Pozorište je njen dom i svaka završena predstava za nju je bila novi početak. Jelena Bogavac, rediteljka četrdesetak predstava, nikada ih nije čuvala za „ pokazivanje” , brojanje ili hvalisanje.

– Onog trena kada završim jednu, ona postane materijal za temelj sledeće – kaže rediteljka Jelena Bogavac.-  Ne osvrćem se. Naučila sam mnogo o sebi u pozorištu i pozorištu u meni. Pozorište je efemerno. Ono je trenutno. Potrošivo, prolazno i očaravajuće.

 O Pozorište je vaša prva ljubav?  

– Režirala sam ogroman broj predstava. Pohlepno istražujući svoj izraz u pozorištu. Često u situacijama koje su sasvim bezbudžetske, radioničarske. To je jednačina sa mnogo nepoznatih. Epik trip. Kako je moj “primarni” talenat spisateljski, dugo sam se odlepljivala od književnosti ka pozorišnom prizoru. Ako ne režiram ne postojim. Odnosno, postojim, ali zazidana u bezidejnost depresije trenutaka kada je život potpuno običan. Mrzim taj osećaj.

O „Zauzeli ste” priličlan broj zanimanja, u biografiji ste naveli: rediteljka, dramaturškinja, književnica, pesnikinja, performerka, art menadžerka, trenerica i edukatorka, urednica i publicistkinja, radnica u kulturi i informisanju! Šta vam od svega toga najbolje ide? Po vašem mišljenju, a šta po tuđem?

– Ja sam pozorišna rediteljka. Pozorište je ogledalo društva. Završila sam pozorišnu režiju na Akademiji. Sva druga zanimanja stekla sam iskustveno. Ona su skele za predstavu. Ona su sva deo različitih aspekata života u pozorištu i za pozorište. Nemam pojma da li mi ide dobro, ali ne pada mi na pamet da prekidam. Ne mogu. Moj uslovni genije leži u ludo jakoj motivaciji. Gotovo egzistencijalnoj.

Rediteljak  Jelena Bogavac u intervjuu Dijani Dimitrovkoj o slobodi i šta s njom
Pozorište je ogledalo društva

O Šta radite kada čujete negativno mišljenje o vama samima ili vašem delu?

– Mnogo razmišljam o ljudima. Ljudi su moja bolest, moja opsesija i moj strah. Ljudi su moja ljubav. Često potpuno neuzvraćena. Izvor zabune, obožavanja, zaljubljivanja, zamrzivanja, zamrzavanja. Mogu da živim sa lošim mišljenjima, mada sam retko privilegovana da ih čujem. Ljudi ne vole da vam govore loše o vama. U oči.

O Kako reagujete kada vam neko kaže surovu istinu? Da li smo mi spremni da vidimo istinu u svakom trenutku ili to zavisi od našeg raspoloženja i trenutnog stanja?

– Surova istina je zabrana. Ekonomska cenzura. Ograničenje. Sveprisutna glupost. Neobrazovanje. Palanačka splačina.

Surova istina je nečija smrt. Na svaku surovu ide po jedna istina milosti puna. U dobru se ne uznesi. Zato. Leti leti moja gospođice!

o Zašto se ljudi toliko boje slobode? Šta vi radite sa svojom slobodoom?

– Rado je se sećam. Kao svoje mladalačke zablude. Sloboda je nemogući prostor. Umetnička lovina. Opstrukcija stvarnosti. Građanske slobode zapravo su ograničenja koja garantuju opstanak.

Pristajemo na ropstvo jer žudimo da živimo u gomili. A i nemamo bolju ideju. Moje pozorište je jedini prostor slobode koji pokrivam. Više i ne tražim. Zapravo živim u ljubavi sa ograničenjima. U stalnom flertu sa dozvoljenim. Nikad preko granice dobrog vaspitanja.

reditejka

O Šta čovek nauči iz filmova ili od filmova?

