Nikola Đurica: muzika nastavlja gde reči stanu

Nikola Đurica: muzika nastavlja gde reči stanu

Kada je bio mali, gledao je Muzički tobogan koji je vodio Minja Subota  i poželeo „ to da svira“.  Šta je dečja glavica videla u klarinetu, samo nebo zna, tek Nikola Đurica, petnaestak  godina kasnije, od „ malog od klarineta“ postaće „kapo od klarineta“.  Diplomariće sa desetkom na  “Cleveland Institute of Music” u Klivlendu, u Ohaju.  A onda se vratiti na Stari kontinent, bliže svojoj zemlji.

-Trenutno sam u Berlinu i sviram u orkestru Stegreif – kaže u razgovoru za Balkan City Magazine. – Postao sam muzički direktor orkestra za projekat koji radimo naredne dve godine tako da to sada zahteva više vremena, organizacije proba i naravno dosta više odogovornosti. Cilj mi je da se vratim u Beograd jednog dana i da mogu da živim od onoga što volim da radim u svom gradu. Da mogu da podelim ovo znanje koje sam stekao u svetu i da pomognem našoj deci koja imaju veliki pontecijal da naprave karijere u muzici.

O Završio si muzičke škole u Americi, čudo da nisi ostao tamo?

-Otišao sam u Ameriku sa 14 godina, u internat, tamo završio srednju školu i posle toga akademiju. Diplomirao sam sa 21 godinom i počeo da živim san u koji sam ulagao. Putovao sam,  radio ono što volim, a za to su mi još i plaćali. Amerika je zemlja puna prilika i neverovatno je raznovrsna. Prve dve, tri godine sve mi je bilo fascinantno. Novi jezik, novi ljudi, mentalitet, hrana, običaji… Ali nakon par godina, kad sam upoznao kakav je sistem, shvatio sam da ne želim da živim u Americi. Ja i dalje sviram festival i vraćam se u Sjedinjene države jednom do dva puta godišnje. Ali mi je lepše što sam bliže kući.

O Putovao si po svetu i sigurno si zapazio da  negde više  ili manje vole  klaninet? Da li si u tom smislu negde bio iznenađen?

-Klarinet je na Balkanu jako popularan. Može da se svira u mnogo različitih žanrova muzike. A i sa Balkana dolaze neki od najboljih duvačkih instrumentalista, stvarno je veliki potencijal. Nisam primetio da ga vole manje ili više u zemljama u svetu, samo da se iznenade kako kul i raznovsrno klarinet može da zvuči. I to mi je uvek najveća pohvala.

O Recimo, bio si u Americi,  Japanu i Evropi. Koliko je klasična  muzika internacionalna? Ili ipak  ima svoje specifičnosti u različitim delovima sveta.

-Muzika nema granica. I to stvarno mislim i osećam. Ja živim taj život. Bio sam u situacijama da sviram koncert gde je pijanistkinja iz Koreje, violinistkinja iz Francuske i ja iz Srbije. Ne pričaju engleski, i mi smo komunicirali i pričali muzikom. I koncert je bio sjajan!

O Da li takmičarski duh  ima udela u tome što si osvajao brojne nagrade ili je u pitanju „ suvi talenat“?

-Ja sam po prirodi veliki takmičar. Volim da pobedjujem….mislim na kraju krajeva niko ne voli da gubi… Talent imam, ali mi je uvek smetalo kad mi ljudi kažu „ah lako je tebi, ti si talentovan“.  A svi znaju da je 95 odsto rad, a tek 5 odsto je talent. I ja sam vežbao i više i intenzivnije baš zbog toga. Mada, bilo mi je zabavno da sviram i vežbam po 6, 7 sati dnevno.

O Da li stvaraš svoju muziku i na šta se oslanjaš?

-Stvaram. Mislim da je to krucijalni deo za svakog umetnika. Lepo je i ostaviti nešto iza sebe. Ne ograničavam se na jedan žanr, snimao sam i komponovao raznorazne kompozicije. Sada aktuelno komponujem i aranžiram za orkestar u kom sviram u Berlinu i to je sjajan izazov za mene.

O Da li muzika može da spoji ljude različitog karaktera?

-Muzika ima moć koju je teško opisati. Nešto što nije opipljivo, ali moć da neko ko je srećan bude tužan, ili da dodje na koncert zabrinut i izadje ravnodušan. Muzika nastavlja gde reči staju. I povezuje ljude na dubokom duhovnom, intelektualnom i emotivnom nivou.

