Lidija Obradović: putuj Mefista u sumpornu dolinu

Lidija Obradović: putuj Mefista u sumpornu dolinu

  Ima ljudi koji provedu ceo svoj radni vek zaposleni,  a da se ne zna šta uopšte znaju da rade. Motaju se po firmi,  daju privid uposlenosti, ali se ne zna kojom kojom veštinom vladaju i čime se uopšte bave. Tako je svoj „ radni“ vek u Novostima provela Lidija Obradović, na mestu generalnog sekretara  Novosti, a da niko nije znao šta ona zapravo ume da radi.

   Starije kolege se sećaju da je došla u zgradu na Trgu Nikole Pašića 7, sredinom osamdesetih. Radila je, kažu, najpre kao kafe kuvarica u Borbi.  Kasnije je  postala sekretarica u  “ Revijalnoj štampi”.

lidija obradović  ili odlazak Mefiste u sumpornu dolinu

   Na treći sprat, u „Večernje novosti“, došla je sa svojom idolom Manojlom Manjom Vukotićem, koji je  u redakciju „Novosti“ upao 5. oktobra sa lažnim papirom koji je, tvrde upućeni, sam otkucao u zgradi Borbe ( čak se znala i mašina na kojoj je kucano),  i sam sebe imenovao za glodura. Bez potpisa Đinđića, Koštunice i drugih  petooktobraša.  Na blefiranju će veslati do kraja.

   „Smol“ Srpkinja iz Peći, kažu, bila  je zaljubljena u ovog  isto „smol” samo Cetinjanina. Bila mu je desna ruka a sama je koristila obe ruke, i to do lakata, da za njega – i za sebe, naravno –  čisti, potpisuje, namešta, korumpira, da se ugrađuje, dogovara, mulja… Sve što je trebalo da se zataška, opere i ispegla, radila je ona.  Nije  Manjo morao da prlja svoje već zaprljane ruke koje je gurao u velike  ćupove, kao što je Canetov ili Bekov.  Tu je bila kraljica sumpora.   

     Za to je dobro plaćana. Imala je jednu od najvećih plata u Novostima ( koeficijent 24, novinari, primera radi, imaju između 5 i 6, što znači da je njena plata bila oko 200 000, a novinarska oko 50 000 dinara ).  Grebala se za šta je stigla. Nameštaj, slike, cipele, sve je bilo gratis, čak je dobila i gratis  „kredit“ za učešće za  kupovinu stana koji nikada nije vratila.

lidijas obradovi' generalna sekretarka ve;ernjih novosti odlazi u sumpornu dolinu

    Dok je ona harala po Novostima u Beogradu, i isto vreme njen rođeni brat, Lazar Obradović, direktor Novosti u Podgorici, harao je po Crnoj Gori. Oštetio je Novosti za oko 5 miliona evra, prema izveštaju komisije Novosti, a onda otiša bez posledica. Zaposlila je u Novostima još dvojicu iz svoje familije.

  Njena pozicija  generalne sekretarke Novosti bila je zakucana nekom vlaškom magijom. Smatralo se da ona  čuva bogzna kakve  kompromitujuće papire  i podatke o firmi, zbog čega se uvek  dobro preporučivala novim  direktorima i glavnim i odgovornim urednicima koji su u suštini samo dolazili da odrade zadatak.

  Maher za falsifikovane papire, za  dokumenta na kojima ne može da se shvati šta piše, maher da smuti i zamuti, da zablesavi. Majstor za šibicarenje.Tako je plivala u sumporu godinama.

  Uvek sam je zamišljala kako iza vrata  kancelarija u kojima je sedela, u osami razgleda plen koji je zgrabila i prebire po kesama sa poklonima  koje su joj donosili.

lidija obradović večernje novosti odlayak mefiste u sumpornu dolinu

   U  Novostima se znalo kada ona nailazi. Prvo bi neki oštar miris zagolicao nozdrve,  a onda bi njen dolazak nagovestila magla sumpora, a zatim i pravi veliki nedefinisani oblak  iz kog bi izranjala ona, kraljica sumpora.