– Ah, od filma do filma…

O Da li se filmsko i pozorišno stvaralaštvo konačno zasitilo stereotipa ili oni i dalje caruju u tekstovima, scenografiji, glumi, dijalozima, kadrovima?

– Nikada se nećemo zasititi stereotipa. Oni objašnjavaju svet. Oni su edukativni. Oni su kao uputstvo za upotrebu. A uvek ima mladih ljudi, a uvek ima starih viceva. Stereotip je siguran kao smrt. Siguran kao građanska parnica. Siguran kao dosada. Odvratan i uporan.

O Ali ima i starih kojima se takodje gade stereotipi?

– Stereotip je, kao što znaju i vrapci, izraz preuzet iz štamparske struke. To je otisak sa nepokretnim slogom. U slikovitom kolokvijalizmu, u osnovi stereotipa je pogrešna, uprošćena, predstava o nekom ili nečemu. Stereotipove stvaraju maloumnici. Nabijen emocijom stereotip postaje predrasuda. On nastaje iz neznanja. Njega kite homofobija, rasizam, diskriminacija svake vrste.

O Da li vi  koristite stereotipe u predstavama?

–  Naravno da se njima bavim u svojim predstavama. Pozorište je rasadnik stereotipa.

Jelena Bogavac reditejka četrdesetak predstava

O O Da li imate osećaj da u ovoj zemlji malo ljudi radi ono što zna da radi? Recimo, da  imate priliku da sretnete glumca koji ne ume da glumi, da li biste mu to stavili do znanja?

– Ima naravno. Al vidite, od loše glume niko nije umro. Ne pada mi na pamet da nekom objašnjavam da ne zna da radi svoj posao. Biram sa kim radim. Radim sa svojom trupom, godinama. Moj rad u pozorištu je stalna edukacija. Dobro poznajem ljude sa kojima radim, mnogo sam im posvećena, imam ogromno poverenje u njih. Njima naravno, svašta kažem, ali ljubav je luda i strasti sasvim oprostive u stvaralačkom procesu u umetnosti. Ljudi sa kojima ne radim su mi dovoljno daleko da nema nikakvog razloga da se bavim glasnom procenom njihovog učinka. Gledam svoja posla i dobre predstave.

O Da li se osećate pozvanim da iskreno govorite o stvari o kojima većina ćuti?

– Osećam se pozvanom da pravim predstave kakve god hoću.

O Da li je istina i iskrenost posmatranja sveta, ljudi i događaja siguran put – ka sreći?

– Nemam pojma. Ali to je put kojim se ređe ide, pa je manja gužva i lakše se pretiče.

O Šta volite da radite kad ništa ne radite?

– Da čitam. Da maštam. Da plačem. Da u mestu skačem.

O U koju moć verujete?

– Verujem u Boga, u dobro, u stalno i u divlji origano.

   Dijana Dimitrovska

Bajka o bedi

– Imam osećaj da ima mnogo gladnih, izrabljenih, ucenjenih, razbaštinjenih i poniženih ljudi. Maštam o socijalnoj pravdi. Obožavam „Čevengur“ Platonova. Cinična sam i plačna. Živimo bajku o bedi.

Lepota i svet

– Majka sam, patriotkinja i umetnica. Znam da lepota ima velike šanse da spasi svet, ukoliko ne bude mangupa u našim redovima.

Za druge intervjue pogledajte ovde

Prijavi se za moje besplatne tekstove

Ko čita, lepše živi.

San, slika Anrija Rusoa u kojoj naga žena leži na baršunastom otomanu usred džungle iz koje vreba tigar, majmuni i mistični krotitelj zmija

Uvek možete da se odjavite

close

Prijavi se za besplatne autorske tekstove

San, slika Anrija Rusoa u kojoj naga žena leži na baršunastom otomanu usred džungle iz koje vreba tigar, majmuni i mistični krotitelj zmija

Čitaj i gradi svoj blistavi svet.