Vidovdan-noćas će reke poteći crvene kao krv

Vidovdan-noćas će reke poteći crvene kao krv

Na Vidovdan, noćas, sve reke će na Kosmetu poteći crvene kao krv.

U gluvo doba noći, kazuje legenda koja se priča u našim starim krajevima, i najmanji izvor, potok i reka, postaće crvena  u znak sećanja na jedan davni  Vidovdan 1389. godine  koji je postao centralni dođagaj u srpskoj istoriji. Uzvišica sa koje se vidi i napred i nazad, što bi rekao vladika Nikolaj.

Tada je Srbija stavila sve na kocku da bi zaustavila napredovanje moćnog osvajača. I izgubila.

vidovdan

 Na Kosovu polju ostao je cvet srpske države, cela generacija ratnika, očeva, muževa, braće, Sve što je stasalo da nosi makar i barjak krenulo je u odsudnu bitku za koju će se u prvi mah, bar u Evropi, verovati da su je Srbi dobili.

  Gubitak je bio stravičan, zbog čega je zauvek urezan u  narodnoj svesti. Srbija je tada zavijena u  crno od čega se, veruju mnogi, do danas nije oporavila.

  „Jer bolje nam je  smrt u podvigu,

  Negoli život u sramoti,

  Bolje nam je u borbi smrt od mača primiti,

  Negoli pleća neprijateljima našim podati…

  Umrećemo da uvek živi budemo.“

vidovdan

  I gde gog da kreneš po našoj istoriji, u kakve god sokake i rukavce zašao, odzvanjaće ove reči časnog kneza Lazara pred Kosovski boj.

 A svuda, na tom putu po prošlosti, pratiće nas brojne legende.

  Oduvek posle Kosovskog boja srpski narod je palio sveće i tamjan blizu crkve  za kosovske junake.

  Na Vidovdan, kaže predanje, prestaje da kuka kukavica za izginulim junacima. Tada se ne pevca, i ne veseli.

  I pre ključnog događaja u srpskoj narodnoj tradiciji, Vidovdan je bio važan praznik. Ljudi su poštovali božanstvo Vida i obeležavali ga.

 Na Vidovdan se brala biljka vidovčica koja je posvećena Vidu i koja leči bolesne oči. U Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini palile su se  ispred kuće vatre od slame i granja koje su momci i devojke preskakali govoreći: „ U ime Boga i svetoga Vida“ što je ostatak mnogobožačkog verovanja stopljenog sa hrišćanstvom.

 Ima i ljubavnih verovanja o Jelesijevdanu 14. juna kada se govorilo: „ Jelesije proso sije, ide Vide da obiđe,što je niklo da je niklo,  a što nije, nek ne niče“.

  Na Vidovdan pre izlaska sunca, naš narod je posećivao izvore i umivao se vodom u koju je ubačena vidovčica. Kada se sunce pojavi, govori se suncu: “ Vide, Vidovdane, šta očima video, to rukama stvorio“. Kod izvora se ostavljaju crveni konci koje niko ne dira.

 U Bosanskoj Krajini devojke uoči Vidovdana beru crveno cveće vidić, koje pred spavanje stave pod jastuk. Koga usne, za njega će se udati.

 Ima i slatkih, pravednih verovanja. Pre Vidovdana, kaže jedno, ne jedu se trešnje. Ako ne bude tako, na onom svetu Vid neće dati crvene, slatke plodove deci čije su majke jele trešnje od nove godine a nisu ih podelile tuđoj deci.

Dijana Dimitrovska

Vidi još: Zemunska priča

akademik arheolog beograd bioenergija cern cink dirigent disanje doktor filozof gitarista glumac glumica grbalj istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnost kvantna medicina modna kreatorka muzika muzičar naučnik Nikola Tesla pesnik pisac pluća poslanik pozorište profesor reditelj rediteljka roker SAD slikar slikarka turci umetnost vizantija zapisi pegave veštice zemun čovek

Dušica Bijelić, sopran koji živi stotine života

Dušica Bijelić, sopran koji živi stotine života

    Dušica Bijelić, naš sopran zavodljivog glasa,voli da  gleda u nebo. Voli prostrano, široko, blistavo nebo, baš kakvo je u malom gradu Bielefeldu u severnoj Nemačkoj gde je odnedavno u Operskoj kući angažovana.