   Kada su uoči svog rođendana, Vučićeve „Večernje novosti“  otpustile 40 zaposlenih, tim sramotnim poslom  je rukovodila Lidija Obradović, kažu, sa velikim žarom.

   U oktobru 2021. godine  je  kraljica sumpora napunila  65 godina i stekla uslove da ide u penziju. Dali su joj za Dan Novosti i nekakvu nagradu, valjda za dobro organizovan masakr.  Ali ta nagrada nije zasladila besmisao njenog bivstvovanja u Novostima gde ništa dobro, pošteno, ni plemenito iza sebe nije ostavila.

  Putuj, Mefista, u svoju sumpornu dolinu.

Zapisi pegave veštice

Vidi još:

ćao | društveno dno | generalni sekretar novosti | krađa | lidija obradović | mefista | milorad vučelić | nedeljko krsmanovič | novosti | otpuštanje | penzija | revijalna štampa | sumpor | večernje novosti | zapisi pegave veštice | zli ljudi | zloupotrebe

akademik arheolog beograd bioenergija cern cink dirigent disanje doktor filozof gitarista glumac glumica grbalj istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnost kvantna medicina modna kreatorka muzika muzičar naučnik Nikola Tesla pesnik pisac pluća poslanik pozorište profesor reditelj rediteljka roker SAD slikar slikarka turci umetnost virusi zapisi pegave veštice zemun čovek

Zašto je propalo novinarstvo

Zašto je propalo novinarstvo

   Zašto je novinarstvo tako brzo i duboko propalo? Kao otpatke na livadi, sakupljala sam dokaze, praveći neku  vrstu odvratne kule  sagrađene od bednih primera  prodanih novinara, ego bolesnika, neznalica svake vrste koji su bili zaljubljeni u svoj odraz na ekranu ili potpis ispod teksta, kukavice koje ni u rođenoj kući ne smeju da se izbore za neku malu pravdu, a kamoli u „ velikom dvorištu“.

   Od  ekspanzije tabloidnih novina, možda od 2010. godine,  ono je počelo takvom brzinom da  se raspada, da se već ubrzo smrad  lešine širio  od štamparija do kioska, od hosta do svakog mobilnog telefona.

   U  početku sam bila ubeđena kako je za to kriva vlast koja je pokupovala gotovo sve medije, uništila redakcije, dovela svoje ljude, uglavnom neznalice ili jadnike koji će sve da učine za šaku nekog interesa,  uglavnom početnike, ljubavnice i ljubavnike koji nisu ni znali kako izgleda biti  novinar a kamoli napisati ozbiljan  novinski članak.

  Imalo je to uticaja na raspad novinarstva ali ne  baš u toj meri, kako sam u to vreme smatrala.

   Slučaj je hteo da  ubrzo sagledam novi ugao raspada sedme sile.

   Početkom godine korone, baš kako su analitičari i upozoravali, privatnici su iskoristili pandemijsku šansu da gomilu zaposlenih pošalju na prinudne odmore sa namerom da ih se trajno reše. U Novostima, gde sam radila, na prinudne odmore je poslato više od polovine zaposlenih. Ostali su na „braniku“  privatnog kapitala ortodoksni poltroni. Budući da nisam nikada savijala kičmu,  iznenada sam dobila prilično slobodnog vremena. Odlučila sam da  upišem kurs digitalnog marketinga. Šets meseci sam marljivo slušala i radila, da bih napokon počela da pravim sama svoj prvi sajt dijanadimtirovska.com.  Ispao je simpatično  i  čim sam se na njemu obučila, posle mnogo besanih noći i rešavanja  problema koji su izranjali kao delfini iz vode, napravila sam još jedan, pa još jedan.  Pisala sam tekstove za svoj sajt koji sam vizuelno, tehnički uređivala i sređivala.

