Ana Dandolo, kraljica čiji je lik preživeo 200 godina
Bila je toliko moćna vladarka da je uspela ono što je retko kome pošlo za rukom. Ubedila je svog pravoslavnog muža i vladara da se okrene Veneciji, katolicima i papi!
Stefan Nemanjić je to i uradio, postavši prozapadni srpski vladar.
Ali, taj potez je bio duboko taktički i omogućio mu je da dobije papsku krunu, a da država koju je tek bio preuzeo od oca stekne status međunarodno priznate kraljevine.
Ako je to bila cena, Stefan Nemanjić, koji će posle krunisanja dobiti naziv Prvovenčani ( stari izraz koji označava venčanje sa krunom) žrtvovao se za – državnu stvar.
Lepa Venecijanka, svetle puti, oniža ( visoka tek 162 santimetara) sa lepim osmehom ( sudeći po podatku antropologa da je u trenutku smrti imala sve zdrave zube) bez sumnje je znala kako da ubedi muža da učini pravu stvar za sebe, za dvor i za Srbiju.
Poticala je iz vladarske porodice mletačkih duždeva, bila je unuka slavnog dužda Enrika Dandola, odrasla je u blagostanju i sigurno ne bez manira i elokvencije.
Interesni brakovi u to doba, bili su uobičajeni i ona je pristala da se uda za Stefana Nemanjića, pošto je ovaj prethodno oterao svoju prvu ženu Vizantinku Evdokiju.
Nemoguće je ne primetiti kako se Stefan vodio za interesom u ljubavi. Dok je Vizantija bila moćna, Stefanu je odgovarala vizantijska princeza koju je izabrao za ženu. Kada mu je bila potrebna podrška Mletačke republike i papske stolice, Vizantinka mu je predstavljala teret. Postala je „preljubnica“ a „ imala je i šugu“ zbog čega je Stefan izbacio na ulicu samo u košulji. Da li je zaista prevarila muža, ili je do skandaloznog raskida došlo jer je Stefanu trebao novi interesni brak – ne znamo.
U to vreme Venecija je imala jak uticaj na Balkansko poluostrvo i Ana Dandolo mu je savršeno odgovarala.
Brak je brzo utanačem a venčanje još ekspresnije. Po jednima, Ana Dandolo i Stefan Nemanjić venčali su se u Veneciji ( koja je manje – više izgledala isto kao i danas) . Bila je to raskošna svadba kojoj su prisustvovale sve patricijske porodice. U Ras, gde je u to doba bio srpski dvor, mladenci su se vratili galijom, pa karavanima. Kažu da je princeza sa sobom vodila i armiju italijanskih zanatlija, koji su trebali da joj skroje dom po meri i ukusu.
Bez sumnje je takav i napravljen, ali zbog drvene građe nemamo tu privilegiju da se danas divimo ostacima srpskog srednjovekovnog dvora.
Za Anom Dandolo iste godine, 1217, ubrzo je u Srbiju stigla i papska kruna. Na nju je Stefan čekao 15 godina. Doneo je poseban papski legat, preko Splita. Stefan je krunisan na svečanoj cerenomiji , kada je, kako se navodi „ krunu primila i Ana Dandolo“.
Ta svečanost je obavljena u divnoj kamenoj crkcvi Sv. Petra i Pavla u Rasu.
Tu je Ana postala kraljica i to dostojanstvo je nosila sve do smrti muža 1227. godine.
Ana Dandolo je sa Stefanom Prvovenčanim imala Predislava ( koji će postati kasnije arhiepiskog Sava II) Uroš ( kralj Stefan Uroš I) i možda ćerku Renijeriju ( nije pouzdano).
Uroša koji je postati kralj, neobično je poštovao svoju majku. Kada je Ana umrla ( ne zna se pouzdano koje godine pretpostavlja se 1265. ) sahranio je u svojoj zadužbini, Sopoćanima.
Iznad njenog groba dao je da se uradi velelepna freska koja predstavlja sliku Aninog opela. Oko njenog odra je Uroš u vladarskoj odeždi sa krunom na glavi, a iza njega prinčevi Milutin i Dragutin, princeza Brnjača ( sve Anini unuci) i snaja, kraljica Jelena koja ljubi Aninu levu ruku. Naslikan je i arhiepiskop Sava ΙΙ, ceo dvor, sveštenstvo. Arhiepiskop Danilo II u kasnijem periodu navešće da je Anina smrt ličila na Bogodoridičinu.
Budući da je freska urađena između 1263. i 1268. godine pretpostavlja se da je umrla tokom 1265, gotovo četiri decenije posle smrti svog muža.
Veličanstvena istorijska kompozicija Smrt Ane Dandolo kao i Uspenje presvete Bogorodice ( prikazano na 40 metara kvadratnih ) preživele su najstrašniju strahotu koju jedno umetničko i istortijsko delo može da doživi. Dvesta godina je crkva Svete Trojice u Sopoćanima bili ruševina bez krova. Dvesta godina su po Aninom odru šibali vetrovi, udarale kiše, ledile se pahulje – ali na radost srpske istorije i nas freske su čudom preživele.
Smrt Ane Dandolo i danas verno svedoči o vremenu u kome je Srbija postala međunarodno priznata kraljevina, o jednoj ženi, strankinji koja je za to, bez sumnje, zasluža. Ženi koja je sa radošću došla u Srbiju i više nikada nije nogom kročila u rodnu Italiju. Njeno srce zauvek pripada Srbiji.
Dijana Dimitrovska
beograd biljke crna gora dinastija dirigent doktor film gitara glumac glumica hirurg istoričar klasična muzika klavir knjiga kultura more muzika muzičar narodno pozorište naučnik nemanjići Nikola Tesla pesnik pisac pluća pozorište profesor reditelj religija rodonačelnik SAD slikar slikarka Srbija srednjovekovna srbija stefan nemanja sunce teatar umetnost vera voda zdravlje zlato život