-Dobila sam sve što sam želela u životu – kaže Dušica Bijelić, sopran. – Pored napornog rada i dosta odricanja, imala sam sreće. Zvezde su se poklopile.

O Evropski mediji su vas proglasili za jednu od osam  najvećih mladih talenata. Da li osećate da ste ispunili očekivanja ?

-To se dogodilo 2014. godine. Časopis Independent me je svrstao u osam najtalentovanijih. Bilo je to u vreme kada sam u londonskoj Kraljevskoj operi nastupala  sa Berijevim  narodnim pesmama, a zatim i u Mocartovoj operi  Figarova ženidba u ulozi Barbare. Uvek dajem sto podsto od sebe.  

O Šta je najlepše što ste videli ili doživeli u Nemačkoj ?

-Oduševljena sam kako me je primilo  pozorište u Bilefeldu ! Sarađujem sa divnim kolegama, koji su sa svih strana sveta, a pevam i glavne uloge o kojima sam sanjala. Grad je prijatan za život, lep i internacionalan. Moja porodica i ja smo ovde jako srećni i bezbrižni. Što se samog obilaska Nemačke tiče, to mi tek predstoji.

O Koje uloge pripremate ?

– Naredne sezone publika će moći da me čuje u glavnim ulogama opera Rusalka i Boemi.

dušica bijelić
Pitajte – dogovorit cemo se! // Creative Commons License Photo by Kristijan Cimer is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License. Based on a work at https://www.facebook.com/kcimer/photos_albums. High resolution images and prints also available.

O Šta vam se sviđa kod različitih uloga ?

-Predivna strana mog posla je što sam na taj način u mogućnosti da živim stotine života. U svakoj ulozi se dam kompletno, proučim karakter i saživim se sa likom koji tumačim.

O Nastupali ste sa Kraljevskom operskom kućom u Londonu. Šta ste naučili ?

-Naučila sam se visokom profesionalizmu i kako da budem otvorena za saradnju sa umetnicima koji su  donedavno bili nedostižni idoli, poput Plasida Dominga, Anđele Georgiu, Dmitrija Horostovskog i mnogih drugih. Čovek mora, u tim trenucima, da bude jako pribran da bi odgovorio  zahtevu tih umetnika. Tokom rada sa njima dolazi do demistifikacije veličine i spoznaje stvarnog kvaliteta tih umetnika. Oni, naime, dobijaju potpuno novu dimenziju.

O Zašto neko ima lep glas a neko ne?

-Glas i lepo pevanje su dar i talenat kao i svaki drugi. Mislim da svi imamo neki talenat, eto meni se desilo da imam ovaj. Ali znamo da talenat nije dovoljan, iza njega leži ogroman i predan rad, upornost i sreća.

bielefeld

O Da li je glas dovoljan da bi neko bio operski umetnik ?

-Ne, naravno. Glas je samo jedan od elemenata operskog umetnika. Najcenjeniji je kompletan umetnik, onaj koji ima karakter, glumačke sposobnosti, izgled, scenski pokret, harizmu.

O Da li vam je iskustvo iz detinjstva kada ste vodili neke dečje emisije pomoglo pred kamerama?

-Svakako, način komunikacije i ophođenja pred kamerama sam naučila kao mala. Zahvaljujući tome imam profesionalnu prirodnost.

O Šta ste radili za vreme korone?

-Prošle godina sam, sa pijanistom Darijom Humenjukom, snimila oko deset pesama pod nazivom Tragom srpske solo pesme, koje su biseri srpske vokalne lirike, od  nastanka srpske solo pesme pa do današnjih dana. Ovaj projekat služi i pomaže očuvanju kulturne baštine našeg naroda i njegovog jezika. Nažalost, nismo bili u mogućnosti, zbog trenutne situacije, da taj projekat i promovišemo, ali se iskreno nadamo da će se to uskoro desiti

O Ne živite dugo u Srbiji i kako vam sada izgleda Srbija ?

