Marko Aleksić, autor knjige o Kraljeviću Marku

Marko Aleksić, autor knjige o Kraljeviću Marku

   Kraljević Marko je najpopularnija istorijska ličnost kod Srba svih vremena. Bilo je u našoj bogatoj istoriografiji i hrabrijih, i jačih, i moćnijih – ali niko nije bio toliko voljen i obožavan kao on.  Popularan za života, još popularniji kroz prohujale vekove, toliko se duboko urezao u srpsku baštinu da i danas živi svoj dugi život od bezmalo 700 godina. Zaborav mu nije mogao ništa.

  Veličanstveni lik viteza i junaka čuvala je tolike vekove narodna poezija ali i istoričari, arheolozi, slikari, umetnici, pesnici, pisci – sakupljajući delove srednjovekovnog mozaika. Jedan takav čuvar naše prošlosti, Marko Aleksić traga za istinom,a mozaik je pokušao da sklopi u knjizi „ Marko Kraljević“

-Marko Kraljević je moja omiljena ličnost o kojoj sam napisao knjigu sa namerom da osvetlim ovaj slavni epski lik sa istorijske strane i sačinim njegovu prvu biografiju kao ličnosti koja je zaista živela u srednjovekovnoj Srbiji – kaže Marko Aleksić, autor knjige „ Marko Kraljević u razgovoru za naš časopis.- Kad budermo nestali, a svi nestajemo, i kraljevi i prosjaci, ostaće iza nas priča i istorija. Možda će nekome značiti da odmotava istorijska klupka, koja su zamršena i često tendenciozna. Kao što meni znači da odmotavam istorijska klupka. Ohrabruje što je istina na našoj strani.

O Zašto je Kraljević Marko kao niko drugi toliko voljen i poštovan?

-On je odrastao u vreme  kada je na srpskom tronu bio kralj a zatim i car Dušan.  Mladom Mladi Marko je odrastao u sredini u kojoj su se vrednovale ratničke veštine i viteške vrline. U to vreme viteštvo je imalo duboke moralne norme i Marko je imao i šta da nauči i na koga da se ugleda.   Car Dušan je bio sjajan ratnik, koji je širio granice svoje države. Ali nije samo ratovao. Preduzeo je i reformu državne administracije i sačinio 1349. godine  poznati Dušanov zakonik koje se smatra jednim od najvažnijih srednjovekovnih spomenika  slovenskih naroda. 

o Odakle su Mrnjavčevići?

-Najstariji podaci o poreklu porodice  Mrnjavčevića govore da potiču iz Hercegovine. Dubrovački pisac Mavro Orbin zabeležio je u 16. veku predanje da je bio jedan siromašni plemić  Mrnjava, iz oblasti Zahumlja, u Livnu u današnjoj zapadnoj Hercegovini. Vlastelin po imenu Mrnjan  pominje se oko 1280. godine u službi srpske kraljice Jelene poznate kao Anžujske u Trebinju. Ne zna se gde se Marko tačno rodio. Pretpostavlja se da se rodio između 1335. i 1340. godine. Njegov otac Vukašin i majka Jelena imali su  četiri sina: Marka, Andrejaša, Ivaniša i  Dmitra  i jednu po imenu poznatu ćerku Oliveru. Neki izvori pominju još jednu ćerku Milicu, a moguće je da je imao još braće i sestara koji nisu doživeli zrele godine. 

O Marko Kraljević se dva puta ženio istom ženom? To je neobično i za danas, a kamoli za srednji vek? Kako se to dogodilo?

– Marko se dva puta razvodio i dva puta ženio istom ženom, Jelenom koja je bila u domu Hlapenovih ali je bila ćerka slavnog vojvode Preljuba, oficira cara Dušana koji je poginuo, a njegova udovica Irina se preudala za Radoslava Hlapena. Marka je zapravo oženio otac VUKASIN. U to vreme, brakovi nisu prepuštani slučaju, niti ličnom izboru. To je politički postupak. Mrnjavčevići su se orodili sa Hlapenovima

O Kako su se razvreli?

