Mora biti da je srećan čovek dirigent. Za većinu ljudi to je fascinantna ličnost koja čuje sve tonove koje obični ne čuju, popravlja ih, doteruje oblikuje, a onda ih tom čarobnom palicom uvezuje, nevidljivim nitima, u dražesnu predstavu za čula. Čini se kao da je posebnim  čarima obdareno biće. Pod njim je i ceo orkestar, i publika, i  zgrada, i ulica, i grad i država! I ceo svet!

  Ovakve  fikcije ne čude, jer, kako kaže maestro Suđić, već dvestotinak godina profesija dirigenta izaziva velike kontroverze, pa i među profesionalnim muzičarima.

– U bivšem SSSR-u se čak pokušalo i sa osnivanjem orkestra bez dirigenta, sastavljenog od najboljih muzičara, što se ubrzo završilo krahom – kaže  Bojan Suđić, dirigent Simfonijskog orkestra RTS. – Da bi se pravilno ocenio kvalitet određenog dirigenta jedino merilo može biti kvalitet koji je u stanju da izvuče iz orkestra, dakle, napredak ansambla u svim muzičkim elementima u okviru jedne probe, serije proba i koncerta, kao i generalno podizanje nivoa muziciranja posle višegodišnjeg rada.

ostvaren čovek

Magija na koncertu se stvara u uslovima poverenja u vođstvo i zajednički cilj, što se izvanredno oseti u publici. Simfonijski orkestar zato i predstavlja primer za uspešno poslovanje svake kompanije, pa i države.

O Šta sve dirigent mora da zna da bi bio dobar dirigent?

– Dirigent je „preuzeo posao“ od koncertmajstora i/ili kompozitora u trenucima kada je partitura postajala sve složenija i kada je sve razvijenije i samostalnije orkestarske grupe u sve većem ansamblu trebalo efikasno usmeriti i objediniti u jedinstvenoj interpretaciji dela. Nabrajanje svih potrebnih kvaliteta obično ispunjava nekoliko stotina stranica knjiga sa naslovima „idealni dirigent“ i slično.

O U kakvoj su vezi klasična muzika i obrazovanje ? Ili, da li  neobrazovan čovek može da oseća klasičnu muziku?  

– Klasična muzika se obraća duhovno istančanijim osobama, što sa formalnim obrazovanjem može, ali i ne mora da ima bilo kakve veze.

Puno je primitivaca sa diplomom, a postoje i mnogobrojne osobe bez mnogo škole koje daleko bolje osećaju stvari, uključujući i muziku, od „obrazovanih“. Uticaj sredine se ipak ne može zanemariti, tako da od ljudi koji su odrasli bez kontakta sa umetničkom muzikom ne možemo očekivati da imaju odnos prema njoj ukoliko se za nju ne zainteresuju i ne ulože određeni napor da je upoznaju, odnosno – ukoliko nisu zainteresovani za sopstveni duhovni napredak. Današnja civilizacija takav napredak, nažalost, ne podstiče, već se čovečanstvo u značajnoj meri kretenizuje istom takvom muzikom za mase. Klasična muzika se ne konzumira zajedno sa ekstazijem uz atak na svako moguće čulo. Ona je Božiji glas koji ima isceljujuće dejstvo na čoveka, koji ga često ne čuje zbog otrova kojim je kljukan.

O Zbog čega većina ljudi ne voli klasičnu muziku?

– Ne može da se voli ono što se ne poznaje, puno je predrasuda i nedostatka vremena i energije kod većine da bi svoje duhovne prijemnike podesili na frekvencije kojima klasična muzika komunicira.

O Koji profil ljudi, po vama, voli klasičnu muziku?

– Klasiku vole i slušaju budni, oni kojima sadržaj jednostavnih oblika muzike za mase nije dovoljan.

kompozitor

O Šta osetite kada slušate muziku koju volite?

– Muzika je umetnost proizvođenja emocija. Značajna je baš zato što su opisi rečima  bledi prema senzaciji koju izaziva.

Mora biti da je srećan onaj ko sluša ozbiljnu muziku

O Da li biste bili srećni da nemate tako uspešnu karijeru? Da, recimo, svirate klavir, solidno, u nekom malom orkestru, za neku malu platu?

– Sreća nije materijalna da se izmeri i trajno uskladišti, već se pronalazi u svakodnevnim detaljima, neuhvatljivim trenucima, ali isto tako i odlazi. Svakako, što mudrije i ispravnije postupamo to je više i trenutaka sreće, ali ona nije data kao trajno dobro čoveku u ovom životu. Lično sam veoma privilegovan činjenicom da se bavim profesijom koju volim i u kojoj sam prepoznat, ali se ne budim i ne ležem srećan zbog sopstvene uspešne karijere, već sreću doživljavam baveći se muzikom, često i van očiju javnosti.

