O autoru

,Pišem. Pišem, pišem…Volim reč, koju odevam i razodevam kako hoću. Volim boju različito izrečenu, i kalupim je u reč, a ona se ne da jer je boja. Slikam tekstove i pišem slike a između brojim haiku u savršenstvu jednostavnosti, u tih 17 slogova u kojima stane sav smisao jednog ljudskog života.

   Jerdnom davno sam se zaljubila u slike Anrija Rusoa Carinika i još me to drži. Slčikam jer se osećam lepo dok plovim svetom nijansi pastela.

Kada bi me neko pitao da nabrojim pet najboljih pisaca na svetu, to bi bili: Žoze Saramago, Žan d Ormeson, Ljosa, Salman Ruždi, Orhan Pamuk, Umbero Eko. Znam, niko me ne pita, i ovde ima šest, a ne pet pisaca. To je zato što je nemoguće ograničiti dobre pisce.

   U ovoj fazi života, za mene je na prvom mestu, iznad svih majstora reči i misli, Emil Sioran. Najveći cinik svih vremena i čovek koji živeo onako kako je govorio i govorio onako kako je živeo. Kada sam pročitala njegove intervjue koje je sakupio u knjizi „Ragovori“, godinu dana nisam mogla ništa da čitam. Baš ništa. Njegove misli su bile snažne i jezive kao duboka voda.

   Iskren zbog sebe. Istinit kao što je to priroda prema samoj sebi. Bez zrnca želje da se dopadne drugima. Njegove misli i dela bila su brutalna čistota.

   Zahvaljujući njemu, tako su su najlepše godine za mene postale godine anonimnosti. Baš ta anonimnost u kojoj daješ najbolje od sebe, jeste nešto najlepše što čovek može da doživi. U toj grandioznoj anonimnosti nema aplauza. Nema drugih ljudi kojima možemo ili želimo da se dopadnemo. Tu smo – sami. Tu moramo da se dopadnemo sebi. A to je najteži i jedini put.

Onda je ta osoba jednostavno – nestala. Pojavila se nova, koja je sva u vedskoj literaturi u kojoj je nose talasi najstarijih spisa na svetu, izbacuju je na divlje i nepristupačne obale, pa čak i na onu stranu života, pravo u Bardo todol. Ne znam još kuda ću sve doći – samo znam da se to moje putovanje nikada neće završiti.