Jelena Marković i njen put u nebo

Jelena Marković i njen put u nebo

Jelenu Marković nikada nisam upoznala, ali je slučaj hteo da 2021. godine, preko prijateljice Irine, upoznam njenog muža Evdarda Danijela, Britanca.  Jelena, tek što beše napustila ovaj svet. U njihovoj kući na tivatskoj rivi gde smo pili čaj i grickali britanske biskvite, Edvard nam je pričao o ženi koje više nema. Rekao je još da su Srbija i Crna Gora najlepše zemlje na svetu, da su nekako nepotrošene sa neiskvarenim ljudima.“ Kao Britanija šezdesetih“, rekao je. Posvetila sam im ovu priču.

 Poslednja slika koju je Jelena Marković (1968) naslika bila je posvećena Rusiji. Ruska svetiteljka, sa neba gleda dole, na ljude, spokojna, sa blagim izrazom koji nekog ili nešto očekuje…Među kupolama i zvonicima moskovskih i sanktpeterzburških crkava koje je Jelena slikala  kao da se nazire neki put. Da, u sakralnoj izmaglici nazire se put. Tim putem će poći u nebeski svet Jelena Marković.

  Pet godina pre nego što će tuda krenuti, celo njeno biće obuzela je inspiracija ruskom dušom, tradicijom i pravoslavljem. Iz te ničim zaustavljive inspiracije rađale su se čudesne slike, a onda i ceo ciklus. Ruski ciklus.

  Zapisaće:

“ Ponekad, inspiracija se tiho i neočekivano ušunja u srce, i mnogo pre nego što počne da traži svoj izraz na praznom platnu, dugo boravi u nama, dok jedna iskra ne rasplamsa ono što je u sebi tako cenjeno i sve to iznese na svetlost dana.

Izvor takve inspiracije nalazi se u dubini emocija velikog uvažavanja i ljubavi prema moćnoj, čudesnoj zemlji neizmerne lepote koja oduzima dah. Nije lako opisati ono što toliko hrani nečiju dušu.Zato ga slikam”.

 Tragala je Jelena Marković za svojim putem svuda po svetu. U Londonu, gde će studirati slikarstvo u koje se smrtno zaljubila, u toplim mirisima Španije, gde će otkriti strast ritma flamenka, u plavim tonovima crnogorskog Jadrana, gde će sresti ljubav svog života, Edvarda Danijela, čoveka koji će biti sa njom na Zemlji do njenohg poslednjeg daha. Ta ljubav zadržala je Jelenu na crnogorskoj obali, u mirisima morskih kraba, percima galebova i glatkim oblucima.  

  A Edvard Danijel, da nije sreo Jelenu Marković, slikarku čudesne mašte rodom iz Srbije, još bi plovio svetskim morima. Ali sudbina je htela da baci svoje sidro na obali Jadranskog mora i da ga za tu mističnu obalu veže baš Jelena.

  Kupili su kuću u Tivtu, sredili je i život u plavim bojama mora i neba započeo je blistavo.   Jelena je noću slikala, Edvard se bavio kuhinjom i brodovima, sanjajući o nekom svom brodu kojim će seći plave talase. Divni su bili ti tivatski dani ispunjeni do poslednjeg trzaja sunca i te tivatske noći ispunjene do poslednjeg dodira mraka.

  Ali, odjednom su stali. Prekinuti od života. Kao i Jelenino srce.

  Poslednje što je želela pre nego što će krenuti misterioznim putem koji je slikala na svojim slikama, bilo je da još jednom vidi vojvođansko nebo. I zalazak sunca u ravnici.  Iz ravnice je potekla, u ravnicu će se vratiti.

   Kada su je sahranili u Pančevu, gde je rođena, Edvard se vratio “kući” u Tivat. Bila je prazna kuća i bio je prazan grad, pa i to plavo more izgubilo je boju. Gledale su ga sa zidova i štafejala  Jelenine slike i on je na njima suznih očiju pokušavao da nađe ono što je Jelena videla. Misteriozan put koji vodi u nebo. Nije ga našao. Bio je to samo Jelenin put.

  A Jelena, kao da ga je gledala odozgo, kao što njene ruske svetitljke gledaju sa neba na ljude.  Poslala mu je brod kojim će Edvard jednom zaploviti.

