Radivoj Radić, Srbi danas  i  nekada

Radivoj Radić, Srbi danas i nekada

     Da se kojom magijom sretnu, srednjovekovni i današnji Srbin se ne bi razumeli. Trebao bi im prevodilac ili u najmanju ruku ozbiljna gestikulacija. Od jezika koji se menjao mnogo više nego sami ljudi, ostali su tek magloviti koreni. Ali ne samo da se današnja „braća po precima“ ne bi razumela. Nisu se ni u  ondašnje  vreme  razumevali baš svi Srbi među sobom. Radivoj Radić, profesor i vizantolog , objašnjava i zašto:

radivoj radić

– U srednjem veku je postojao fenomen diglosije, postojanja dva jezika, narodskog na kome se usmeno sporazumevalo, i učenog kojim su pisane knjige – kaže Radivoje Radić.-  Oni su se u znatnoj meri međusobno razlikovali. Tako je bilo ne samo u vizantijskom svetu i u latinskom svetu zapadne Evrope, nego i u slovenskom svetu. Teško da bi nepismeni Srbin iz sredine XIII veka, kome bi čitali hagiografske spise onovremenog duhovnika Domentijana, koga smatraju najboljim srpskim srednjovekovnim piscem, razumeo njegovu monumentalnu i svečanu retoričnost i obilje pozivanja na Sveto pismo.

O Da li je moguće rekonstruisati muziku koja se slušala na srpskom dvoru?

-Stručnjaci za istoriju srpske muzičke umetnosti smatraju da nema odgovarajućih zapisa na osnovu kojih bi se moglo vaspostaviti kako je zvučala onovremena muzika. Oni, eventualno, dozvoljavaju mogućnost da se unekoliko pretpostavi kakva bi ta muzika mogla biti. Na drugoj strani, u raznim izvorima (bogoslužbenim pesmama, književnim spisima, arhivskim dokumentima, u natpisima na ikonama, freskama, minijaturama) pominju se muzički instrumenti. Očito je da su ti instrumenti bili raznovrsni i vrlo rasprostranjeni, a među njima su timpani, gusle, svirale, trube, zvona, gajde, strune, laute. Poznato je, na primer, da se na guslama sviralo na dvoru kralja Stefana Prvovenčanog koji je sedeo u čelu trpeze i „blagorodnike veselio bubnjima i guslama“.

O Da li biste mogli da nam opišete kako je bio odeven vlastelin ili običan čovek, šta je jeo, kako se zabavljao?

     -Pripadnici nižih slojeva su odeću izrađivali u svojoj kući pre svega od lana (košulje, donji veš) i vune koju su bojili prirodnim materijama (list dunje ili višnje, razno korenje). Od ovčije kože su pravljeni kožusi, čakšire, ogrtači, ali su korišćena i krzna drugih životinja – lisice, vuka, zeca, medveda, kune. Odeća vladara i plemstva šivena je od veoma skupocenih i raskošnih tkanina koje su dopremane iz Dubrovnika i italijanskih gradova. U taj materijal su bili utkani motivi flore (loza, lišće) i faune (čaplje, lavovi, orlovi), a najpoznatije tkanine su bile aksamit, brokat, kadifa, velut. Za postavu je korišćena laka svilena materija sandao koja se u srpskim izvorima zove čenda. Od skupocenih krzna spominju se hermelin i zibelin. Tkanine su ukrašavane zlatnim vezom, rubinima, biserima, smaragdom.

radivoj radić

O Da li je u srednjovekovnoj Srbiji bela boja bila znak žalosti?

     Kada je reč o boji koja je označavala žalost, veruje se da je to najpre bila crna boja. Kada je doneta Rastkova odeća sa Svete Gore, ljudi su oblačili crninu. Međutim, čini se da je srpski dvor docnije prihvatio  vizantijski ceremonijal i da se žalost ispoljavala nošenjem odeće bele boje.

O Koji su bili najpoznatiji srpski dvorovi? Kako je moguće da nijedan nije izdržao vekove?