– Kada su Mrnjavčevići došli na vrh države, apetiti su im porasli i, po svemu sudeći, sin je poštovao i dalje odluke oca i Marko se razveo od Jelene i oženio se Teodorom, takođe iz političkih razloga.

O Druga žena je bila iz današnje Hrvatske?

– Mislim da je Teodora dolazila iz porodice Šubića a Vukašinu je tada odgovaralo da ima širu političku koaliciju. Međutim, godinu dana kasnije, Vukašin je poginuo na Marici i opet su se političke okolnosti usložile. Nezgodna je situacija i Radoslav Hlapen odlučuje da pomogne Marku, odobrava ponovo brak sa Jelenom, ali Marko mora da se razvede od Teodore. Sigurno je i da je Hlapen ispunjavao želju poćerke Jelene.

O Da li su Marko i Jelena imali decu?

-Marko je imao bar jedno dete sa njom. Moje istraživanje dopušta mogućnost da je imao možda tri ali za jednu ćerku koja se zvala Irina sam uveren. To zaključujem na osnovu podataka o Jeleni koja se treći put udala, ali već ima odraslu ćerku Irinu koju udaje za jednog italijanskog viteza. Na osnovu toga sam zaključio da bi Irina mogla biti rođena samo u braku sa Kraljevićem Markom. 

O Ko bi rekao da se žena u srednjem veku tri puta udavala?

-Ponekad imamo previše stroge, pogrešne i stereotipne predstave o našoj  prošlosti doživljavamo je kao mračno doba iako je naše srednjovekovno društvo po mnogo čemu bilo zrelije i razvijenije nego što pretpostavljamo. U tom kontekstu i Jelena, zapravo, posle razvoda, živi sasvim slobodno, ima svoje posede, svoj društveni život.

o Koja vam je istorijska ličnost posebno draga?

-Jelena Lazarević, ćerka kneza Lazara i kneginje Milice. Udala se za Đurđa Balšića, a pošto je on umro, preudala se za  vojvodu Sandalja Hranića Kosaču. To je fascinantna osoba. Nju je izuzetno poštovala njena sredina. Ratovala je sa Venecijom, tada moćnom zemljom Evrope koja je ucenila čak i njenu glavu! A , zamislite, velika Jelena odlazi kod Dubrovčana, uzima brod i pravo ide u Veneciju! To može samo Srpkinja.         

O Kakava je bla srpska sredjovekovna viteška vojska?

-Veoma ozbiljna i organizovana. Nama je danas tesko da razumemo u kojoj meri su srpski srednjovekovni ratnici bili zaista pravi vitezovi sa svim osobinama i obeležjima tog zvanja. Ali on nije bio takav. Silan je, moćan, jak. Jaše velikog, bojnog konja, nosi skupu opremu koju finansira  car. Na osnovu jednog popisa dubrovačkog trgovca kod koga je jedan  vitez  cara Dušana založio opremu( posle je došao vitez Palman i sve otkupio) znamo tačno šta je nosio. Srpski vitez je imao grudni oklop, metalni koji se zove korača. Bio je to najmoderniji pršnjak, ispod je nosio verižnu košulju ili narodski brnju, onda metalne štitinike za potkolenice i natkolenice, rukavice, 6 šlemova od čega 3 ogromna, viteška sa čelenkama ili cimerima na nemačkom. Njihovi konji nisu obični već veliki,uvežbani da u boju budu prave mašine. Kad je juriš srpskih vitezova to su tone besnog mesa i čelika koji juri na vas i nema ideju da se zaustavi. Može samo da vas sravni sa zemljom ili da pobegnete. Turci su ovakve odrede srpskih vitezova nazivali železni breg čiji juriš nijedna živa sila nije mogla da izdrži pa su im se suprodstavljali tako što su kopali jarkove i podizali drvene palisade iza kojih su ih gadjali strelama“.

Srpska viteška vojska bila je veličanstvena vojska, baš kako i pesnik kaže, silni oklopnici bez mane i straha.

