Moiroslav Kosmos Dukić  zna tajne batika. Zbog toga njegova platna dišu, boje i oblici nestaju i pojavljuju se i sam pokret izbija iz statične materije. Zna i da svira na čudnim instrumentima Dalekog Istoka, jer je prateći tada svoju devojku, danas suprugu Anu Stojičić koja je dobila stipendiju indonežanske Vlade, i sam živeo tamo. Proveo je godinu i po dana u Indoneziji, na ostrvu Javi, u selu  Jogjakarta, na obronku Merapi vulkana. Tamo je izučavao tehniku slikanja prirodnim bojama ( batika), a Ana muziku.

– U Indoneziji smo naučili mnogo neobičnih stvari – kaže Kosmos.- Ja sam naučio da sviram sape, to je njihova tradicionalna gitarica, napravio sam svoj prvi didžididu koji mi je služio mahom za meditaciju. Naučio sam da strah od vulkana doživljavamo kao energiju. Naučili smo da slušamo okean, prirodu i, naravno, sebe, pošto smo proveli dva meseca u tihovanju.

 O Da li je teško ćutati i slušati sebe ?

 – Ne, zadivljujuće je jer čuješ  sebe kakvog nikada nisi čuo. Čuješ i druge kakvim ih nikada nisi čuo.

 O Naučio si da tetoviraš lišće po telu?

–  Da, dok smo bili na  Javi, otišao sam u mesto gde je najveća magija. To je pleme Dajak ( Dayak) čiji su pripadnici animisti,  veruju u duh prirode. Slikanje predstava prirode na koži za njih je najsvetiji ritual koji traje, u proseku, po 12 sati. I sve to vreme sviraju na neobičnim instrumentima za čiji zvuk veruju da te vodi na mesto gde možeš da doživiš transformaciju. Na kraju se dobija vizuleni dokaz da si bio na tom putu i da si prolazio kroz kapije transformacije.

  O Zašto je indonežanska umetnost posebna?

–  Ego Indonežana nije isti kao kod nas. Oni svoj ego koriste da bi izrazili umetnost. Mi ego koristimo da bismo izrazili sebe. Indonežani kroz umetnost slave stvarnost. Tamo sam video najobičnije ljude u nekom selu, koji su se bavili običnim kućnim poslovima, a onda bi se odjednom transformisali i počeli da rade neverovatne stvari:  da stvaraju fantastičnu umetnost. Ili bi radili batika, ili  fenomenalne duboreze, ili bi počeli da igraju, unoseći se svim srcem u ples. Imao sam osećaj da sve što rade, rade iz dubine duše.

tajne batika otkriće se kroz duhovnost

 O Deluju kao veseli narod?

– Rekao bih da oni nemaju potrebu da glume veselje, jer uživaju i žive bukvalno u raju. Oni su svesni lepote i blagodeti svog podneblja. Imaju uvek sunca, vedri su, tamo nema zime, nema depresije, mogu da spavaju u kući napravljenoj od tri cigle i bambusa, imaju hrane u izobilju, a to znači da nikada ne mogu biti gladni. Oni su, jednostavno, uzemljeni. Žive od prirode i obožavaju prirodu.

o Da li bi voleo da se vratiš na Javu?

– Voleo bih. Pre svega da bih pronikao u sve tajne batika. To je neverovatna procedura. Indonežani koji su izmislili tehniku batika, stavljaju  obične biljne smesei z kojih tek kasnije nastaje neka boja. Na primer, iz smese  braon boje, posle nekoliko sati, rodi se plava. Oni nemaju u  vizuelnom smislu, plavu, crvenu, žutu, već samo hemijsku reakciju iz koje nastaje boja. Niko ne zna šta će na kraju ispasti. Batika je magična forma umetničkog izražavanja i zbog toga što treba vremena za rađanje slike. Kao da nekog iznad nas pravi tu sliku. Zato želim da saznam sve tajne batika.

