Bio je to spust u srce zemlje. U najdublju jamu na svetu gde se čuje kako kuca srce planete Zemlje. Ivan Nastić iz Valjeva, speleolog, alpinista, i avanturista, dakako, bio je najdublje moguće u utrobi zemlje. Prvi je Srbin koji je sišao u najdublju jamu na našoj planeti, u srce zemlje.

Hval što čitate. Ko čita, lepše živi. Prijavite se za besplatne tekstove. 

– Na prvi pogled to je mesto kao i svako drugo pod zemljom, a opet, nije, jer ima neku neverovatnu energiju, to je pravo u srce zemlje – kaže Ivan Nastić. – Na toj dubini nema ničeg. Ništa se ne pomera. Nema svetlosti, normalno,nema  vazduha, posebno kada ima ljudi koji ga troše, tiho je, mistično i sasvim neobično. Kao da ste stvarno došli u srce zemlje.

Speleolog sa kacigom na glavi visi na kanapu i spušta se niz liticu, to je Ivan Nastić, iz Valjeva i spust u najdublju jamu na svetu

o Kako je izgledalo spust u najdublju jamu na svetu? 

 – Bio sam na 2.080 metara, u najdublju Zemljinu jamu, poznatu pod imenom Krubera Voronja, u Abhaziji, u Gruziji, blizu granice sa Rusijom. Spust u najdublju jamu na svetu bio je zajedno sa 17 speleologa, među kojima je bilo i pet dama, iz čitavog sveta, bili su tu Španci, Litvanci, Francuzi i Srbi. „Put u središte Zemlje“ zvala se speleološka misija čiji sam bio član i trajala je od 4. do 29. avgusta 2010. Bilo je to neverovatno iskustvo. Sve, na tom putu je bilo neverovatno. Najpre, samo putovanje od luke Soči preko Kavkaza i masiva Arabika na 2.256 metara nadmorske visine. Put preko masiva je bio toliko strm i divalj da smo mislili da nećemo doživeti spuštanje u jamu. Na svu sreću niko nije povraćao, ali je bilo straha da ćemo poispadati iz vozila. Ali, kada smo prešli Kavkaz, koji je divan, pred nama je tek bio naporan put: dva dana pešačenja, i tegljenja teške opreme do mesta gde smo napravili bazni logor. A onda je usledilo spuštanje. U najdublju jamu na svetu spuštali smo se dva dana. 

Spust u najdublju jamu na svetu koja se nalazi na Kavkazu

O O čemu si razmišljao pod zemljom dva dana u tom nesvakidašnjem okruženju?

– Razmišljao sam o tome kako je Zemlja nastala, gledao sam slojeve, njene „ godove” , zamišljao sam kako je sve nekada bila užarena kaša, koja je ključala,  pućkala, kao u loncu kad kuvamo nešto, i kako se zatim hladila, polako, da bi bila ovakva kakva sada jeste. Pod zemljom, na tako ekstremnim dubinama, gde nema  vidljivih organizama, izgleda neverovatno da se stvori život.  A, oinda smo, na samom dnu, u toj dubokoj tami, videli neku čudnu svetlost. Izgledala je kao zlato posuto po dnu. Bio je to sitni, sitni, sivi, pesak koji obasjan speleološkom lampom dobija boju zlata.

O Izlazak je, pretpostavljam, bio ekstreman napor?

– Izuzetno ekstremno! Dole je bilo hladno, vlažno, kosti su nam bile zaleđene, nuismo imali vazduha, a kada smo se penjali bilo, bilo je – još gore. Ako gore od toga može biti. Nosili smo tešku opremu i jedva smo disali. Činilo mi se da nikada neću dočekati da ugledam nebo. Peli smo se uz uže, bez mogućnosti da se nogama odupremo o stene. To je užasno naporno. Prelazio sam tek po par metara, i onda bi isto toliko vremena  potrošio na odmor, pokušavajući da dođem do daha.

Spust u najdublju jamu na svetu zvanu Voronja
ji

O Imao si mnogo avantura, pa čak si mogao da završiš i na dnu Atlantika?

– Da. Doživeo sam uragan na Atlantiku. Bitka za život trajala je 20 sati i  tada sam mislio da ću završiti na dnu okeana.   Ne znam da li može iko da zamisli kako izgleda  biti na katamaranu koga talasi od po deset metara bacaju kao ljusku od oraha tamo, ovamo, gore dole, a sve sablasno škripi, cvili, ječi! Uhh kada se samo setim. Bez premca, to je najneprijatniji događaj u mom životu. Vetar je urlao, talasi su nas  gušili i mrcvarili a nas četvorica na jedrilici molili smo Boga da preživimo. Provesti noć pod uraganom na Atlantiku, mislim da ne postoji ništa strašnije. Ne! Ne! Postoji. Provesti noć pod uraanom na Atlantiku sa ajkulama oko sebe. To je najstrašnije.

 O Pa, je li bilo ajkula oko vas?

– Ne znamo. Bila je noć. Nismo videli.

O Bio si kojekuda po svetu? Ima li kraja čudesima?