    Slovo

Dijana Dimitrovska

arheolog beograd bioenergija cern cink dijaspora dinastija dirigent disanje doktor gitara gitarista glumac glumica grbalj istoričar jezik joga karcinom klasična muzika klavir knjiga književnost kvantna medicina modna kreatorka more muzika muzičar naučnik nemanjići pesnik pisac pluća poslanik pozorište profesor reditelj rediteljka religija slikar ukraina zapisi pegave veštice zemun zlato čovek

Repušnica: selo sa belom tišinom

Repušnica: selo sa belom tišinom

 

Repušnica je staroplaninsko selo u knjaževačkoj opštini u kome odavno caruje bela tišina. Mrtva tišina.

Prekrasni krajolik i selo na 700 metara nadmorske visine u  senci stoletnih bukvi i zavesi vodene prašine koju rasprskava planinska reka, poslednji je napustio starina  Boro Božinović i sam iznemogao od tišine koja ga je lomila i zbog čije se težine ujutru budio iscrpljeniji nego što je bio odlazeći na počinak. Te 1999. godine, sa sobom je poneo smotuljak ličnih stvari i snažne uspomene na detinjstvo, na šljuke, na topot  jelena i srndaća kojih  je oduvek bilo, na miris reke, na ciku dece, na svadbe i veselja, na ljubavi i devojke.

repušnica napzšteno selo u kome caruje bela tišina

   Kao i ostali pre njega koji su stavljali katance na vrata i zauvek odlazili iz pasivnog kraja i on je  stisnuo srce, navukao zavese, okrenuo naopako opranu šolju da ne pada u nju prašina, zaključao vrata i krenuo u grad, lažući sebe da će se ubrzo vratiti. Možda je zalio cveće ispred bašte koje i danas cveta takvom silinom i lepotom kao da želi da namami putnika namernika da zastane, prenoći, možda se naseli u selu i udahne ljudski život sablasnim kućama.   

– Knjaževac je  u SFRJ bio opština s najviše sela. Ponos države. Sada ima mrtva sela. Bez nade da se ožive. Ima priča i nagoveštaja, ali nema još konkretnih pomaka. Uostalom, naša opština ima  najmanju stopu rađanja i najveću stopu umiranja. Mislim da se dnevno rodi jedno dete a umre dva do tri stanovnika- reče nam Marko Stojanović.

    Ali, 23 godina ljudi kroz ovo selo samo prolaze u tišini.  Okupe se samo na Sv. Trojicu, slavu sela, kad se stariji prisećaju kako se nekad u selu dimio svaki od sedamdesetak odžaka i kako je u školskim klupama lepe, stare škole sedelo tridesetoro dece. 

    Neko je začarao Repušnicu i ta misao dovodi nas do table u centru sela koje je sedamdesetih godina imalo oko 350 duša, a poslednje 23 godina nijednu. Na tabli piše:  „Srbijo, ovde je krajem 20. veka počelo gašenje srpskih sela.Repoušnica je prva, nažalost ne i poslednja. Ugasila se Papratna, uskoro će i Gabrovnica, Tatrasnica. Do 2020. godine nestaće, kažu, još 1500 srpskih sela. Srbijo, stavi prst na čelo, spasi svoje selo. Ono te je održalo ( ne pesma) njemu hvala.

Repušničani i ostali srpski domaćini, na Sv. Trojicu , leta gospodnjeg, 2008. godine.

   Dugo Repušnica  živi pod tom čudnom silom tišine koja gospodari, pritiska ali koja istovremeno ne da naslednicima da prestanu da misle na kuće svojih predaka. Svako malo oni dolaze da poprave odvaljenu dasku, polupani prozor, da srede baštu i zauzdaju paprat veliku kao uvo od slona. Ne daju da divlja loza prekrije kuće.

   Možda zato ovo selo kome planinska reka daje obrise bajke, izgleda kao da je živo. Kao da su seljani malopre  otišli  nekim poslom:  na sahranu možda, ili u svatove, u komšiluk. Kuće su  očuvane, okrečene, naprsla stakla su zalepljena, nigde ništa ne landara; nema urušenog krova, u dvorištu stoje  stvari koje kao da se koriste, bačva koja služi kao kada ispod koje se loži vatra, korpe od pruća, vile i grabulje ispred pustih štala… I bašte, sređene, okopane, sa cvećem koje zavodi.