O Kako se prevazilazi netrpeljivost u orkestru?

-Naažalost, u svetu umetnosti, posebno u muzici postoji dosta netrpeljivosti. Sujeta, ego, ta konstanta konkurencija. Ja sam imao sreće da sam u orkestru od 25 muzičara iz celog sveta, s kojima imam neverovatnu dozu poštovanja i razumevenja i apsolutno  nula odsto ega. To nas čini još boljim orkestorom, muzičarima i umetnicima, jer pravimo divan svet i okruženje u kojem radimo.

O Šta je klarinet za tebe?

-Ja pričam nekoliko jezika, maternji srpski, pored engleskog po malo japanski, nemački itd. Klarinet za mene je moj prvi glas. Moj pravi glas. Jer mogu da pričam sa vama dva sata i doći ćemo do neke dubine, ali ako sviram dva minuta za vas, doći ću mnogo dublje. Tako je klarinet  moj prvi glas.

O Šta za svoju dušu sviraš? Šta te ponese kad uzmeš klarinet i kreneš po nekom taktu, koja vrsta muzike, džez, klasika, bluz, narodna…?

-Volim da sviram domaću muziku za sebe. Za drušvo u nekom zatvorenom prostoru, onako za dušu. Nekada jazz, nekada klezmer muziku. Ali me valjda ta sva putovanja i udaljenost od Srbije vraća na tu nostalgiju koju mogu da prenesem u svoj instrument.

O  Šta više voliš: koncertni podijum ili svirku u zadimljenom pabu?

-Oba mesta imaju svoju magiju. Imao sam sreće da sviram u nekim od najpoznatijih i najlepših svetskih koncertnih sala ( Carnege Hall, Berlin Phillharmonic, Elbphilharmonie). Voim ih, uhhh obožavam ih! Kada dve hiljade ljudi sedi u sluša i prate tvoj najmanji pokret obrve, prsta. Predivan osećaj.

O Šta pomisliš kad vidiš uličnog svirača?

-Uvek stanem da čujem „šta ima da kaže“. Uvek ostavim novčanicu za kolegu. Taj mali gest da neko izdvoji pa makar i deset sekundi da stane i čuje šta svirate, mnogo znači. Mnogo više nego što ljudi misle.

O Imaš klinca, šta misliš, hoće li biti muzičar kad poraste?

-Ja bih voleo. Ali ne mora. U mojoj poridici niko nije muzičar, ali sam ja imao potpunu podršku i od braće i od roditelja. Neću ga terati, niti forsirati. Voleo bih da ima dovoljno sluha da  može da zapeva u društvu ako do toga dodje. U svakom slučaju, šta god da izabere da radi, imaće našu potpunu podršku.

 Dijana Dimitrovska

amerika arheolog beograd cern dinastija dirigent doktor filozof gitara glumac glumica hirurg istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnica književnost kosmos more muzika muzičar narodno pozorište naučnik Nikola Tesla pacijenti pesnik pisac pozorište profesor reditelj rediteljka roker SAD slikar slikarka sloveni srbi umetnost virusi zemun zlato čovek

Gornji Stoliv i njegovo zvono sudbine

Gornji Stoliv i njegovo zvono sudbine

   Gornji Stoliv ima svoje zvono spasa. Ono mu je sačuvalo život. Toliko je uporno i duboko zvonilo godinama, decenijama i vekovima da  je preokrenulo njegovu neveselu sudbinu.

   Pre deset godina peli smo se istim ovim putem, kao i sada, prema katedrali  crkve Svetog Ilije i slušali jecaj zvona koji je klizio niz strmu padinu, žaleći za lepotom kamenog sela koje nestaje i ljudima koji odlaze.

  Gornji Stoliv u to vreme beše dom tek dvema staricama iz familije Roganović. Od mesta sa 1300 duša, koliko je živelo u vreme Mletačke republike ili 300 krajem 19. veka, spalo je slovo na dve duše.  Svaki dan iz Donjeg Stoliva uspinjao se u Gornji i Mato Vujović brinući o zvonu, crkvi i selu. Tu je dužnost preuzeo od svog pokojnog oca koji je čitav život ručno zvonio, ali uvedoše elektorniku koja sada pokreće zvono koje kao i uvek bije na svaki sat. A ni Mata više nema. Za sto godine, rekoše mi tada, nije se izgradila nijedna kuća.