-Moj utisak o Srbiji je da se konstantno razvija, te samim tim parira svim svetskim centrima.

Nažalost, trenutna situacija ne pomaže umetnicima što u Srbiji, što širom sveta, jer im ne daje mogućnost da se iskažu i napreduju. Uskraćena su nam putovanja, inostrana saradnja, kao i materijalna podrška.

O Šta zapevate onako iz zabave?

-Zapevam u društvu. Jako volim i sa zadovoljstvom izvodim našu tradicionalnu i starogradsku muziku i posebno volim pesmu Gde si duso, gde si rano.

O Koja je najvažnija lekcija koju ste naučili?

-Mislim da sam naučila jednu od najvažnijih stvari u životu a to je da posao nije sve. On je samo jedan segment života. Našla sam mu pravo mesto u mom životu.

Dijna DImitrovska

Vidi još:Bežite zmije ide čovek

akademik arheolog beograd bioenergija cern cink dirigent disanje doktor filozof gitarista glumac glumica grbalj istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnost kvantna medicina modna kreatorka muzika muzičar naučnik Nikola Tesla pesnik pisac pluća poslanik pozorište profesor reditelj rediteljka roker SAD slikar slikarka turci umetnost vizantija zapisi pegave veštice zemun čovek

Zemunska tvrđava u ljupkom mitu

Zemunska tvrđava u ljupkom mitu

  Pored reke grad, iznad grada brdo i na brdu kula.

   Reka je Dunav, Zemun je grad, brdo je Gardoš a kula? Kula ima više imena. Izvorno ime je Milenijumska kula, za Zemunce je Kula Sibinjanin Janka, a oni nezaintresovani da kopaju po istoriji jednostavno je zovu Gardoš kula.

  U svakom slučaju – upečatljiva je i s razlogom  simbol Zemuna.

 Sagradili su je Mađari želeći da obeleže hiljadu godina (milenijum) od kako su u Evropi formirali svoju državu. Bila je to najpre kneževina (896–1001), a zatim i kraljevstvo (1001–1918) koje je bilo na vrhunci moći u 14. i 15. veku kada je zauzimalo polovinu jugoistočne Evrope. U sastav su ulazile današnja Mađarska, Slovačka, delovi Hrvatske, Austrije, Rumunije i Srbije sa Beogradom.

  Sagradili su tokom 1896.godine na rubu carstva četiri spomenika i jedan u sredini. Kule na istoku, zapadu, severu i jugu i monumentalni spomenik na Trgu heroja u Budimpešti.  Vreme, međutim, nije sačuvalo sve. Danas postoje samo dva simbola nekadašnjeg ugarskog kraljevstva, spomenik u Budimpešti i kula na Gardošu sa čijeg vrha ponosno širio krila turul-mađarska mitska ptica slična sokolu. Zapisano je da je turul imao raspon krila od četiri metra!

 U toj mističnoj kuli život je skončao veliki mađarski junak Janoš Hunjadi koga su Srbi nazivali Sibinjanin Janko. On je bio na čelu hrišćanske vojske  u bici za Beograd 1496. godine i u njegovim redovima borili su se zajedno Srbi i Mađari protiv Turaka. Dobio je bitku za Beograd ali je izgubio život.

 Čuva kula uspomenu na junaka Sibinjanin Janka a utvrđenje krije tajne i priče koje ponovo treba otkrivati.

  Pre Sibinjanin Janka u 14. veku, bilo je tu utvrđenje sa isturenim kulama  na ćoškovima, a u sredini  donžon kula  kao poslednja linija odbrane. Gospodar utvrđenja je gospodario ravnicom  koja se videla kao na dlanu.

  Prvi put se zemunska tvrđava pominje u izvorima u 9. veku, a krajem 10. veka kada su krstaši  „ prašili“ do Svete zemlje sa namerom da tamo brane hrišćanstvo – jedna grupa je stigla i u Zemun.