   Kod jedne kuće gde raste  kopriva, sretosmo čoveka. Mirisao je na rakiju. Reče da je došao iz grada da sredi kuću i da okopa baštu, da je radio ali da ga je omamila ta tišina i smestila u krevet, gde je  spavao ceo dan. Dodao je kao da se pravda :

  – Vazda ima šta da se radi. A ja radim. Ne dam da vreme pobedi. Mada, na kraju hoće, i mene i kuću.

   Ispred svake kuće u staroplaninskom selu Repušnica u knjaževačkom kraju koje je zvanično ostalo bez žive duše 1999. godine, raste čuvarkuća. To je ona mesnata biljka čija magijska moć i verovanje u Srba garantuje opstanak domaćinstva. Širi se ona nezaustavljivo po usnulim dvorištima, prelazi preko trošnih, drvenih ogradica bašta i zauzima stepenište. Ona ovde gospodari. Ona čuva kuće.  Kuće su čitave. Nema ljudi.

  Pitasmo onog čoveka što okopava baštu, ima li u selu, po tim raskošnim baštama božura, starog srpskog cveta. Mitskog cveta.

  – Nema više – reče nam gorštak.-  Seme mu se zatrlo.     

  Bila je tišina u Repušnici. Teška i sablasna. Na kraju nas je slomila. Kada  smo izašli iz sela dugo smo još ćutali. Neko je pitao šapatom:

   – Ko li je začarao ovo selo i zašto?

   Marko Stojanović, lovac iz Knjaževca koji nas je tu i doveo, vozeći dobar, stari džip dva sata naovamo i dva sata nazad, veoma lošim planinskim putem, tiho je odgovorio:

  – Ko?! Čudna neka sila. Sudbina. Sudbina ili bog.

    Gospodarila je  tišina ovim staroplaninskim krajem sve dok reka nije postala potok i dok na kraju nije usahla, ostavljajući samo duboko suvo korito.

   Dijana Dimitrovska  

arheolog beograd bioenergija cern cink dijaspora dinastija dirigent disanje doktor gitara gitarista glumac glumica grbalj istoričar jezik joga karcinom klasična muzika klavir knjiga književnost kvantna medicina modna kreatorka more muzika muzičar naučnik nemanjići pesnik pisac pluća poslanik pozorište profesor reditelj rediteljka religija slikar ukraina zapisi pegave veštice zemun zlato čovek

Milutin Milanković, naučnik opčinjen rekom

Milutin Milanković, naučnik opčinjen rekom

  Milutin Milanković svetsku slavu nije stekao u velikim evropskim ili američkim centrima, poput Tesle ili Pupina, već u sobičku u Kapetan Mišinom zdanju, na Beogradskom univerzitetu.

 Veliki srpski naučnik, profesor i mislilac Milutin Milanković – za koga kažu da je naš najcitiraniji velikan – rodio se 28. maja 1879. u Dalju kod Osijeka, tada u Austrougarskoj, danas u Hrvatskoj. Njegovi preci stigli su u Dalj posle Velike seobe Srba 1689-1690. godine pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem. Odakle su tačno došli – nije poznato.

  Kada je Milankoviću bilo sedam i po godina, umro mu je otac, krajem 1886. godine. Na spomeniku u Dalju i danas  stoji epitaf koji je napisao  naš veliki pesnik, Jovan Jovanović Zmaj( /Stan’, putniče/ Stan’, čoveče/Da mu duši daš / Jedan očenaš!/…). Majka Hristina je ostala sama  sa šestoro dece. Milanković je imao četiri brata: Ljubišu, Vladana, Vojislava – Voju i Bogdana, i dve sestre Milenu, svoju bliznakinju i Vidosavu. Braća Ljubiša, Vladan i Vojislav umrli su u mladim godinama od tuberkuloze, a najmlađi brat Bogdan ga je nadživeo kao i bliznakinja Milena. Pošto su bili bogata familija, imanjem su rukovodile, posle očeve smrti, njegova baba po ocu Antica, majka Jelisaveta i ujka Vasa.