   Polako sam ulazila sve dublje u svet  programera i digatalnih marketara, pa sam  sa veb majstorima čatovala po raznim forumima.

   Ali na tim transkontinentalnim veb forumima gde je jezik  bio srpski, hrvatski, bosanski, makedonski, crnogorski,  a redakcije svuda po svetu, ja sam saznavala za koje pare može da se kupi  5000 pratilaca na  društvenim mrežama, recimo,  ili da se proda razrađen sajt koji poseti dnevno, stabilno 200 ljudi…? Ljudi su pravili i prodavali portale kao da su burek.

  Kao i usvakoj profesiji, razmetali su se „uspesima“, u ovom slučaju brojem posete. O drugim stvarima, kao što je novinarstvo, samo su nabadali.  Jedan pita,  kako da napravim da mi naslov ne bude  sve sa velikim slovima. Drugi  odgovara: Ne moraš, neka ostanu velika, to je nebitno. Jedan pita:  Da li se  akademija nauka piše velikim ili malim,drugi odgovora da to nije ni bitno, bitno da je čitan tekst. Pitanje: Kako da navučem  trista dnevno poseta. Odgovor: Zna se kako,  dobre dude i eto ti posete.

    Počnem da pregledavam te njihove sajtove i protale  za koje su navodili da imaju  ogromnu posećenost, u šta ne sumnjam. To je bilo „čisto“  đubre od tekstova. Na desetine portala, svi bezlični, klonirani da liče na neke ozbiljne novine. Kao ona fora sa original satovima, kad Ciga prodaje original  „ seiko“ ti ga kupiš, a kad bolje pogledaš kod kuće, a ono piše „ saiko“ .

Intervjui sa zanimljivim ljudima od kojih ima šta da se nauči piše Dijana Dimitrovska

   Tu shvatim, konačno.

   Veb programeri, digitalni marketari i svi koji „ umeju da petljaju sa intertnetom“ dosetili su se da sami „pakuju“ tekstove na svoje sajtove. Pomislili su: šta će meni novinar, kad i ja umem da pišem ( ima pojedinaca koji stvarno  znaju).  Nije to neka filozofija, pisaću sam.

   Tako je krenula grudva… Počeli su sami, pomozi Bože, da pišu, da pretabavaju tuđe tekstove ( otuda sve isto na netu), davali su skandalozne naslove jer drugačije nisi mogao da navučeš posetioca da klikne ( a svaki klik Googl plaća). Otuda oni naslovi tipa, „ Evo šta leči zglobove zauvek“.

  Ali, kakve oni imaju veze sa štampanim medijima?

 Imaju. Internet je budućnost, prirodno je da štampani mediji polako prelaze na digitalne. Ti  veb majstori koji su donosili zaradu (posetu) samim tim su se preporučivali po novinskim kućama, nudeći stotine hiljada pregleda, što znači hiljade evra. Tako su ušli u Politiku, Novosti, Blic već odavno. Dobili smo iste tekstove, uglavnom stare tekstove sa prevarantskim naslovima,  nepismene, nelogične, netačne.

  Duh Saurona napustio je Mordor i ostavlja pustoš u novinarskim pasusima.

 Čeka se neko, mali, savim mali kao Bilbo Bagins da ga vrati nazad iza Crne kapije.

                Dijana Dimitrovska

Matija Bećković, zašto se ljudi danas toliko boje smrti

Matija Bećković, zašto se ljudi danas toliko boje smrti

I sve dok u nekoj zaboravljenoj polici stoji prašinom obavijena, vremenom načeta, moljcima opsednuta – živeće knjiga. Neće se tako lako predati, veruje Matija Bećković, akademik i tvorac tolikih knjiga. Kao moćni vitez, boriće se ona do poslednjeg dana, do poslednje stranice i poslednjeg slova.Sve je rečeno naslovom eseja Umberta Eka „Nećete se lako ratosiljati knjige“ – kaže Matija Bećković u razgovoru za «Slovo».