  Zbilo se to sticajem okolnosti. U tivatskoj luci već godinama stoji jedan drveni brod koji je Edvardu zapao za oko. Čuo je da se vlasnik koji je brod dobro održavao, propio i prokockao, i da je brod trunuo u luci, sve dok ga jednog dana iz lučke kapetanije nisu pozvali i pitali hoće li, za prihvatljivu cenu, da kupi drveni brod.

 – Brod je doplovio do mene, a njime je upravljala Jelena – reći će Edvard.

  Prolaze polako dani kako Jelene više nema i  Edvardov brod polako dobija novo ruho, i već blista u svojoj lepoti na suncu. Eh, da je Jelena tu da ga naslika kako plovi lako i slobodno u susret talasima.

                       Dijana Dimitrovska

amerika arheolog beograd cern dinastija dirigent doktor filozof gitara glumac glumica hirurg istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnica književnost kosmos more muzika muzičar narodno pozorište naučnik Nikola Tesla pacijenti pesnik pisac pozorište profesor reditelj rediteljka roker SAD slikar slikarka sloveni srbi umetnost virusi zemun zlato čovek

Nikola Đokić, srpski doktor džez bubnjeva

Nikola Đokić, srpski doktor džez bubnjeva

 

   Rasprodao je sve što je imao, kola, instrumente, ostavio je stalan posao, prijatelje i drage ljude da bi zakoračio na put promena koji vodi na sledeći nivo. Sreća hrabre prati i Nikola Đokić, bubnjar iz Beograda stigao je u Ameriku, sa malo para i  velikim mogućnostima i postao ono što je želeo – doktor džez bubnjeva.

    U početku, u Ilinioisu, radio je kao fudbalski i odbojkaški sudija za studente, da bi se izdržavao, jer to nije bilo uključeno u doktorsku stipendiju koju je dobio, pošto je pobedio konkurenciju iz celog sveta.

nikola đokić doktor za džez bubnjeve

-Prijavljivao sam se na desetine poslova nedeljno – kaže doktor džez bubnjeva Nikola Đokić. –  Svi su morali biti vezani za univerzitet, jer sam kao strani student mogao da radim jedino na kampusu.  Na kraju sam bio primljen u audio-video tim za onlajn nastavu na Biznis koledžu.

Velika odluka

o  Kako je došlo do toga da odete u Ameriku?

-Kao već ostvaren muzičar na beogradskoj sceni, a nakon završenih osnovnih i master studija na  odseku za džez muziku Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, razmatrao sam mogućnost odlaska negde dalje na doktorske studije. Uz nesebičnu pomoć kolega i prijatelja, kao i podršku i razumevanje moje matične kuće Pozorišta na Terazijama (gde sam zaposlen kao bubnjar i perkusionista u orkestru), uspeo sam da odem u Ameriku i položim audiciju za doktorske studije džez bubnjeva, uz punu trogodišnju stipendiju.

o  Postali ste i stručnjak za prelomne trenutke… Kako se donose važne životne odluke?

-Meni se čini kao da je “odluka donela mene” u ovom slučaju, pošto sam po prirodi osoba koja voli da analizira stvari sa svih mogućih aspekata, što ponekad može da uspori donešenje odluke. Ovde se otvorila mogućnost koju sam prihvatio u potpunosti kao glavni i jedini fokus u tom trenutku, tako da sam sve svoje snage bio usmerio u tom pravcu, kao po onoj narodnoj: “…pa šta nam Bog da, i sreća junačka”. Tokom tog procesa sam naučio mnogo, te se nadam se da ću stečena iskustva uspeti i da primenim u životu.

Verujem da je svakom džez muzičaru u svetu želja da se bar na trenutak oproba i na američkoj sceni, pa i meni, što je i jedan od razloga zbog čega sam tamo i stigao

O Da li možete da opišete  kako se postaje doktor džez bubnjeva?