  Kao dete imućnih roditelja, osnovnu školu je završio privatno ali zatim kao naslednik poljoprivrednog poseda, nije upisao gimnaziju već  realku u Osijeku. Ova škola je bila sedmorazredna i omogućavala je samo studije poljoprivrede i tehnike. Poput  Alberta Ajnštajna (Einstein, 1879-1955), čiji je bio vršnjak i Milutin se upisao na Tehničku veliku školu, istina ne u Cirihu kao Ajnštajn, već u Beču.  

 Diplomski ispit za građevinskog inženjera je položio juna 1902. godine, posle šest godina studija kod profesora Brika, sa projektom betonskog mosta. A onda, gotovo odmah otišao da odsluži vojsku u Austro-Ugarskoj!

  Početkom 1905. godine Milanković je stupio u praksu u tadašnje čuveno bečko građevinsko preduzeće Adolf Baron Pittel, Betonbau-Unternehmung (A.B. Pitel – preduzeće za betonsku građu), kasnije Pittel und Brausewetter (Pitel i Brauzeveter). Milanković je gradio brane, mostove, viadukte i akvadukte, podizao građevine u armiranom betonu širom tadašnje Austro-Ugarske: u Erdelju (Transilvaniji), u Burgenlandu, Koruškoj i Štajerskoj.

 Poverena mu je rekonstrukcija krila Tehničke velike škole u Beču prema Karlovoj ulici (Karlsgasse), što je dokaz poverenja njegovih profesora u njegovu stručnost, a kao predstavnik firme Pitel izradio 1906. godine statički proračun i predračun troškova za kolektor Beogradske kanalizacije na Savskoj padini.

  Gradio je po Beču do jeseni 1909. godine, kad je po pozivu, koji su potpisali Jovan Cvijić, Bogdan Gavrilović i Mihailo Petrović, došao u Beograd da zauzme katedru primenjene matematike (racionalna mehanika, nebeska mehanika, teorijska fizika) posle Koste Stojanovića (1867-1921) koji je bio postao ministar narodne privrede.   Tada  počinje njegova naučna karijera. Napisao je nekoliko univerzitetskih udžbenika: Nebeska mehanika, 1935. godine, Osnove nebeske mehanike dva izdanja, prvo 1947, Istorija astronomske nauke od njenih prvih početaka do 1727. (godina Njutnove smrti), 1948. i, najzad, Astronomska teorija klimatskih promena i njena primena u geofizici, 1948.

  Po dolasku u Beograd počinju  balkanski ratovi – u Prvom balkanskom ratu je učestvovao kao rezervni oficir, jer je već imao srpsko državljanstvo – pa, Prvi svetski rat. U to vreme tek se bio oženio Hristinom Topuzović iz Šapca i nalazio se na svadbenom putu u Dalju, u Austro-Ugarskoj. Bio je interniran prvo u poznati zarobljenički logor Nežider (Neszider), danas Nojzidl (Neusiedl) u Burgenlandu u Austriji, pa posle konfiniran u Budimpešti, ali sa dozvolom da može raditi u biblioteci Mađarske akademije nauka. Ovo mu je dopušteno blagodareći preporukama njegovog profesora matematike sa Bečke tehničke velike škole Čubera i razumevanju bibliotekara Mađarske akademije nauka Kolomana Silija (Szily).

  Radeći na teoriji planetskih klimata, Milanković je dokazao da na Marsu ne može postojati civilizovan život, jer je svojim proračunima pokazao da su tamo temperature previše niske da bi život u takvom obliku postojao. To je odmah postalo vrlo popularno, jer je odlučivalo u korist onih koji su tvrdili da na Marsu nema visoko razvijenih bića, kako je na pr. tada tvrdio Flamarion (Flammarion), a to je danas i potvrđeno kosmičkim istraživanjem.