– Nema. Čudesa su svuda gde god kročiš. U Venecueli, na Antartiku, na Kubi, u Kini, u Rusiji.

O A u Srbiji?

– Srbija je puna čudesa. Neverovatne lepote. Puna je voda, vodopada, pećina, kanjona, šuma, svega. Baš zbot te lepote  Nenad Nešković i ja smo osnovali agenciju Wild Serbia. Hteli smo da dovedemo što više stranaca u našu zemlju. Smatrali smo da je naša  zemlja lepa, da ne treba da trošimo pare putujući po svetu, već da treba da upoznamo najpre našu  zemlju, pa tek onda ostalo. Tako smo i napravili sajt Wild Serbia, na engleskom, gde smo nudili strancima kanjoning, rafting, aplpinizam, spelelologiju.

O Šta je najlepše što si video u Srbiji?

– Kanjon Trešnjice, u okolini Valjeva. Lepota, neopisiva rečima.

spust u srce zemlje

O Ko najčešće ide na te ekstremne ture?

– Veorovali ili ne najviše u ekstremnim turama ima žena. Toi su poslovne žene, uglavnom koje  su spremne na sve. Mogu da savladaju sve prepreke. Za dve, tri godine mna te ekstremne ture išlo je oko 4.000 ljudi iz svih gradova Srbije, Beograda, Novog Sada, Niša, Kragujevca, Subotice.

O Čega se ti najviše bojiš?

– U prirodi se ne bojim ničega. Bojim se zlih ljudi.  Uočio sam i da  je zao čovek uglavnom glup čovek. To je neraskidiva veza. Jer ako je svestan sebe i svoje zlobe, a i dalje je zao, onda je on po logici stvari i glup. 

O Šta si naučio od prirode?

– Naučio sam se nekom strpljenju. Naučio sam da je sve nekako očekivano. Kako? U prirodi se sve dešava sa nekim nagoveštajem. Samo ukoliko umete pažljivo da gledate, da osluškujete, i da uključite sva čula, onda ćete moći da predvidite šta će se dogoditi. Nema groma iz vedrog neba. To se tako samo kaže. Uvek se u nekim sferama gomilaju oblaci koje mi ne vidimo. Naučio sam da je poštujem, jer sam ja deo nje, a ona deo mene. Mi smo deo tog kruga, iz koga ne smemo, niti možemo, izaći.    

speleologij koji se spustio u srce zemlje

O Šta je za tebe sreća?

– Sreća je za mene kad otkrijem nešto. Kao na primer, kada smo Nenad (Nešković) i ja pre četiri godine otkrili najdublji vertikalni kanjon u Srbiji u Nacionalnom parku Tara, sa 500 metara visinske razlike. To je zaista bilo neverovatno. I još smo otkrili 40 vodopoada. Osećali smo se kao u filmovima koji prikazuju raj. Voda,pastrmke,mrene, skobalji, mrene, život, ptice, zelenilo. Neverovatno iskustvo. Prekrasno.

O Šta nećeš zaboraviti?

– Poplavu  u Obrenovcu, gde smo išli dobrovoljno da pomognemo. Sa policijom i vojskom smo izvlačili  kajacima ljude, tamo gde niko nije mogao. Niko nam nije  stradao, ali sam video srnu i lane, gotovo na samrti. Izvukli smo ih. Ostavili na suvom. Verujem da su živi.

O Ša je tvoj moto?

–  MOžda ne mogu sve, ali sve ću pokušati.

                  Dijana Dimitrovska

Wild Serbia

Ivan Nastić je član Speleološke grupe Društva istraživača „Vladimir Mandić Manda“ iz Valjeva i član „Wild Serbia“ tima. Speleologijom se bavi od 2000. godine, obučavao se na kursevima u Sloveniji, Francuskoj i Korzici i ima zvanje instruktora Francuske speleološke škole. Predstavnik je Saveza speleoloških organizacija Srbije u Evropskoj speleološkoj federaciji, vodi Speleospasilačku službu Srbije, predsednik je Speleospasilačke komisije Balkanskog speleološkog saveza. Vođa je projekta Društva istraživača ispitivanja potencijalno najdublje jame u Srbiji, duboke 280m. Zajedno sa Nemanjom Neškovićem iz Beograda, 12. juna ove godine na planini Zvijezda u Nacionalnom parku Tara otkrio je najdublji vertikalni kanjon u Srbiji, sa 500 metara visinske razlike i 40 vodopada.

Vidi još…

Prijavi se za besplatne tekstove
San, slika Anrija Rusoa u kojoj naga žena leži na baršunastom otomanu usred džungle iz koje vreba tigar, majmuni i mistični krotitelj zmija

Uvek možeš da se odjaviš. Ne šaljem neželjenu poštu.

close

Prijavi se za besplatne autorske tekstove

San, slika Anrija Rusoa u kojoj naga žena leži na baršunastom otomanu usred džungle iz koje vreba tigar, majmuni i mistični krotitelj zmija.

Uvek možeš da se odjaviš.Ne šaljem neželjenu poštu.