     -Srpska srednjovekovna država nije imala prestonicu u pravom smislu te reči sve do izgradnje Smedereva (1428–1430) koju je izveo despot Đurađ Branković. Istina, njegov prethodnik i ujak, despot Stefan Lazarević, držao je Beograd od 1403. do 1427. godine, ali zato što su mu ga privremeno ustupili Mađari. Knez Lazar je za svoju stalnu prestonicu uzeo Kruševac. Srpski dvorovi su bili sagrađeni od propadljivog materijala, drveta, tako da nisu odoleli vekovima. Inače, srpski vladari su veći deo godine putovali srpskim zemljama: zimi su se nalazili u toplijim mestima, a leti su boravili u planinskim područjima. Najvažniji srpski dvorovi u srednjem veku nalazili su se na Kosovu. Bili su to Pauni, Svrčin, Štimlje i Nerodimlje. Kao mesta gde su se vladari zadržavali i izdavali povelje pominju se Zvečan, Jelač, Brnjaci, Novo Brdo, Debrc, Prizren, Prilep, Ser, Skadar, Skoplje.

O Da li postoji neki dinastički brak sklopljen iz ljubavi?

     -Politički brakovi su predstavljali veoma omiljeno i rasprostranjeno oružje u bogatoj riznici srednjovekovne diplomatije. Ipak, bilo je primera ljubavi. Teodora Kosara, najstarija kći bugarskog cara Samuila, na prvi pogleda se zaljubila u očevog zarobljenika Jovana Vladimira (998), zetskog vladara, i pred oca je izašla sa rečima da će radije umreti nego se udati za nekog drugog. Savladan roditeljskom bolećivošću, Samuilo je pustio utamničenog Jovana Vladimira, blagoslovio taj brak i priličio svečanu svadbu.

 O Da li istoričari znaju više o Jeleni, prvoj ženi Milutina Nemanjića? I da li je ona jedina Srpkinja vladarka?

     -Brakovi Stefana Uroša II Milutina su bili i ostali velika istorijska zagonetka. Najpre se smatralo da se srpski kralj ženio četiri puta, pa je u daljem proučavanju počelo da prevladava uverenje da se Milutin ženio čak pet puta i da je vizantijska princeza Simonida njegova peta žena. U najnovije vreme se, međutim, iznova veruje da su posredi ipak bila četiri braka. Što se tiče njegove prve žene, za koju se verovalo da je bila Srpkinja i da se zvala Jelena, danas je to mišljenje dovedeno u sumnju. Nedostatak izvora je uzrok što je ovo naučno pitanje puno kontroverzi. Ako se pogleda tablica vladara dinastije Nemanjića, dva zlatna stoleća srpske srednjovekovne istorije (1166–1371), upadljivo je da su se u sedam pokolenja, počev od Stefana Nemanje do cara Stefana Uroša V, svi vladari ženili inostranim princezama.

O Poznat je vaš stav da bi se srpska državnost trebalo računati pre Nemanjića?

          -Srpska država je nastala davno pre Stefana Nemanje i on se nikako ne može smatrati njenim osnivačem. Jednostavna činjenica koja se, očigledno, veoma često gubi iz vida, kazuje da je prednemanjićki period bio znatno duži od vremena Nemanjića (pet vekova prema dva veka). Ako ne pre, a ono najkasnije od sredine IX veka, može se govoriti o srpskoj državnosti. Dakle, Stefan Nemanja je bio samo jedan u nizu velikih župana koji su vladali srpskim zemljama. Naravno, neizmerne su njegove zasluge za uzdizanje srpske srednjovekovne države i osnivanje najslavnije srpske srednjovekovne dinastije.

O Koje su dinastije vladale pre Nemanjića i iz kojih izvora to znamo ?

     -Izvorni podaci kazuju da je prvi imenom poznati srpski knez bio Višeslav koji je vladao oko 780. godine, da ga je nasledio sin Radoslav, a njega, takođe, sin Prosigoj. O vladavini ove trojice knezova ništa nije sačuvano, a iscrpniji podaci sačuvani su o Vlastimiru, Prosigojevom sinu i Višeslavovom praunuku, koji je vladao u četvrtoj i petoj deceniji IX veka. Taj niz vladara koji se nastavlja do polovine X veka čini najstariju srpsku dinastiju – Višeslaviće (u literaturi ih nazivaju i Vlastimirovići). U sledeća dva veka, XI i većem delu XII stoleća, smenile su se još dve srpske dinastije – Vojislavići koji su vladali Dukljom i Vukanovići. Nemanjići su, dakle, tek četvrta srpska dinastija, ali uistinu najvažniji vladarski rod koji je srpske zemlje predvodio tokom dva „zlatna“ veka (1166–1371).

          Najvažniji izvori za ranu istoriju Srba su „Spis o narodima“ vizantijskog cara-pisca Konstantina VII Porfirogenita, Anali Franačkog kraljevstva, Letopis popa Dukljanina.

O Šta je vama lično bilo najinteresantnije, proučavajući taj period?

