Ma, ne, nije u Prištini kao što je bilo. Sad je mirnije, manje se puca, nema mnogo takvih problema. Možeš da ideš gde hoćeš. Evo, hoćeš i u „Grand“ na kafu. Može. Ama, drugačije je sve. Mada, da je bilo – bilo je. I, svašta je tu bilo. Grozno neko vreme. Ali, prođe nekako. Ne ponovilo se.
Sigurno da je bolje nego kad je bio rat, ali nije dobro: nema od čega da se živi. To ti je muka. Ništa ne radi, nema fabrika, nema radnika, nema proizvodnje, samo trange-frange, prodavnice… I, da ti kažem: sirotinja je uvek stradala. I tamo kod vas i ovde kod nas.

priština


Evo, vidiš ovu kuću. Gledaj kol`ko spratova ima. Gledaj kolika je! Kao džamija. A koliko ih je samo. Kolko `oćeš. To nisu kuće od pre rata. Ne. To su stekli kriminalci. Nisu ni borci. Bili su u ratu, ali samo su pričali da se bore, a u stvari – pljačkali. Čije su pljačkali? Pa, srpske kuće! Šta, pa nema šta ja da krijem, tako je bilo. Uđu u kuću, odnesu sve živo. Tako se obogatili. Ali, krvave im ruke. Ne može s tim mirno da se spava. Ja kad ti kažem.
Kako su našli milion evra kod Tačija? Pa, našli. I ne samo kod njega. Posle otišli kod brata mu, pa i tamo našli isto milion. Odkle mu? Eh, odakle mu. Zna se. Ne smem ja mnogo da pričam. Kažem ti lepo: jedni su nosili pušku, drugi i pušku i vreće. Eto, odakle im.
A sirotinja, evo, vidi, ovde ti je sirotinja. Cigla, cigla, sve nezavršeno. Jedan, dvoje je u inostranstvu, a ovde ih je desetoro i sigurno je da nemaju šta da rade, nego žive od onoga što njihovi tamo u belom svetu zarade.
Ali, vidiš šta ti je život. Znaš kako se ono kaže: sreća u nesreći. E, ovo što vidiš, to ti je sreća u nesreći. Znaš kako? Nesreća je bila kada su za vreme Miloševića naši morali van. Muka ih naterala, išli tamo trbuhom za kruhom. Prali klozete, ulice, zgrade i tako to. Ako nemaš da jedeš, nemaš da živiš. Oni sve pare što su stekli ubacili u ove zidove, pravili kuće za sebe, za braću. Sad je došlo vreme kad opet nemaš od čega da živiš, ali oni bar imaju kuće. Zamisli na šta bi sve ovo izašlo da nema tih kuća. Katastrofa bi bila. Za sve.

profesor božović


Jedno je sigurno, nikad neće da dođe vreme kao što je bilo ono Titovo doba. Tad se živelo. I zarađivalo. To su bili dani. A ja sam ih doživeo. I sigurno je – neću više.
Pa, gle ove pumpe. Nikako mi ne ide u glavu kako može da bude deset pumpi na jednom kilometru. A tako je. Ne znam šta oni rade, ali znam da su svi koji ih drže mnogo bogati. I ima šverca koliko hoćeš. Ima i oružja, ja ga, brate, nisam nosio. Kažu da ima i droge, može biti, mada i ako je ima, ova naša omladina je slabo koristi. Pa, sve bi bilo ludo, kad ti kažem.
Aha, vidiš ovu kuću. To ti je Lazića kuća, zvali su ga Ćore, i imao je najpoznatiju kafanu. Eno mu je tamo i kafana. Znaš Lazića, sina mu, on ti je sada u Beogradu, valjda je neki poslanik, ne znam? A ne znam ni da li je kuću prodao ili su mu ušli. Dobar čovek. Šta ćeš, tako ti rat donese nevolje. Rasture se ljudi po svetu. Znam ja da oni pate. I ja bih patio.
A, da ti kažem i ovo za struju: možda nije u redu da se isključi Srbima struja. To ti je sad politički problem. Ali misliš da je meni lako. Moj komšija Albanac, sve vreme ne plaća struju. Pa, nisam ja budala da svaki mesec plaćam. Kažem mu: „Zaime, ne možeš tako, ti ne plaćaš, a ja plaćam i za tebe“. Kaže mi: „Mogu“. On po svome. Dođu ovi za struju, pa mu isključe, stave plombu. Čim odu, on je skine. Pa, nije u redu.
Znaš kol`ka mi je plata? Mala, nema dvesta evra da zaradim. A imam tri ćerke i dva sina. Ajde, dobro, ćerke se poudavale, ali sinovi nisu ženjeni. Pitam ih: kad ćete? Oni matori već, po trideset godina imaju, kažu: „Ima vremena, još ćemo da živimo“. Šta ga znam. Nekad nije bilo tako, mladi smo se ženili, mladi decu dobijali. Možda je ovako bolje…

knjiga i digitalna knjiga


Ovde ti para imaju samo kriminalci i stranci. I njih mrze i Srbi i Albanci. Razmeću se s parama, `oćeš ovo, `oćeš ono. Sve mogu. Zbog njih su i cene visoke. Oni za mesec dana zarade kao što ja zaradim za dve godine. Pa, gde je tu pravda. Znaš koliko koštaju ove cigarete, rade ih Bosanci?Dva evra, a treća su klasa. Nema cigareta ispod dva evra. Hleb evro. Meso od osam do deset evra. Pa ti jedi. I puši.
A kola ima, možeš da kupiš dobro. Uvozimo ih iz Nemačke uglavnom, pa idu preko Albanije i kod nas. Nema carine, nema ništa, pa je cena manja. Ovaj „mercedes“, star 15 godina, košta 2.000 evra. E, ali to ti je „mercedes“. Najbolji auto. Možeš da ga voziš dva života, da imaš. Ali nemaš.
Lepa, lepa Priština. Nije loše da se živi, samo da ima malo više para. I mirno je. A tamo dalje, nemoj da ideš. Daleko je Prizren. Tamo nije sigurno. Šta ga znaš. Ima ludaka kao i svuda. Ima narod i oružje, da ti kažem, nisu sve vratili. Što ideš dalje od Prištine, sve je gore. Po selima je najgore. Pojede te mrak. Drugi su to ljudi. Isti narod, ali drugi ljudi.
E, `ajde sad. Srećan put i dođite opet.
Ovako je govorio jedan običan čovek. Izgleda i dobar čovek. Albanac koji nas je vozio po Prištini. U sumrak jednog februarskog dana, godine 2005, za koju svi Albanci veruju da će im doneti nezavisnost.

Dijana Dimitrovska

Vidi još: Indijana Džons iz Sokobanje

akupunktura arheolog beograd cern cink dirigent dizajnerka doktor filozof frame glumac glumica herceg novi istoričar jelena jovičić karcinom kineski jezik klasična muzika klavir knjiga književnica komandant mark kvantna medicina modna kreatorka muzičar naučnik Nikola Tesla ozonoterapija pesnik pisac poslanik pozorište prag profesor reditelj rediteljka SAD silicijumska dolina singidunum slikar slikarka strip festival virusi zlato čovek

close
Slika Anrija Rusoa

Želite tekstove?

Prijavite se da biste dobijali najnovije tekstove u vaše sanduče.

Ne šaljem neželjenu poštu. Uvek možete da se odjavite.

Slika Anrija Rusoa

Želite tekstove?

Prijavite se da biste dobijali najnovije tekstove u vaše sanduče.

Ne šaljem neželjenu poštu. Uvek možete da se odjavite.