– Pošto je ispričana istorija knjige od početka do naših dana kad su je zamenili toliki drugi mediji – zaključeno je da je knjiga bila na početku pa će, posle svega, biti i na kraju.
Na jednom mestu spominju se i današnji nepismeni lopovi koji su provalili u Ekov stan i pokupili telefone, računare, diskete i drugu elektroniku, a nisu dirnuli ni jednu knjigu među kojima su bili i stari dragoceni primerci koji više vrede nego cela kuća i pokućstvo.

matzija bećković, zaštoi se ljudi danas toliko boje smrti


O Kako uopšte doživljavate ovo naše vreme? Da li je to taj „novi svetski poredak“?

-Ne primećujem nikakvu bitnu razliku. Imao sam sreće da budem okružen ljudima koji su činili da smo gotovo i previđali koji je i kakav je poredak. U svakom poretku se može preživeti, ako čovek ima s kim.
O Da li je strah masovno razvojno unazadio ljude?

-Lozinka našeg vremena je da se jedino treba plašiti straha. Danas mnogi, nažalost, nemaju u svom životu ništa drugo osim straha i briga. Pa i toga im je preko glave. Takozvani običan čovek i smrtnik je očigledno zbunjen i zatečen. Ne daju mu ni da sanja o budućnosti. Primoran je da se veseli i veliča lepotu sadašnjeg trenutka.
O Da li je moguće da se ljudi danas, u 21. veku, boje smrti više nego ikada? Zašto?

-Čini mi se da i taj strah ima najmanje veze sa ljudima. To nije njihov izbor. Time su svakodnevno bombardovani iz svih oružja. To im je nametnuto kao jedina tema, kao da je smrt nešto novo na ovom svetu.


O Kome ili čemu vi verujete?

-Verujem u onu pticu koja mi je sletela na kapu kad sam u šezdesetoj godini života stao pred rodnu kuću u Senti. Nju ne bih nikako smeo da izneverim.
O Hoće li pandemija uništiti lepe umetnosti? Nekako su nestale..

-Umetnosti nisu nestale i tek će se rascvetati. Lepe umetnosti su se premestile na lap topove i zum prezentacije. Posle godina korone ko zna šta će nam sve padati na glavu. I da lepe umetnosti neće završiti kao Monsarat Kabalje. Zamenićemo „daske koje život znače“ nekim novim, da bismo nastavili dalje…
O Očigledno je da nema kriterijuma ni za šta, ali zašto bi neko želeo da nema kriterijuma?

-Važno je da čovek ima iluziju da sam nešto bira. Onda će imati i iluziju izbora i poželeti da ima i – kriterijuma.
O Da li ste srpski patriota ili nacionalista i kakva je, uopšte, tu razlika? I da li ove kategorije za naše mlade upravo polako nestaju?
-Te etikete nisam upotrebljavao niti se na njih osvrtao.Time se ne bave umetnici. To je posao različitih «službi». Politička korektnost je zamenila nekadašnje ideološke komisije i spiskove idejnih skretanja u kulturi. Pod tim pojmom svako razume nešto drugo. Fenomen je da u naše vreme ne postoje nacinalisti velikih nacija i izabranih naroda. Veliki nacionalisti se javljaju samo kod onih malih i preplašenih naroda. I što su manji i i ugroženiji to su uočljiviji i opasniji. Ne treba se zbog toga uzbuđivati. Nisam primetio da se neki evropski, švedski, finski, ili belgijski pisac ljutio i dramio ako ga tako zovu. Ko god misli svojom glavom se preporučuje da bude nazvan politički idiot.


O Koje je po vama državno uređenje najbolje za srpski narod i njegovu narav?