 O  Bio si i na Nepalu? Da li je tamo na delu iskrena filozofija života ili se i to komercijalizovalo?

– Mislim da se nije komercijalizovalo, jer je njihov odnos prema parama specifičan. Jedinstven. Njima novac ne znači toliko kao nama.  Mi koji dodjemo sa strane možemo samo da učimo i da pokušamo da pronađemo ono do čega su oni vreć došli. Mislim da veruju u svoj način života i da uticaji sa strane to ne mogu da promene. Društvo nije iskvareno i izvitopereno površnim vrednostima. Nepal je otvoren grad za sve. U potragu za raznim stvarima  tamo se mogu videti pripadnici svih naroda na svetu. Svi oni tragaju za mudrošću, mirom, tajnom, ili lepim prizorima. Ali, treba imati na umu, koje smo pitanje postavili – takav odgovor dobijamo.

 O Kakva je tvoj doživljaj Nepala?

Otišao je u Indoneziju da sazna tajne batika i da nauči nešto od vulkana

–  Ovde sam odrastao na ulici, radeći grafite, sa čvrstim uverenjem da postoji  istinska, čista ljubav. Tamo sam to i video i pronašao. Nepal je za mene bio kao da sam uskočio u okean. Njihova vera nije apstraktna. Vi možete na ulici da pitate mudraca i da vam on objasni kako je došao do konkretnih stvarnih u životu. Do sreće, zadovoljstva, mira u srcu, na primer.

 O Zašto su putovanja važna?

– Blago putovanja nije način kako da bolje vidite svet, nego kako da vidite stvarnost iz nove perspektive. Tako se dobija oštrina slike. Transparentne stvari postaju nevidljive, a stvarne stvari

su još stvarnije.

 o Grafiti su ti bili prvi stepenik „ ka nebu” batika –  umeća slaganja boja i oblika?

 –  Uživao sam radeći grafite. Bio sma toliko navučen da sam 13 godina samo to radio. Tu nema kontrole. To je beskrajan prostor ideja i slobode. Svaka površina je tvoja. Ceo grad je tvoj. Moja energija je u zidovima Beograda i  Podgorice gde sam radio tri godine. Toliko sam bio u  grafitima da uopšte nisam znao šta je linija. Kada sam  napravio prvu sliku bio sam zbujen jer sam morao da otkrivam linije. U tom trenutku sam imao osećaj kreiram svoj život.

 O  U šta veruješ?

–  Verujem da sve mogu. Verujem da umem da materijalizujem ono što mi je uglavi. Na primer, želelo sam da idem u Barselonu. Tog leta prodavao sam slike u Rovinju. Ipak, nisam imao dovoljno para za kartu. Dogodi se da baš u jeku te moje želje, dođe jedna žena koju sam poznavao tek 15 dana i donese mi povratnu kartu za Barselonu. Onda, jednoga dana, dok sam bio u Barseloni, pomislim kako me je grad obuzeo, zagrlio me kao majka, oduševim se i poželim cigaretu iako sam nepušač. Odem do česme da se napijem vode, misleći sve vreme na to, kad tamo, česma ne radi ali pored, neko ostavio otvorenu kutiju cigareta  „marlboro”. Baš za mene. Ili, pravim slike ispred  Pikasovog muzeja gde ulaz košta 25 evra. Ljudi prolaze, niko ne primećuje ništa. Tu su još dvojica, trojica slikara. Kažem sebi, želim da  zaradim pare za ulaz u muzej. Napišem na kartonu: „ Da li zaista vredi?”. Odjednom, vidiš gomilu ljudi koja stoji i otima se da kupi ono što ja radim. A jedan Italijan vrišti: „This is art!”. I odjednom, ja imam para i za kartu za muzej i više od toga. Na kraju, zakasnim na avion za Beograd. Probam da nagovorim nadležne da otvore gejt, ali ne ide to. Izadjem iz aerodromske zgrade i kažem sebi: Brate, šta se nerviraš, otišao ti je avion, ali ti si u Barseloni! Fenomenalno!

tajne batika i tajne tatua su otkrivene

O Da li u svetu materijlnog mogu da se apstrahuju pare?