     -Na mene je naročit utisak ostavila dugotrajnost Vizantijskog carstva. Kako je pronicljivo primećeno, Vizantija je jedina država „sa ove strane Kineskog zida“ koja je u Hristovoj eri toliko dugo trajala, čak jedanaest stoleća (IV – XV vek). Ona, koja je bila neponovljiv amalgam rimskog državnog uređenja, grčke kulture i hrišćanstva, menjala se i prilagođavala novonastalim okolnostima (da nije bilo tako ne bi toliko dugo opstala), ali je velikim umećem, a pod krilaticom očuvanja starih običaja, ostavljala utisak „promišljene nepromenljivosti“.

                                              Dijana Dimitrovska

jezik | književnost | muzika | radivoj radić | srednjovekovna srbija | srenji vek | umetnost | vizantija | vizantolog
  • Mandragora, koren koji vrišti kad se bere
        Mandragora je biljka koju sam čula da vrišti, baš kako se o njoj priča.     Jedne sam noći sanjala kako sam po zapisima tražila mandragoru i obrela se ispod drveta gde je neko bio obešen. Na tom drvetu još je visila o užetu aura jadnika. Počela sam da kopam  tačno ispod nje, ali se […]
  • Đuro Lubarda, u potrazi za „onom“ crvenom
    Ima Đuro Lubarda u svojim slikama nešto sasvim „lubardovsko“. Možda boju, možda prozračnost, možda neki pokret, ili je to neka misao koja ga vezuje i povezuje, baš kao i geni, sa njegovim slavnim stricem Petrom Lubardom. Vuče ga neka nevidiljiva sila da označi to zajedništvo i u isto vreme posebnost.   -To je boja, mislim da u […]
  • Radivoj Radić, Srbi danas i nekada
         Da se kojom magijom sretnu, srednjovekovni i današnji Srbin se ne bi razumeli. Trebao bi im prevodilac ili u najmanju ruku ozbiljna gestikulacija. Od jezika koji se menjao mnogo više nego sami ljudi, ostali su tek magloviti koreni. Ali ne samo da se današnja „braća po precima“ ne bi razumela. Nisu se ni u […]
  • Peđa Matijević video je sve nijanse plavog
       Izdržao je  Peđa Matijević  trinaest i po meseci u kontinuitetu na  brodu i bila je to najduža godina u njegovoj karijeri. Pomislio je tada kapetan duge plovidbe iz Kotora  da je „sastavio”  405 dana i noći na brodu, najduže u svojoj tridesetpetogodišnjoj karijeri pomorca i da se za to vreme kuća sazida. – Tu […]
  • Mario Leone Bralić, fotograf, šokiran izgledom žena
    Mario Leone Bralić, fotograf sa hiljadu priča, krstari svetom već 40 godina tražeći izgubljene emocije. Traži ih u pogledu Tajlanđanke, u grivi lava, u listu palme, u kapi afričke kiše ili šari puža. On traga za tom emocijom koju hvata i stavlja u ram iz kojeg ona zrači, čineći ono što je uslikano – živim. […]

akupunktura arheolog beograd bioenergija cern cink dirigent dizajnerka doktor filozof frame glumac glumica herceg novi istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnica književnost kvantna medicina modna kreatorka muzičar narodno pozorište naučnik Nikola Tesla ozonoterapija pesnik pisac poslanik pozorište profesor reditelj rediteljka SAD silicijumska dolina slikar slikarka umetnost virusi zemun zlato čovek

Peđa Matijević video je sve nijanse plavog

Peđa Matijević video je sve nijanse plavog

   Izdržao je  Peđa Matijević  trinaest i po meseci u kontinuitetu na  brodu i bila je to najduža godina u njegovoj karijeri. Pomislio je tada kapetan duge plovidbe iz Kotora  da je „sastavio”  405 dana i noći na brodu, najduže u svojoj tridesetpetogodišnjoj karijeri pomorca i da se za to vreme kuća sazida.

– Tu dugu godinu sam proveo, uglavnom,  na Pacifiku – priseća se kapetan Peđa Matijević. – U to vreme, pre dvadesetak godina, nije bilo mobilnih telefona i interneta i onda ste stvarno bili jako udaljeni od svoje porodice i svoje zemlje. Godinu i kusur na brodu da ne vidite porodicu, izuzetno je teško.

   O Većini izgleda da kapetan broda ima malo posla, da nosi uniformu i osmatra more. Šta je ,zapravo, posao kapetana?