   Hroničar Albert Ahenski beleži da je većina krstaša čamcima prešla u tada vizantijski Beograd ali da je tog proleća 1096.godine godine u Zemunu ostala manja grupa koja je pljačkala  i razmetala se po gradu. Kakvi su bili tadašnji Zemunci najbolje svedoči ovaj događaj. Oni su se organizovali, uhvatili razbojnike, pretukli ih, zatim ih skinuli do gole kože i tako poslali čamcima preko reke u Beograd.

   Srednjovekovna tvrđava u Zemunu rekonstruisana je sredstvima Srbije i grada Beograda ( 34 miliona dinara) 2019. godine.

  Dva grada sa svoje dve trvđave, kao dve sestre, jedna veća, druga manja gledaju zadovoljno jedna na drugu. Beograd i Zemun  neraskidivo povezani brojnim sponama.

 Arheolozi kažu da su sagrađene od istog kamena. Kada je beogradska tvrđava bila u ruševinama, odatle je uziman kamen i prevožen do Zemuna da bi se gradila zemunska tvrđava. Gradile su se i razgrađivale u ogromnom vremenskom intervalu. Život je tu ključao i u vreme Rimljana, i Kelta, i za vreme Vinčanske i Starčevske kulture.

 Nema sumnje da su na tako divnom i strateški važnom mestu, gde se  spajaju dve moćne reke, oduvek živeli neki Zemunici i neki Beograđani koji su voleli svoj grad.

  Zemun i Beograd povezani su i u mitu koji kaže da su dva grada povezana tajnim tunelima. Ispod reke, duboko, duboko u samo sedište zemlje ide jedan tunel od Gardoške kule, dole se širi kao u paukovoj mreži tunela a jedan kraj izlazi na Kelemegdan, govoriće u zanosu Zemunci. Nama ostaje da pogledom pratimo taj nevidljivi tunel ispod sjedinjenih voda Save i Dunava i zamišljamo kako izglazimo na drugu, sunčanu stranu.

Vidi joŠ: O smrti druga i nestanku mačke

akademik arheolog beograd bioenergija cern cink dirigent disanje doktor filozof gitarista glumac glumica grbalj istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnost kvantna medicina modna kreatorka muzika muzičar naučnik Nikola Tesla pesnik pisac pluća poslanik pozorište profesor reditelj rediteljka roker SAD slikar slikarka turci umetnost vizantija zapisi pegave veštice zemun čovek

Bežite zmije ide čovek- Sonja Nikolić, herpetolog

Bežite zmije ide čovek- Sonja Nikolić, herpetolog

Zmije, dovoljno je ovo reći i već sledi vrisak. Taj naš vrisak koji traje od kada je sveta i veka toliko je strašan da od njega beži i najopasnija otrovnica. Sasvim opravdano, jer ako se na vreme ne sakrije-najverovatnije će je čovek ubiti.

 Nema statistike koliko zmija pobijemo godišnje iz straha da će nam oduzeti život. Bez sumnje, tokom leta desetkujemo zmijsku populaciju Srbije.

 Ali se zato zna koliko je ljudi umrlo od ujeda otrovnice. Za devet godina u Srbiji je umrlo 4 ljudi.

 -Tako je zabeležio Republički zavod za statistiku, za periodu 2008–2017.- kaže Sonja Nikolić iz Srpskog herpetološkog društva „Milutin Radovanović“ u Beogradu.- Nasuprot uvreženom mišljenju, smrtni ishodi nakon ujeda naših otrovnih zmija tako su izuzetno retki, ne samo kod nas nego i u drugim zemljama Balkana i Evrope.

  Ljudski strah raspiruju i naslovi u novinama koji histerično podučavaju šta da radimo ako nas ugrize zmija (što je korisno naravno), ali nas navodi d azaključimo da zapravo živimo u Indiji, recimo, ili tropima, gde na svakom santimetru može otrovnica da nas pošalje na onaj svet. A ne u pitomoj Srbiji, na brdovitom Balkanu gde žive samo tri vrste otrovnica: poskok, šarka i planinski šargan, koje smo toliko potisnuli da su postale ugrožene vrste.