-To je ono društveno uređenje koje je u Srbiji bilo vekovima. Naši preci za drugo nisu znali. Već sam jednom rekao: Tito je Stevan Nemanja republike Srbije. I dok je republike nećemo se ratosiljati njega.
O Zašto srpske institucije nikada u novijoj istoriji nisu imali dobre odnose sa dijasporom?
-Ne bi se ni zvala dijaspora kad bi imala bolje odnose sa svojom zemljom.
O Šta konkretno SANU radi na toj relaciji?

-Ponekad se seti nekog i ponekom pruži ruku, kao nekad Tesli, Pupinu, a sigurno i danas nekome, ali ja ne znam kome. Saznaću iz štampe.
O Šta bi vas pozitivno izenadilo da se desi…?

-Da Srbija bude krcata Novaka Đokovića i njegovih potomaka umesto Tita i njegovih odlivaka. Đoković je putokaz i iscelitelj,a mi ga i dalje tražimo tamo gde ga nikad i nigde nije bilo. Đoković je stvarnost – sve drugo su utvare i vampiri.

Dijana Dimitrovska

Slovo

akademik | matija bećković | ovamo namo | pesnik | pisac

akademik arheolog beograd bioenergija cern cink dirigent disanje doktor filozof gitarista glumac glumica grbalj istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnost kvantna medicina modna kreatorka muzika muzičar naučnik Nikola Tesla pesnik pisac pluća poslanik pozorište profesor reditelj rediteljka roker SAD slikar slikarka turci umetnost virusi zapisi pegave veštice zemun čovek

Knez Lazar se rodio u Grblju, legenda živi i danas

Knez Lazar se rodio u Grblju, legenda živi i danas

Knez Lazar se rodio u Pobrđu, u Grblju. To je deo današnje Crne Gore, koji je kroz istoriju bio najbuntovniji, najpravoslavniji i najsrpskiji. Pošto je rođen u Grblju, on je Grbljanović, ne Hrebeljanović, kako su neki greškom izgovarali i pisali, a posebno italijanski hroničari.
Ovo svako dete u Grblju zna. Naučilo je od svojih očeva, a oni od svojih… I, tako – vekovima. Kao sveta tajna prenosilo se predanje s kolena na koleno. Vekovi ga nisu umanjili. I danas živi, a deca recituju: Ovo sunce iznad Grblja što čarobnu svetlost stvara, obasjava slavno mesto, postojbinu car Lazara!
– Svi smo mi kao deca slušali priče i legende o knezu Lazaru, osnova je ista samo ima nekoliko varijanti – veli istoričar Vasko Kostić, koji je decenijama istraživao i sakupljao mitove i legende Grbljana.

grbalj ima 62 crkve


Legenda ide ovako: Car Dušan imao je sestru, koja je može biti imala govornu manu. Po drugima bila je ružna, pa su je nazvali Ruža, po trećima – grbava.
– A, može biti da je imala samo dug jezik, što je u to vreme smatrano govornom manom – ubacuje novu mogućnost Kostić.
Jednom prilikom, kada su Grbljani, inače poverenici srpskog dvora, bili u poseti caru Dušanu, ovaj im dade pomenutu Ružu da je povedu u – nepoznato. Možda i pogube. Jedan Grbljanin, međutim, videvši da je ona pametna, a još i carskoga roda, reši da je uzme za svog mlađeg sina. Beše to knez, možda Milojko. Tako i bi…
Prošle su godine, rodio se Lazar, i jednog dana silni Dušan, na povratku iz Dubrovnika, svrati u manastir Podlastvu. Tu su mu pripremili ručak, a on, pošto je okusio jelo koje mu je u mladosti samo sestra spremala, zatraži da dovedu onoga ko ga je kuvao. Brat i sestra odmah su se prepoznali, i kada je car čuo da ona ima sina, Lazara, reši da ga povede na srpski dvor.
– Pošto je sin na Grblju sve i svja – veli Kostić – otac malog Lazara toliko je molio i preklinjao da su morali da ga ubiju, na mestu gde izvire mali izvor, blizu manastira Podlastve. To mesto i danas se zove Pizdina voda, zbog toga što je mnogo kukao.


