Mara Branković, kćerka najbogatijeg srpskog vladara ikada, bila je prava zvezda, u današnjem smislu te reči. Plenila je pažnju svojom lepotom, bogatstvom i neobičnom sudbinom.
Bila je jedna od žena osmanskog sultana Murata II. To je golicalo maštu i privlačilo pažnju, pa se o njoj i pisalo, zahvaljujući čemu danas imamo jasniju sliku o tome ko je bila Mara Branković. Posle smrti – postala je legenda koja i danas intrigra.
Mara Branković, legenda koja intrigira
U svakom slučaju, narodu je ostalo veliko poštovanje prema Mari Branković (oko 1412 – 1487) i njenom činu koji se smatrao žrtvovanjem.
Sultan Murat II je bio 15 godina stariji od Mare. Imao je nekoliko žena i konkubina, kao i naslednika, budućeg Mehmeda II Osvajača, kojeg mu je tri godine ranije rodila robinja, najverovatnije, grčkog porekla, Huma Hatun. Proći će ipak dve godine od objave venčanja do Marinog odlaska u Jedrene, tadašnju evropsku prestonicu Osmanskog carstva.
U jesen 1435. godine sultan je poslao rumelijskog beglerbega Saradži-pašu u Srbiju da dovede Maru. U Smederevu mu je priređen doček, kako pišu turski izvori, „golem bez kraja i konca”. Kada je Mara krenula na ovo putovanje, 4. septembra 1435.godine, ponela je sa sobom, kako je u dubrovački izvorima zapisano,” miraz od 400.000 u novcu i 200.000 u nevestinoj odeći”.
Ali nije išla sama. Pratili su je dva mlađa brata, prestolonaslednik Grgur i Stefan. Oni su bili neka vrsta jemstva da se despot neće priklanjati austrijskoj strani.
Posle venčanja koje je bilo veliko, po jednima, a po turskim izvorima, nije ga uopšte bilo ( time je omalovažen „nevernički spahija Đurađ”), Grgur Branković, poslat je kući s darovima, dok je mlađi Stefan zadržan kao talac.
U carskom haremu u Bursi,gde je bilo pedesetak sultanovih žena, kako piše vizantijski istoričar Duka, kćerka najbogatijeg srpskog vladara ikada se brzo snašla. Bila je lepa i obrazovana, pa je sultan veoma zavoleo. Kako je Mara provodila te dane, teško je proceniti. Zna se samo da se zavetovala da se više nikada neće udavati ako se ikada izvuče iz neverničkog ropstva.
Jeziva sudbina Marine braće
Na osnovu toga se može suditi da joj nije bilo baš dobro. U mnogo lošijoj situaciji, ipak, bio je Stefan koji je živeo sa brojnim taocima iz drugih balkanskih vladarskih i plemićkih kuća. Ali strašno vreme za njega će tek doći.
Kada je ugarskog kralja Žigmunda nasledio njegov zet, austrijski vojvoda Albreht Habzburški ubrzo je došlo do proglašenja unije istočne i zapadne crkve u firentinskoj katedrali, 1439. godine.
Za Turke je to bio alarm, pa su od Mare tražili da ubedi oca da napusti Ugare. Ubrzo su Turci upali u istočnu Srbiju, a u proleće 1439. bili su kod zidina Smedereva. Opsada je trajala tri meseca. Hrabri branioci, među kojima i Marin brat Grgur i ujak, Toma Kantakuzin, morali da se predaju 18. avgusta 1439. godine, iscrpljeni glađu. Cela Srbija pala je pod osmansku vlast. Grgur je odveden u Jedrene, kod brata i sestre.
A posle saznanja da se deca dopisuju u tajnosti sa despotom Đurađem, bačeni su u tamnicu na Uskrs 16. aprila 1441. godine, a zatim odvedeni u Malu Aziju, gde su Grgur i Stefan bili oslepljeni 8. maja 1441. godine.
Mara je, kako navodi savremenik Konstantin Mihailović, molila sultana i umolila ga da spasi braću ali je njegovo pomilovanje, navodno, stiglo kasno. Glasnik koji je nosio vest da se braća oslepe stigao je brzo, a dželat je odmah „ revnosno” izvršio naređenje. Kada je stigao drugi glasnik sa naredbom da se braća ne oslepe, već je bilo kasno. Dželat je svoje uradio. Ljut, sultan je zatim zapovedio da se i dželat oslepi.