– Šarka i šargan su zakonom strogo zaštićeni a poskok zaštićen. Sve tri vrste našle su se u Crvenoj knjizi faune Srbije II – gmizavci – podseća Sonja Nikolić.

  Ugrožene su zmije, a ne čovek. I on ih ubija.Zašto?

-Čovek ih ubija iz besmilenih razloga, zato što su im gadne, neki ne žele ni na slici ih vide. Drugi misle i da su zmije ljigave. Neki ih ubijaju prosto zato što mogu. Sve te stavove i ubeđenja pokušavamo da promenimo – govori Sonja. – Prvo objasnimo da većina zmija sa kojima se prosečan čovek u Srbiji sreće nije otrovna. Uporno ponavljamo da nijedna zmija (kao ni druge životinje) ne napada čoveka bez razloga: svaka će pokušati da pobegne, a napašće tek u slučaju da nema izlaza i mora da se brani. Da bi se izbegao npr. ujed otrovne zmije dovoljno je zaobići je (naravno, pri kretanju po području na kojem ima zmija treba biti obazriv pri svakom koraku). Pričamo o tome kako su zmije korisne.

  A korisne su toliko da bez njih svet ne bi bio isti. One su čistači naše okoline, jedu bolesne ptice, miševe, skakavce insekte. One tako čuvaju i naše zdravlje. Kada su planetom harale kuga i kolera, ljudi su tražili mesta gde žive zmije, jer tamo nije bilo bolesti. Zmije ne prenose bolesti. Poznato je da tamo gde ima zmija – nema bolesti.

Ipak, ukoliko…

Ukoliko vas ugrize neka od naše tri najpoznatije otrovnice, lekari preporučuju da napravite mali rez, veoma oštrim predmetom, ali tako što ćete povezati te dve rupice, a zatim neprekidno ispirati ranu, kako bi što više otrova izašlo. Takođe, preporučuje se da se poveže mesto iznad, ali ne preterano jako, i da se pomera na 15 – 20 minuta kako ne bi došlo do nekroze( izumiranja tkiva) zbog prekida cirkulacije. Ne treba stavljati nikako led, niti isisavati ustima otrov iz rane.

Praktično, kako kaže kaže Miroslav Spajić specijalista mikrobiologije koji je 40 godina proveo u Institutu Torlak, radeći sa zmijskim otrovima i praveći serume – onaj koga je ugrizla otrovnica ima fore 4 sata da stigne do lekara. Bitno je da se prepozna zmija koja je ispustila svoj otrov, kako bi lekari znali koji serum da upotrebe.( Zmijski otrov nije hemijski definisana supstanca, već je to skup od tridesetak različitih enzima.)

Ako vas ugrize poskok, šarka ili planinski šargan – to će vas – ako je za utehu – manje boleti nego da vas je ugrizla bilo koja neotrovna zmija.

zmije

– Smuk na primer, koji šišti, hukće, i pravi se mnogo strašniji nego što jeste, poderaće kožu, napraviće veću ranu, mesto ujeda će da otekne, da pocrveni i veoma će vas boleti – navodi Miroslav Spajić. – Otrovnica kad ujede radi to munjeviito, neprimetno, ostavlja dva male rupice na 5 do 15 milimetara.

Enzimi naših zmija dejstvuju na krvne sudove i tkivo, dok otrovi južnoameričkih i dalekoistočnih zmija ( kobra, na primer) spadaju u red neurotksina.

Kozmetika

– Zmijski otrov se od davnina koristi u kozmetici – kaže mikrobiolog Miroslav Spajić.- On je prava kolekcija enzima i jako je koristan za organizam ali ne sme da dođe u krvotok. On deluje kao anestetik, zatim ima sposobnost da širi međućelijski prostor. Kreme za negu lica i tela koje se proizvode od njega sigurno su delotvorne. Nekada se posebno koristio za lečenje obolelih od dečje paralize, a danas za lečenje upala tetiva, neuralgija, Parkinsonove i Alcahajmerove bolesti, a u Americi se prave i lekovi za stimulaciju rada srčanog mišića.