Tako je Lazar odrastao na dvoru dok nije postao knez.
– I našoj deci prenosimo ovu legendu, koja je za nas više od toga. Jer, mi znamo da je Grbljanović naš, Grbljanin. Zašto bi se to, inače, tako uporno prenosilo kroz vekove? Istorija nije dala da tako bude zapisano, ali, ipak, živi kroz usmenu književnost – razmišlja Ivan Knežević, slikar i nastavnik likovne kulture, dok nam pokazuje oltarska vrata u crkvi svetog Jovana u Pobrđu, koja je on živopisao.
Na jednima je sveti knez Lazar kako u rukama drži crkvu Podlastva, najveću svetinju Grbljana. Nad njim piše: Lazar Grbljanović.
Slavni Grbalj ne imaše svog pesnika da opeva i ovekoveči svoju istoriju i junake. Istoričari se ne hvataju u koštac sa ovom legendom. A, crkva – ćuti.
– Nikome ne odgovara činjenica da je knez Lazar odavde – veli Knežević. – Srbija bi volela da svi njeni istorijski likovi budu u njenim granicama.
A, Vasko Kostić veli:
– Kada sam Amfilohija jednom prilikom ispravio da „nije Hrebeljanović, nego Grbljanović“, on mi je odgovorio: To je isto. Nije isto – kazao sam. Pa, i Njegoš kaže Grbljanović.

grbalj najbuntovniji najlepši najsrpskiji


U crkvi svetog Jovana na Pobrđu, koja ima tri oltara, paroh donjogrbaljski Jovan Rajak nam reče:
– Od vremena kneza Lazara Grbljanovića do današnjih dana ovde muška deca često nose ime Lazar. Otuda i velika rasprostranjenost prezimena Lazarević. Oni su najčuvenije bokeljsko bratstvo, dali su mnogo junaka, kneževa i prvog i poslednjeg guvernadura čitavog Grblja.
Nažalost, otac Jovan danas više sahranjuje nego što krštava. Godišnje ima tek dvadesetak krštenja. Ali, mnoga od muške dece i sada ponesu ime Lazar…
Grbalj ima 62 crkve, tri „živa“ manastira i još pet u tragovima, nekoliko crkava (među njima i ona u Krimovici iz šestog veka, sa očuvanim mozaikom). Sve to smešteno je na 95 kvadratnih kilometara, zbog čega Grbalj nazivaju i Svetom gorom.

Grbalj je slavan u svim slojevima istorije. Odavde su preci pesnika Branka Radičevića, Petronija Šišića, vojvode u prvom srpskom ustanku, Ferda Šišića akademika, Stevana Vukotića, koji je prvi od Južnih Slovena na ruskom brodu oplovio Zemljinu kuglu (1823- 1826), 30 godina pre slavnog moreplovca Iva Vizina iz Prčnja.

Oduvek poseban, oduvek poravoslavan, oduvek srpski, Grbalj je pevao: „Od tunela do tunela dvadeset je srpskih sela“.
U vremenima kada je politika pravila granice i određivala nacionalnost, i kada je bila poništena srednjovekovna istorija srpskog naroda, bilo im je teško. Tešili su se, kao što kaže Ivan Knežević, rečima i mislima:

– Grbalj je naša zemlja, naši preci ginuli su za nju. Šta god da bude, mi znamo ko smo. Deca kneza Lazara.

Dijana Dimitrovska

Večernje novosti

car dušan | donji grbalj | gornji grbalj | grbalj | knez lazar | lazar grbljanović | lazar hrebeljanović | lazarevići | pobrđe

akademik arheolog beograd bioenergija cern cink dirigent disanje doktor filozof gitarista glumac glumica grbalj istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnost kvantna medicina modna kreatorka muzika muzičar naučnik Nikola Tesla pesnik pisac pluća poslanik pozorište profesor reditelj rediteljka roker SAD slikar slikarka turci umetnost virusi zapisi pegave veštice zemun čovek