– Zvanje doktora muzike se dobija nakon završenog akademskog programa na fakultetu muzičke umetnosti, u mom slučaju univerziteta države Ilinois u gradu Urbana-Šampejn. Sama titula doktora u muzici je prvobitno vezivana za muzičku teoriju ili muzikologiju, dok u izvođačkoj umetnosti to nekome može zazvučati čak i pomalo pretenciozno. Kako učenje i napredovanje u sviranju instrumenta traje celog života, a neophodno sviračko iskustvo se stiče aktivnim prisustvom na muzičkoj sceni, tako bi po mom mišljenju titula doktora muzičke umetnosti trebalo da dopuni i uobliči ono što je umetnik već prethodno ostvario u svojoj karijeri, kao i da otvori nove pravce za dalji rad i razvoj.

Doktor džez bubnjeva


 o  Šta za vas znači  to što ste postali doktor džez bubnjeva?

-Mnogo mi znači da sam bio u mogućnosti da upotpunim i unapredim svoje muzičko znanje svirajući sa izuzetnim muzičarima, i to baš ovde na američkom tlu kao kolevci džeza. Takodje, posebno mi je drago što sam bio u prilici da približim balkanske ritmove muzičkoj i akademskoj publici u Ilinoisu, pošto je to bila tema moje doktorske disertacije. Uz to, veoma mi je važno to što odbrana disertacije u sebi sadrži i praksu i teoriju, tj. izvodjenje na sceni muzike koja je bila predmet istraživanja. Na kraju, ne manje važan aspekt je i taj da je ova diploma priznata svuda u svetu i da otvara mogućnost rada na univerzitetu, gde se stečeno znanje i iskustvo može preneti na generacije mladih muzičara koje dolaze.


 
 o  Da li čovek ima samo jedan san,  ili su snovi nebrojeni?

-Čini se kao da se broj snova smanjuje tokom odrastanja i sazrevanja, a da samo oni snovi koji prođu test vremena postaju deo naše ličnosti. Verujem da je svakom džez muzičaru u svetu želja da se bar na trenutak oprobaju i na američkoj sceni. Ni ja nisam bio izuzetak, iako nikada nisam ni pomislio da ću ikada živeti u Americi (osim eventualne turističke posete džez sceni u Njujorku), pošto je moj fokus svojevremeno bila Evropa. Međutim, u životu se mnoge stvari odigravaju mimo naše volje, a često ispadnu na kraju mnogo bolje nego što smo i zamislili. Pitanje je samo da li možemo da ih prepoznamo kada se lično nama i dešavaju.

Zemlja mogućnosti

 O U Americi ste nekoliko  godina, šta vam se tamo najviše dopada?

-U Americi sam nepune četiri godine, i na osnovu ovoga što sam video i doživeo rekao bih da je to zemlja mogućnosti, kako pozitivnih, tako i negativnih. Dopada mi se što se zaista ceni rad i talenat, i što će vas ljudi rado i strpljivo saslušati kao sagovornika, naročito ako imate neku kreativnu ili konstruktivnu ideju.

.
 o  Da li sa distance bolje vidite zašto u Srbiji talentovani ljude ne mogu da uspeju?

-Boravak ovde mi je pomogao da mnoge stvari sagledam iz drugačije perspektive, a distanca  kao da je samo potvrdila neke stvari koje i sami primećujemo u Srbiji: imamo mnogo talenata u svim oblastima, i imamo sjajne muzičare evropskog i svetskog kvaliteta. Pored mnogobrojnih objektivnih i subjektivnih razloga za (ne)uspeh talenata u Srbiji, čini se da su najveće prepreke odsustvo planiranog i sistematskog ulaganja u razvoj ljudskog potencijala (to ne mora biti samo novac), koje za posledicu ima i odsustvo jasne i vidljive perspektive za mlade ljude.


 o  Kako ti odande izgleda Srbija?

-Zemlja divnih ljudi i velikog potencijala, ali nažalost izmučena svim mogućim krizama i negativnom selekcijom koje kao da nikada ne prestaju. To je razlog više za sve da pokušamo makar na mikro planu da popravljamo i gradimo ono što je do nas.

Dijana Dimitrovska

amerika arheolog beograd cern dinastija dirigent doktor filozof gitara glumac glumica hirurg istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnica književnost kosmos more muzika muzičar narodno pozorište naučnik Nikola Tesla pacijenti pesnik pisac pozorište profesor reditelj rediteljka roker SAD slikar slikarka sloveni srbi umetnost virusi zemun zlato čovek