Pored čoveka, zmije moraju da se bore protiv svojih predatora. Čak i otrovnice.

-Ptice su im poznati predatori, a plen su i divljim svinjama i drugim životinjama, uključujući, po svemu sudeći, i ježeve- kaže Sonja Nikolić.

 Bez zmija, ma koliko one nama strašne bile- svet ne bi bio isti. Samo mesec dana da nekim čudom nestanu sa planete – zatrpali bi nas razni glodari.

       Dijana Dimitrovska

Gde žive srpske otovnice?

Poskok (Vipera ammodytes)nastanjuje brda i planine, često je blizu naselja i obradivih površina. Smatra se  da živi samo na kamenjarima, ali to nije tačno. Ima ga  i na obodima šuma, na livadama (čak i u visokoj travi) , može da se penje na granje žbunja i drveća, što može predstavljati opasnost jer ga tu retko ko očekuje.

Šarka (Vipera berus) je veoma retka zmija. Može se naći na visokim planinama kao što su Kopaonik, Šar-planina, ali i  u Vojvodini, u ravnicama i na niskim planinama (Obedska bara, Zasavica, Vršački breg, Fruška gora). Njoj odgovaraju staništa sa više vlage.

Šargan (Vipera ursinii) u Srbiji ima na svega nekoliko mesta, udaljenih od naseljâ, na visokoplaninskim staništima (iznad 1.600 mnv).

akademik arheolog beograd bioenergija cern cink dirigent disanje doktor filozof gitarista glumac glumica grbalj istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnost kvantna medicina modna kreatorka muzika muzičar naučnik Nikola Tesla pesnik pisac pluća poslanik pozorište profesor reditelj rediteljka roker SAD slikar slikarka turci umetnost vizantija zapisi pegave veštice zemun čovek

Branko Popović: Godine koje su otele očeve

Branko Popović: Godine koje su otele očeve

BILO je vreme kada su reči bile zlokobnije od oružja. U zanosu narodnooslobodilačke borbe, dok se još slegao dim od partizanskog oslobađanja, odvodile su u nepoznato svakog koga su i ovlaš dotakle. Kvalifikacije. “Sluga okupatora”, „narodni neprijatelj”, ”denuncijant”. Najviše duša uzele su 1944. godine. Bila je to godina komunističke inkvizicije. Godina koja je odnela srpske očeve. Pesnici su je nazvali godina crvenog klanja.

branko popović


– Nije u pitanju čak ni čitava godina, precizira Prijezda Popović, sin jednog tako otetog oca. – Pogrom se odigrao u samo 40 dana. Poslednjih dana oktobra i novembra 1944. Ti dani progutali su hiljade ljudi. Tada se odigrao konačni obračun sa klasnim neprijateljem. Ne sa neprijateljem države i naroda! Jer NOB je bio – žao mi je što to danas niko neće da kaže – klasna revolucija protiv klasnog neprijatelja za osvajanje vlasti! Tačno je: partizani su se hrabro borili protiv Nemaca i dali su velike žrtve, ali to za komuniste nije bilo važno. Suština je bila osvojiti vlast, a time i imovinu klasnog neporijatelja.
U jednom takvom crvenom danu ili noći, nestao je i jedan od najboljih srpskih slikara između dva rata, dekan Tehničkog fakulteta, učesnik oslobodilačkih ratova od 1912. do 1918. godine, potpukovnik Vojske Kraljevine Srbije u rezervi – Branko Popović. Otac koga su odnele kvalifikacije. Dnevna štampa samo je izvestila da su “streljani narodni neprijatelji”. Njih 105. Među njima i Branko Popović. Nije im suđeno, nije utvrđivana krivica, nisu imali pravo da se brane.
Sinovi Branka Popovića, Simeon, Prijezda i Borivoje i danas vode bitku da se ispravi nepravda i vrati dostojanstvo imenu njihovog oca. Nije sarađivao sa Nemcima, spasavao je studente od okupatorskog progona, voleo je svoju domovinu, gajio iskreno jugoslovenstvo. Uvereni su da ga je u nepoznato odvela sujeta i mržnja jednog velikog slikara, a malog čoveka. Oni pamte.