   Ali prošla je od tada decenija i u ovom nekada  umirućem selu život se vratio.

    Kamena staza koja vodi do sela,  koju je dao da se napravi  u 19. veku  bogati pomorac Gašpar Ivanović ( obnovio je i crkvu Svetog Ilije) –  sada je  puna turista. Uspinje se grupa Poljaka, veoma žustro, verujući da će brzo savladati strminu, ima Španaca, domaćih takođe. Devojke na odmorištima prave fotografije koristeći božanstvenu pozadinu plave Boke.

   Nekada su ljudi svaki dan silazili i peli se nazad po nekoliko puta, a danas omladina dahće i zabrinuto pogledava u nebo. Probijen je i put, pa se može i kolima do Gornjeg Stoliva.

       Krivuda kameni put duž strmog brda ne bi li ublažio uspon,  i nosi u talasima miris šume kestenova, iste one šume u kojoj su se devojke iz Gornjeg Stoliva presvlačile kada su silazile u Donji Stoliv u izlazak. Odeću bi sakrile iza nekog kestenovog drveta a u povratku kući bi se opet preobukle.  Ali nema više ni drveća koje je  krilo njihove zavežljaje. Mnoge od tih ponositih stabala sada beživotno leže i trule. Pokosio ih je rak kore.  Odavno već umire šuma kestenova i mogla je samo da se spasi  sečom do zemlje.  Ali svima je bilo teško da se drveće staro više stotina godina jednostavno odseče, pa da se čekaju nove mladice. Kesten je njihovim precima bio glavna hrana. Nije on još za vreme Mletaka zasađen da bi se pravile kakve poslastice već je bio hleb i za uz hleb.

  Posle pola sata stižemo do crkve čija katedrala probija oblake. Crkva Svetog Ilije je neprocenjive vrednosti. Izgrađena je  1556., osvećena 1748.godine, unutra zidove krase tri oltarske slike slovenačkog umetnika  Josipa Tominca, koje je vreme oštetilo. Ispred je groblje sa kapelom Svetog Antuna, i crkvicom Svete Ane  iz 12. ili 13.veka. Sada o katedrali brinu Ronaldo i Adrijana koji su se u Gornji Stoliv doselili i ne vole da silaze dole. Prodaju suvenire i piće.

    I selo nekako živnulo. I dalje su tu ostaci stare škole, oronuli mlin sa potpuno očuvanim kamenim točkom i presom za masline, porušena  pekara u kojoj se na tradicionalan način pekao hleb, kuće koje  je obuzela puzavica, ali blista i poneki novi krov, i nove škure, čuje se i lupa čekića, to neko nešto popravlja. Ima i kafanice.

  Vlasnik Marko gde smo pili domaći sok od divljeg nara, reče da se i on doselio trajno u Gornji Stoliv,  da je neka Nemica kupila i obnovila kuću, da ima još par ljudi koji vraćaju život starim kamenim kućama.

  -Evo i ovaj  Amerikanac  što ide, kupio je kući i sada je upravo renovira – govori Marko.

   Vratio se život u Gornji Stoliv, i stvarno ga je donelo baš to uporno zvono.

  Ono je toliko predano i verujući zvonilo žaleći za životom koji se gasio da se sudbina preokrenula i vratila život u Gornji Stoliv.

   I evo ga, opet tuče …Ali ne kao nekada tužno i jecavo kada je išlo niz šumu kestenova, pa preko glatke površine  mora klizio na suprotnu stranu Boke, do raskošnog, svetlog i dugovečnog  Perasta, gde se uvlačio u ulice i kuće  da oseti život koga u njegovom selu nije bilo. Sada zvonko i veselo sklizne do mora zaigra se sa talasima pa jezdi Bokom pozdravljajući sve što na putu naiđe i slaveći život koji je baš ono vratilo u Gornji Stoliv.

   Dijana Dimitrovska

amerika arheolog beograd cern dinastija dirigent doktor filozof gitara glumac glumica hirurg istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnica književnost kosmos more muzika muzičar narodno pozorište naučnik Nikola Tesla pacijenti pesnik pisac pozorište profesor reditelj rediteljka roker SAD slikar slikarka sloveni srbi umetnost virusi zemun zlato čovek