– Pare su deo našeg izbora. Možemo da ih ignorišemo, možemo da ih volimo. Možemo da imamo odnos u nijansama prema njima.  Nama se manipulauše  – parama i drugim materijalnim stvarima a mi se kao hipnotisani  držimo materijalnih stvari. Ne ulazimo unutar sebe. Ne gledamo u sebe ne tražimo naše transformacije. To je ogromna greška. Tako nikada nećemo pronaći sebe. Indonežani, na primer,  imaju poseban odnos prema parama – nisu im važne u toj meri kao nama.

 O Šta čovek mora da zna ili da ima u sebi da bi mogao da uživa? Da li ti umeš da uživaš?

– Da bi mogao da uživa čovek treba samo da poželi da uživa i da se posveti toj želji i svojim fokusom je materijalizuje.

Rekao mi je odavno moj divni učitelj: „Postoji magija na zemlji koja je data ljudima i ovako se koristi: spajanjem misli, reči i delom”.

Kada naša namera prodje kroz ova tri alata, univerzum se pokreće i ispunjava želju. To su principi kreacije u univerzumu, zato je bitno posmatrati šta se dešava u mislima i ako se ne bavimo tim sadržajem onda se događa haos u glavi, svakakvog smeća ima u misaonom polju. Bitno je birati sta ćemo živeti.

 O Kako gledaš na dobro i zlo?

– Ne vidim stvarnost kroz najbolje i najgore. Sve je tu sa svojim razlogom. Treba uzeti ljude kao ogledala, ogledati se koliko je potrebno, a onda od ogledala napraviti prozore u druge kosmose, tako ćemo se najbolje pobrinuti o zlu. Ne brinem se za zlo, neka ga, i ono ima svoju misiju, kao i sve ostalo.

  Dijana Dimitrovska

slikanje listova po telu

  Suština

 – U životu, najbitnija je suština stvari. Biti u suštini, živeti u suštini, osetiti suštinu. Video sam mnoge ljude koji sede u meditativnom položaju a ne meditiraju. Video sam i keramičara koji duboko meditira dok lepi pločice.

  Oživljava stare stvari

  Beogradski slikar Miroslav Kosmos Dukić ima  neverovatnu sposbnost: ume da oživi stare stvari. U njegovim rukama odbačene i otrcane stvari postaju umetnički predmeti. Iznošena jakna odjednom je kraljevski otmena. Farmerice za bacanje oslikane postajanom bojom sada zrače originalnošću.

– Sinula mi je ideja da stare stvari ne odbacujem, već da ih oslikam, da im potpuno promenim suštinu – kaže Miroslav Kosmos Dukić.- To su obično stvari do kojima je nekome veoma, veoma stalo i silno se obraduju kada ih dobiju natarag doterane i oslikane.

Tihovanje

Dok smo živeli na Javi, Ana i ja, proveli smo dva meseca u tihovanju. Rezultati su bili očaravajući: Posle izvesnog vremena mogli smo da pratimo misli i da  posmatramo kako i odakle dolaze. Bilo nam je divno. Za to vreme ona je svirala, a ja sam slikao. Ponekad smo znali ko šta misli. Ja poželim čašu vode, ona je donese. Tada sam shvatio da naše misli nama uopšte ne pripadaju. One su nezavisan entitet od nas. Dolaze nam sa strane.

Biljke

 Svaka biljka na planeti ima svoju misiju, koju moramo da otkrijemo. Biljke nam daju hranu i lek, i radost za sva čula. Malo smo zastranili u odnosu na prirodu, gurnuli smo je u ćoše, odbacili kao nepotrebnu stvar i u tome samo mi gubimo. Kada počnemo previše da gubimo, vratićemo joj se celim bićem i biće to veličanstveno.   

Za druge intervjue klikni ovde

Za više o Miroslavu Kosmosu Dukiću ovde