O  Da li su uspeh i sreća uvek idu zajedno?

– Uspeh je preduslov za sreću, ali on podrazumeva ostvarenost na mnogim poljima. Mora biti da je srećan onaj ko je uspešan. Uspeh u karijeri je veoma važan za opšti osećaj ostvarenosti, ali on sam nije dovoljan da ličnost ispuni potpunim zadovoljstvom i smislom, barem u mom slučaju. Poslovni uspeh koji nije upotpunjen ostalim životnim uspesima i umećem življenja čak može da dovede i do kompletnog kraha u javnosti „uspešnog“ pojedinca, što se potvrđuje svakodnevno na primerima mnogih slavnih koji su sve – samo ne srećni.

O  Da li vam se dešavalo da se probudite i da vidite kako vam pred očima i čulima izmiče smisao života? Šta onda uradite?

– Sami kreiramo svoju percepciju stvarnosti, a rad na sebi nam pomaže da ona  bude pozitivna. Trudim se da čašu posmatram ispunjenu, makar i malom količinom sadržaja, radije nego polupraznu. Nije teško u svemu pronaći problem, umetnost je u svemu pronaći vrednost koja objektivno postoji. Smisao leži u prepoznavanju i umnožavanju onih vrednosti koje su nam date rođenjem, viši smisao ostavljam za više oblike postojanja.

sreća u uspehu

O Da li čovek mora da veruje u nešto da bi mogao da živi? U šta vi verujete?

– Verujem u Božiju promisao, kao i u mogućnost slobodnog izbora koja nam je data, bez obzira na očite „znakove pored puta“.

Verujem u dobro i pored puno zla koje nas okružuje.

O  Da li je vera ( religija ) lakši put da se ljudsko biće suoči sa tom velikom nepoznanicom, sa smrću?

– Vera je kroz istoriju bila razlog nastanka ogromnog broja umetničkih dela, a smrt je kao tema u osnovi onih najekspresivnijih. Vera je odgovor na ogromni strah od ništavila i besmisla koji ophrvava čoveka od pamtiveka do danas. Tragedija današnje, sve bezvernije zapadne civilizacije jeste mirenje sa besmislom i prolaznošću, te smo svedoci sve većeg posrtanja umetnosti koja više nema ozbiljnu pokretačku moć. Čovečanstvo se okrenulo tehnologiji koja nas sve ubrzanije dehumanizuje.

o Šta je  bio vaš mladalački ideal?

– On je i dalje prisutan i ja ga živim, kroz načelo „ostati svoj i ne izneveriti sebe“.

O  Da li postoji neko koga zaista poštujete? Ko je to?

– Podugačak je spisak ličnosti koje iskreno poštujem da bih ga navodio, svakako bih se o nekoga ogrešio. Mogu samo da kažem da su na vrhu liste oni koji su za mene najvažniji – moji roditelji.

O  Radili ste u Stokholmu kao gostujući i rezidencijalni dirigent? Šta ste naučili od Šveđana?

– Shvatio sam koliko je važno imati svest o sopstvenoj kulturi i identitetu, čak i u situaciji kada se svet ubrzano menja i kada se na površini čini da su ove kategorije nevažne. Koliko je važno biti prilagodljiv i pragmatično sagledavati stvarnost, a čuvati sopstvenu tradiciju iznad svega. To je društvo reda i rada i razumevanja opšteg dobra, o čemu mi podosta znamo ali ne želimo da prihvatimo.

O  Šta vas razneži kad vidite ( cvet, ptica, zec, dete, reka u smiraju…)?

– Raznežuje me novi život, fascinira me snaga i lepota prirode. Rastužuje me ubrzano odbacivanje svih ideala i tradicionalnih vrednosti na kojima je civilizacija počivala do pre samo nekoliko decenija. Zgrožava me količina laži i prevare u svetu, a još više- otupelost i strah da se stvari nazovu pravim imenom.

O  Da li verujete da će za dvesta, trista godina neko delo savremene klasične muzike dobiti onu patinu, dubinu i smisao koju, recimo, danas ima Mocart ili Vivaldi? Zapravo, da li je nešto zaista kvalitetno po svojoj suštini ili mu kvalitet daje vreme?

-Pred klasičnom muzikom je izuzetan izazov, koji joj nameće današnja civilizacija. Samo prepoznajući svet i prilagođavajući se novim okolnostima, klasika može da nastavi život i van muzeja u kome danas uglavnom stanuje. Tome je posvećena armija muzičara u čitavom svetu, koja se neprestano uvećava, i to na svim kontinentima čak i tamo gde do juče klasika nije ni postojala. Tome su posvećeni i savremeni kompozitori koji ponovo pišu za slušaoce, odlažući neplodne eksperimente ad akta. Šta će od svega ostati pokolenjima – slušaćemo sa nekog udobnijeg mesta na galeriji.

                  Dijana Dimitrovska