More je život, i bez njega za ribara nema smisla. Ali mora biti da je i moru dragu kad ima ribara. Jer kako bi drugačije izgledala tako savršena harmonija mora i ribara koja izgleda kao da jedno bez drugog ne mogu.

Hval što čitate. Ko čita, lepše živi. Prijavite se za besplatne tekstove. 

-Pa i ne mogu – reći će nam Ilija Rafailović, ribar sa stažom od celog života. – Ne može ribar ići na vodu bez ljubavi i strasti. Niti će mu more davati svoj rod ako toga nema.

    Nekada je Jadran bio raj na zemlji, ribe je bilo svakovrsne na sve četiri strane, a sada, vele ribari, od mora ostala je samo plava boja i betonirano dno sa vrlo malo života !

  –  Plastični otpad, fekalije i hemikalije sjedinjene, napravile su beton na morskom dnu – kaže Ilija. – Zagađenja su nesnosna. Zamislite samo koliko jedna porodica potroši deterdženta i hemikalija za ovo i ono. Zamislite sad tu velike zagađivače, hotele, na primer, kad ispuste sve te hemije u more…
    Za ribara  stigla su teška vremena. Još teža od onih tradicionalno teških.

  A seća se Ilija Rafailović, seća se vrlo daleko jer se s morem druži  najmanje pola veka, seća se da je vazda bilo teško. I kada se u ribolov išlo malim čamcima, a riba solila i sušila, a zatim kilometrima nosila do Cetinja, peške ili na magarcu, gde se menjala za brašno i meso… I danas je teško, kada se ribari modernim brzim čamcima. Svejedno se  po suncu i kiši satima bacaju i izvlače mreže dok se  na napune korpe.
– Eh, muka je to velika – kaže s uzdahom Ilija koji se seća odlično i svoje sedme godine kada ga je otac, zajedno sa braćom, prvi put iz rodnih Rafailovića poveo na pučinu. Otada, ribarili su neprestano i više ih niko i ništa nije moglo odvojiti od mora. Ribarenje je strast, i ljubav i bez toga se ništa drugo ne može ni raditi.
   -Ali u osnovi – kazaće Ilija – ribari su sirotinja. U Španiji, Grčkoj, Italiji, pa i kod nas. Težak je to posao. Sa strane izgleda lep i lak. Ploviš i loviš. Nije tako. Biju te sunce, vetar i kiša, i talasi… I tako satima.


A kada se napune mreže, ako je sreće, onda ulovljenu ribu valja očistiti. Radi se to odmah na čamcu. Čiste se škrge, vadi iznutrica da riba bude zdrava i sveža, što duže. Jer ako joj uđu bakterije u škrge, gde je najosetljivija, može da se baci. Riba se zato kvari od glave.
   I ne mora zapravo ništa da kaže ribar Ilija Rafailović. Njegove ruke, grube i ispucale i čestite, govore same.
  One kazuju kako su, u toj kući na obali mora, lovili ribu i teško zarađivali za život i njegov pradeda Ilija, deda Martin, otac Boško, pa, onda on, Ilija Rafailović i njegova braća, Dušan stariji i Branko mlađi. Oni se nadaju da će i njihovi sinovi nastaviti. I da će se prepoznavati baš po tim rukama. Grubim, smirenim i čestitim rukama koje kad miruju deluju kao da  se odmaraju.
– Ne žalim se – kaže Ilija – ali žao mi drugih. Teško se zarađuje ribarski hleb.

Ne može svaki ribar da živi od ribarenja. Koče su u lošem stanju. Država tu ništa ne pomaže. Ona samo hoće da forsira turizam, ali neće i ribare. A bez ribara i ribe, nema nacionalne kuhinje. Nema turizma!


   Stekli su Ilija i njegova braća dovoljno. Zajedno, zaokružili su porodični biznis: udružili su ribarenje sa restoranom najčuvenijim na primorju. “Tri ribara”, kako bi se drugačije zvao kad je njih trojice braće i sva trojica ribari. Tu je najbolja riba na obali, uvek sveža.

  Nekada su Rafailovići bili preslatko ribarsko naselje sa razglednice, a danas je mesto neprepoznatljivo, okovano betonom i višespratnicama. Sve se promenilo ali Rafailovići ne zaboravljaju ko su.
– Mi smo Srbi i naši su preci Srbi. Kad smo selili mog pradedu u zajedničku grobnicu, pronašli smo za to dokaz. Sa njim je na put pošla i crnogorska kapa koju je pradeda za života nosio. Kapa se raspala ali su od nje ostala znamenja. Četiri ocila. Eno ih, uokvirena, stoje na zidu. Da se zna da su crnogorska znamenja bila srpska i da smo mi Srbi – govori Ilija, pokazujući na zidu četiri ocila.

   Najviše od svega Ilija razmišlja o moru. Seća se svega što se zbilo na moru. I smrti jednog delfina.

 – Za ribare je smrt delfina velika nesreća. Desi se, naravno, da se uplete u mreže, nekada uspemo da mu pomognemo da izađe, ali nekada ne. Ja nosim jednog delfina na duši i mnogo mi je teško. Upleo se u mreže i nije mu bilo pomoći. Tog dana, i danima kasnije, ništa mi nije išlo.

   Seća se sa tugom dana kada je more bilo čisto kao suza, a prava, divlja riba  u izobilju. Više nije tako.

   – Sada i mi ponekad kupujemo ribu. Uzgojenu. Sve je manje divlje ribe. Perspektiva je, nažalost, u uzgoju – reče zagledan u plave daljine, a posle male pauze s nekim teškim umorom još je dodao:

   –   Nestaje ribe a sa njom i ribara.

    Niotkuda, s mirnog mora jedan talas zapljusnuo je pešćanu obalu i u paramparčad razbio  neprijatnu tišinu koja se beše stvorila. Ilija ga je kratko odmerio, posle čega je njegov izraz lica postao blag.  Kao da je i njega more uverilo da to ne može biti.

                             Dijana Dimitrovska

amerika arheolog beograd cern dinastija dirigent doktor filozof gitara glumac glumica hirurg istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnica književnost kosmos more muzika muzičar narodno pozorište naučnik Nikola Tesla pacijenti pesnik pisac pozorište profesor reditelj rediteljka roker SAD slikar slikarka sloveni srbi umetnost virusi zemun zlato čovek

close

Prijavi se za besplatne autorske tekstove

San, slika Anrija Rusoa u kojoj naga žena leži na baršunastom otomanu usred džungle iz koje vreba tigar, majmuni i mistični krotitelj zmija.

Uvek možeš da se odjaviš.Ne šaljem neželjenu poštu.

Prijavi se za besplatne tekstove

San, slika Anrija Rusoa u kojoj naga žena leži na baršunastom otomanu usred džungle iz koje vreba tigar, majmuni i mistični krotitelj zmija

Uvek možeš da se odjaviš. Ne šaljem neželjenu poštu.