Predgovor
Živeti u izgnanstvu, veoma je teško. Ali umreti u tuđini, tuga je nemerljiva.
Širi se ona nezaustavljivo sa tih tihih, senovitih mesta na kojima nema namernika da ostavi cvet. Tišina humki uraslih u travu, poruke u kamenu koje je okrnjilo vreme i misao o samotnosti u belom svetu, pokrenula je autorku da okupi ljude značajnu za srpsku istoriju koji su umrli daleko od svoje otadžbine, da budu zajedno bar na papiru.
Mnogo je srpskih velikana sahranjeno daleko od rodne Srbije.Nebesnici srpskog roda. Od podobnih i nepodobnih, manje krivih i više krivih, onih koji su bili na pravoj strani i onih na pogrešnoj, od srednjovekovne do komunističke Srbije nicale su humke širom sveta. Od Vladisilava Drugog (sin srpskog kralja Dragutina), preko ustanika za vreme Turaka, članova srpskih dinastija Karađorđević i Obrenović, do kompletne jugoslovenske vlade u izbeglištvu, generala, oficira, običnih ljudi koji su umrli sanjajući svoju domovinu… Grobovi su njihovi svuda: u Albaniji, Americi, Bugarskoj, Engleskoj, Italiji, Kanadi, Rusiji, Mađarskoj, Švajcarskoj…
Neki su vraćeni u domovinu: urna sa pepelom Nikole Tesle stigla je u Srbiju 1957, testamentalna želja Jovana Dučića da bude sahranjen u zavičajnom Trebinju ispunjena je 2000. godine, na Oplencu u dinastičkoj kripti vraćeni su posmrtni ostaci Karađorđevića: kralj Petar Drugi i supruga Aleksandra, njegova majka Marija, princ Andrej, knez Pavle, supruga Olga i sin Nikola…U Srbiju je stigao i Slobodan Jovanović kojme je izbeglištvo bila sudbina: rodio se u izbeglištvu, umro je u izbeglištvu, a počiva u svojoj domovini.
U ovoj knjizi je trideset i pet ličnosti važnih za našu istoriju koji su umrli u tuđini. Ima ih sigurno još koje nisam obuhvatila. Neke sam izostavila namerno, posebno one iz daleke prošlosti jer o njima nije bilo dovoljno podataka da se napiše priča, druge slučajno, treći tek čekaju da ih “ otkrijem“.
Budući da je ovo prva knjiga koja je na jednom mestu sve njih okupila, najteži posao bio je najpre pronaći koji su to znameniti Srbi umrli u inostranstvu. Kada je ovaj rukopis počeo da nastaje, internet nije bio od velike pomoći jer nije imao dovoljno podataka o ovoj tematici. Generalno, kada je tačnost u pitanju, i nije od pomoći jer se „od šume ne vidi drveće“: informacije su nepouzdane i veoma često netačne, a ne navode se ni izvori, što može da zavede čitaoca i napravi veću štetu nego korist. Za informacijama sam tragala „ručno“, listajući enciklopedije, knjige i rodoslove. Veliku zahvalnost dugujem mom suprugu Nebojši Đorđeviću koji mi je u tom ogromnom i mukotrpnom poslu najviše pomogao. Najteži deo posla obavili smo zajedno, a onda je usledilo pisanje priča o ljudima koji su zadužili srpsku istoriju, nazvala sam ih nebesnici srpskog roda.
Dobar deo tih ličnosti naši istoričari su obradili i postoje izuzetno ozbiljne i dobre knjige o njima. Ali, takođe, ima i onih ličnosti o kojima se malo pisalo, kao, recimo Čučuk Stana, Vukašin Mrnjavčević, Teodor Janković Mirijevski, Ljuba Stojanović, Jelena Karađorđević Romanov…
U svakom slučaju, u rupkopisu su ljudi koji su nas zadužili. Red bi bilo da im se odužimo. Ja to činim na ovaj način, okupivši naše blistave zvezde zajedno u ovoj knjizi, sa nadom da će država činiti svoje i vratiti posmrtne ostatke svih onih koji su ostavili traga u istoriji Srbije – kući. Do tada, biće zajedno – bar u ovoj knjizi.
Autorkaautor, Dijana Dimitrovska, knjiga, nebesnici srpkog roda, pisac, srbi u tudjini