 – Kao kapetan broda dobiješ instrukcije od kompanije ili od gazde broda gde se putuje i koji teret se vozi. Posao kapetana je da proračuna sve: stabilitet broda, dakle, koliko može tovara da stane, koliki će biti gaz broda sa tim tovarom, koliko je potrebno hrane za određeni broj posade, kojim se idem rutama, da prati vremenske prilike…kada sve to obavi, daje instrukcije  prvom oficiru palube  i šefu inženjera.

   O Kako izgleda vaš radni dan?

 – Sve moje vreme je tačno isplanirana rutina. Ustajanje u 6.00 sati ujutru, kafa na komandnom mostu, razgovor sa prvim oficirom o tome šta se dogodilo tokom noći, da li je bilo iskakanja, kakvo je vreme, šta kaže prognoza. Ranije su te izveštaje davali telegrafisti, a danas to radi internet.

peđa matijević

   O Da li je na brodovima sve manje posla za ljude, a više za „mašine“?

– Danas mnoge stvari na brodu ne radi čovek, brodovi su automatizovani, internet daje izveštaje o vremenu, pa ni kapetan nema takve ugodnosti kao nekada kada je sve dobijao na gotovo. Recimo, kapetan danas radi mnoge stvari sam, a nekada je dobijao izveštaje od telefgrafiste i prvog oficira. Smanjen je broj ljudi na brodu radi uštede tako da i pomorstvo trpi. Kada sam počinjao, na brodu je radilo 30,40 ljudi. Danas ih ima do 15. Jedan čovek radi više poslova da bi se uštedelo. Brodovi su, s druge strane, automatizovani, plove sami. Recimo, stroj se automatski zatvara u 17.00 sati. Paluba mora non – stop da radi, a na  komandnom mostu postoji alarm koji proverava da li je oficir koji dežura tokom noći, budan. Oficir  mora neprekidno da ga aktivira na tri ili šest ili devet minuta, sve zavisi kako je alarm naštimovan. Uglavnom oficir stalno mora da pritiska dugme i ne sme da zaspi.

 O Lepo je biti kapetan broda ali je do njega put dug i trnovit?

– Da bi neko postao komandant velikog prekookeanskog broda potrebno je oko 17 godina školovanja i iskustva. Bar je tako bilo.

O Kako je danas?

– Danas pomorci dolaze brzo do diploma na kursevima koje plate, i odmah idu da rade. A mi smo  ranije išli u pomorsku školu, pa na fakultet, pa godine prakse, polaganje iskustvenih ispita, rad na brodu pa tek kapetan posle 15 do 17 godina.

kapetan peđa matijević

O Da li ste doživeli potonuće broda?

-Hvala Bogu, ne. Imao sam sreće  da ne doživim ozbiljnije  nesreće na brodu.

O Koji je bio najdramatičniji događaj na brodu?

-Bila je to najjača oluja koji sam doživeo, u Južno kineskom moru. Divljao je tajfun Conson.  Bili smo na sidru, blizu luke jer nas zbog alarmantne situacije nisu ni pustili da uđemo u luku, a istovremeno su nam dali pogrešnu procenu tajfuna.  Na brodu je bilo dvadesetak ljudi i situacija je bila jeziva: talasi visoki 14 metara, mi na sidru kao ljuska oraha lelujamo tamo – onamo. Svakog trenutka možemo da se otkinemo i „zalepimo” za obalu. Držali smo se danima stoički svi.

O Da li ste imali slepe putnike?

 – Poslednji put, dvojica iz Obale Slonovače.Na brodu dugom 238 metara našli smo ih kod frižidera jer su bili jako izgladneli. Po pomorskom zakonu, moraš prvo da ih nahraniš i napojih, pa onda da ih prijaviš. Ali, ako određena zemlja neće da ih primi, dešava se da oni ostanu po godinu  dana na brodu, rade, žive…dok se brod ne vrati u zemlju gde su se ukrcali. Tako je i sa ovima bilo. Vratili smo ih kući.

kapetan duge plovidbe peđa matijevićć

 O Koje nacije daju najbolje pomorce?

-Važan je kapetan ali je najvažnija posada. Na mom brodu su bili odlični pomorci Peruanci. Ipak, smatra se da su najbolji na svetu  Britanci, Norvežani,Italijani i Hrvati.

oDa li ste ikada videli to jezivo, plastično tužno ostrvo u Pacifiku?

– Obišao sam svet ko zna koliko puta. Video sva mora i ništa jezivije nisam  video od ostrva plastike veličine Evrope koje se formiralo u Pacifiku. A sve smo to sami bacili u vodu.