Ovim rezultatima se Milanković već donekle pročuo u naučnom svetu, a posebno svojom krivom osunčavanja (dijagramom osunčavanja, solarnom krivom) Zemljine površi. Usledile su teorije ledenih doba, teorija pomeranja Zemljinih polova.

   Rasprava u naučnom svetu na temu varijacija klime tekla je godinama. Sovjetski i italijanski naučnici bili su na Milankovićevoj strani. Sovjetski naučnici su, posle snimanja one druge strane Meseca koja se sa Zemlje ne vidi 1965. godine, ne čekajući neke druge potvrde, dali jednom krateru Milankovićevo ime. Osim Milankovića na toj strani Meseca dobili su svoje kratere od Jugoslovena još Mohorovičić i Tesla. NASA ga je uvrstila među 10 najznačajnijih naučnika.

  Poštovan i slavan  Milutin Milanković je umro  12. decembra 1958. u svom domu u ulici Ljube Stojanovića broj 9, u Beogradu u 79 godini. Prvo je bio sahranjen na Novom groblju u Beogradu, ali je odatle, po njegovoj želji izrečenoj u „Uspomenama” i na inicijativu njegove sestre bliznakinje Milene, prenet u grobnicu porodice Milanković na pravoslavnom groblju u Dalju 13. maja 1966. Tamo i danas počiva.

                

Kalendar

Najprecizniji kalendar na svetu napravio je upravo naš Milanković. U  njemu je kalendarska godina svega 2 sekunde duža od sadašnje tropske godine. Milankovićev kalendar zahtevao bi korekciju tek za 28.000 godina. Ovaj kalendar zvanično je prihvaćen na Vaseljenskom saboru u Carigradu 1923. godine, ali nikada nije primenjen u praksi.

  Dunav

 Milanković je bio opčinjen Dunavom i posvetio mu je čitavu glavu u svojim Uspomenama gde navodi kako je posmatrao guske kako prelaze preko Dunava i kako ih Dunav zanosi, ali da one idu po ritu s druge strane uz Dunav i nekim čudnim instinktom prelaze tačno potrebni put da ih on kad zaplove Dunavom natrag, zanese u pravcu svog toka tačno toliko da isplove kod Milankovićeve bašte.

Čovek fabrika

Za razliku od francuskog filozofa Lametrija (Lamettrie) iz XVIII veka, koji je upoređivao čoveka sa mašinom, Milanković je govorio  „da bi čoveka trebalo shvatiti ne kao mašinu već kao veliku savršeno uređenu fabriku“.


Potomci

 Milankovićev sin Vasilije pedesetih godina prošlog veka iselio se u Australiju.
Oženio se Srpkinjom iz Banjaluke i s njom dobio sina Nikolu i kćerku Marinu.
Nikola ima tri kćerke, Marina se nije udavala.
Ona je sa naučnikovim unukama nekoliko puta boravila u Beogradu.
– Svaki put kada bi jedna od Vasilijevih kćerki postala punoletna, ona bi je dovela u Srbiju da je upozna sa istorijom dede Milutina.

 Hrvati

 Rodna kuća Milutina Milankovića bila je oštećena  tokom rata devedesetih godina i zahvaljujući nadljudskom naporu  Đorđa Nešića, direktor Srpskog kulturnog centra u Dalju, obnova je započela 1994. godine. Danas se Milankovićeva kuća nalazi na turističkoj mapi Hrvatske, a Hrvati, naročito u štampi, Milankovića  predstavljaju kao – hrvatskog naučnika.

   Dijana Dimitrovska

arheolog beograd bioenergija cern cink dijaspora dinastija dirigent disanje doktor gitara gitarista glumac glumica grbalj istoričar jezik joga karcinom klasična muzika klavir knjiga književnost kvantna medicina modna kreatorka more muzika muzičar naučnik nemanjići pesnik pisac pluća poslanik pozorište profesor reditelj rediteljka religija slikar ukraina zapisi pegave veštice zemun zlato čovek