikarskih dela
Sve to vreme slikate samo jednu sliku?
— Ne, naravno. Mogu da radim tri, četiri slike istovremeno.
U šta verujete?
— U lepotu. Ona može spasiti svet.
Šta je najneobičnije što ste slikali?
— Kada sam bio mali, igrao sam se najpre olovkom, pa bojama, i sve živo sam crtao, a najviše vazduh. To me je fasciniralo.
Život na primorju i pogledi ka večnosti
Ko vam je bio idol od slikara?
— Moji roditelji bili su umetnici. Otac slikar, majka takođe. Živeli smo u prostranoj kući u kojoj je sve bilo umetnost — i knjige i slike, i nebrojeno detalja, stolica, stolova, komoda… Pamtim tu lepotu kao nestvarnu. I Rembranta, koga su roditelji obožavali. Tako sam ga zavoleo i ja. Vodio me je kroz lavirinte umetnosti, a njegova čuvena slika Starac Simeon potakla me je da naslikam svog Starca Simeona, koji u vazduh podiže dete. „Bolja je od Velaskezove“, napisao je neko.
Nosite slike u Moskvu?
— Mnogo sam slika ovde naslikao. Ranije sam ih nosio za Moskvu, ali sada sve ređe. Imamo mnogo problema na granici, moja supruga posebno. Carinici pitaju: „Da li je ovo iz nekog muzeja?“ Kada dolazim iz Moskve lakše je, jer imam dozvolu Ministarstva kulture, a odavde je teže.
Koliko ste slika naslikali?
— Mislim oko 280 slika. U Moskvi imam pedesetak, u Budvi trideset. Ostale su prodate. Slikam i ikone, ali njih poklanjam: četiri manastiru Podmaine, dve Rustovu, jednu Crkvi Arhanđela Mihaila u Herceg Novom, jednu u Srbiji, ali ne znam tačno gde je završila…
Završne reči o životu i vremenu
Da li vam nešto nedostaje iz Moskve?
— Možda malo prijatelji. Ovde imam sunce i kosmos, i slike i tenis. Ne treba mi ništa drugo. Imam još mnogo slika da naslikam dok ne odem — gore. Imam još dosta vremena.
Znate kada ćete umreti?
— Upokojiću se 2034. godine. Imaću tada 85 godina. Umreću od starosti. Nedavno sam sanjao kako razgovaram sa Bogom. Rekao mi je: „O, ti ćeš uskoro umreti“. „Zašto“, pitao sam ga, „imam još toliko toga da naslikam“. „Jeste, to je tačno“, rekao mi je, „ali ne brini, i kada umreš, ti ćeš se opet vratiti na Zemlju i biti opet slikar“.
Dijana Dimitrovska, Večernje novosti, 2010.