O Ko baca to?

-Sa brodova, sa obale…Sve što čovek odbaci,to ostane u moru. Danas, na sreću svaki brod ima plan rukovanja smećem. Inspekcija vas proverava da li ste i kako sagoreli otpad. Imate obavezu da pokažete pepeo. Sve što unesete na brod danas morate da pokažete kasnije kao otpad. Organski otpad se baca na pet milja, ostalo se sagoreva.

strastveni ronilac

 O Teško je proceniti, ali da li imate osećaj da su sva mora sveta zagađena?

-Ne mogu da argumentujem, ali mora su itekako  zagađena. To se vidi,  najbolje po ribi. Sve češće se jede riba koja u stomaku ima plastiku. Svako ko voli ribu – a ja je volim i uz to sam i strastveni ronilac – oseti taj tužan ukus plastike u ustima.

O Gde bi neko ko je  obišao svet izabrao da živi?

 – Na Tahitiju, ili, recimo, na Bora Bori, ili na nekom ostrvu u Pacifiku. Tamo ima ribe u izobilju, voća, ima svega, nema politike, ljudi se smeju, a ne treba ti ništa osim japanki i šortsa.

O Zašto nijednom  pomnorcu nije nikada pala na pamet ideja da zemlja nije okrugla?

– Jednostavno zato što se sa broda na okeanu  najbolje vidi  zakrivljenost. Svako ko je plovio morima sveta zna  da je Zemlja okrugla.

O Videli ste sve nijanse mora, koje vam je more najlepše na svetu?

– Nagledao sam se raznih boja i sva imaju različitu nijansu plave. Ali dva najlepša najlepša jesu Karipsko koje je zeleno, i Jadransko koje je vedro plavo.

                      Dijana Dimitrovska

kapetan | kapetan duge plovidbe | mora | okean | pacifik | peđa matijević | pomorac | posada | svet

akupunktura arheolog beograd bioenergija cern cink dirigent dizajnerka doktor filozof frame glumac glumica herceg novi istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnica književnost kvantna medicina modna kreatorka muzičar narodno pozorište naučnik Nikola Tesla ozonoterapija pesnik pisac poslanik pozorište profesor reditelj rediteljka SAD silicijumska dolina slikar slikarka umetnost virusi zemun zlato čovek

  • Mandragora, koren koji vrišti kad se bere
        Mandragora je biljka koju sam čula da vrišti, baš kako se o njoj priča.     Jedne sam noći sanjala kako sam po zapisima tražila mandragoru i obrela se ispod drveta gde je neko bio obešen. Na tom drvetu još je visila o užetu aura jadnika. Počela sam da kopam  tačno ispod nje, ali se […]
  • Đuro Lubarda, u potrazi za „onom“ crvenom
    Ima Đuro Lubarda u svojim slikama nešto sasvim „lubardovsko“. Možda boju, možda prozračnost, možda neki pokret, ili je to neka misao koja ga vezuje i povezuje, baš kao i geni, sa njegovim slavnim stricem Petrom Lubardom. Vuče ga neka nevidiljiva sila da označi to zajedništvo i u isto vreme posebnost.   -To je boja, mislim da u […]
  • Radivoj Radić, Srbi danas i nekada
         Da se kojom magijom sretnu, srednjovekovni i današnji Srbin se ne bi razumeli. Trebao bi im prevodilac ili u najmanju ruku ozbiljna gestikulacija. Od jezika koji se menjao mnogo više nego sami ljudi, ostali su tek magloviti koreni. Ali ne samo da se današnja „braća po precima“ ne bi razumela. Nisu se ni u […]
  • Peđa Matijević video je sve nijanse plavog
       Izdržao je  Peđa Matijević  trinaest i po meseci u kontinuitetu na  brodu i bila je to najduža godina u njegovoj karijeri. Pomislio je tada kapetan duge plovidbe iz Kotora  da je „sastavio”  405 dana i noći na brodu, najduže u svojoj tridesetpetogodišnjoj karijeri pomorca i da se za to vreme kuća sazida. – Tu […]
  • Mario Leone Bralić, fotograf, šokiran izgledom žena
    Mario Leone Bralić, fotograf sa hiljadu priča, krstari svetom već 40 godina tražeći izgubljene emocije. Traži ih u pogledu Tajlanđanke, u grivi lava, u listu palme, u kapi afričke kiše ili šari puža. On traga za tom emocijom koju hvata i stavlja u ram iz kojeg ona zrači, čineći ono što je uslikano – živim. […]