Bio je blistav dan, 20. oktobar 1944. Partizani su ušli u Beograd, radost i sunce preplavili su ulice. Branko Popović uzeo je pogaču i rakiju. Poveo je i sinove da dočekaju partizane. Kada se vratio kući – došli su po njega.
Partizanska trojka. Uhapsili su ga bez obrazloženja. Brzo, u mučnoj tišini. Supruga Divna stigla je samo da mu kaže:
„Umi zimski kaput, hladno je.“
„Vratiću se brzo, ne treba mi“, rekao je.
Nikad se nije vratio.
Samo nekoliko dana posle njegovog hapšenja, u kuću Popovića došao je, tada, slavni ratni slikar Đorđe Andrejević Kun. Popović mu je često organizovao izložbe i pomagao da proda svoje slike. Bili su prijatelji. U jednom trenutku, pri kraju večere, pitao je Brankovu suprugu.
„Gospođa Divna, hoćete li, molim vas, da mi izdate Brankov atelje.“
„Pobogu, Đorđe, pa, Branko je još živ“, odgovorila je zaprepašćeno.
– Kun se tada strašno zbunio, prebledeo. Sugurno je znao da naš otac nije živ. Toliko je želeo da se dočepa našeg stana i ateljea, da se demaskirao – kaže Prijezda Popović.
Već 27. novembra porodica Popović pročitala je da je Branko streljan kao narodni neprijatelj. Na tugu porodice navalila se nova nevolja. Izopštenost.
– Sećam se, naša majka dolazila je kući sa suzama u očima. Nije mi se javila ova. Ona mi je okrenula glavu. Izbegavali su nas prijatelji, a na kraju su nas ostavili i rođaci. Bili smo prezreni i omraženi.

Nije prošlo mnogo, a u samotnu kuću Popovića, u Knez Mihailovoj 24, stigla je nova partizanska patrola. Doneli su rešenje o konfiskaciji stana, zapravo zgrade. Popovići su morali da se isele u roku od tri dana.
– To nas je dotuklo. Sećam se, ulazili smo noću, krišom i krali sopstvene stvari. A za to delo bila je propisana smrtna kazna. Kada su istekla tri dana izbacili su nas sa tri kofera na ulicu. Izgubljeni, očajni, uplašeni. Kuda sada? Setili smo se strine. Kod nje smo preživeli te teške dane. A zamislite ko se uselio u taj naš stan?! Đorđe Andrejević Kun!
Slavni ratni slikar spavao je u krevetu Popovića, pokrivao se njihovom posteljinom, jeo iz njihovog pribora, živeo svoj život na pepelu tuđeg i – nije mu bilo žao. Nije ga mučila savest. Jednom prilikom pozvao je u svoj novi stan sve tada ugledne slikare, među njima i Mihajla Petrovića, koji je ovo ispričao. U trpezariji, za velikim stolom od mahagonija, za kojim je sedela slikarska elita, Titov glasoviti slikar izrekao je zdravicu: „Ovo je servis Branka Popovića, a ovo su njegove čaše. Pijte iz čaša Branka Popovića!“
Bila je čemerna tišina. I u njoj reski zvuk čaša Branka Popovića.

VRAĆANJE ČASTI
– NE postoje nikakvi dokazi, izjave svedoka ili bilo kakav dokument kojim se utvrđuje krivica Branka Popovića. Zvanično, to je potvrdilo pismenim odgovorom Republičko javno tužilaštvo još 1993. godine – kaže Prijezda Popović. – Niti mu se sudilo, niti ima presude. Čekamo pravdu: vraćanje dostojanstva i časti njegovom imenu.
Čim je donesen Zakon o rehabilitaciji, sinovi Branka Popovića podneli su Okružnom sudu u Beogradu, u junu prošle godine, zahtev da se rehabilituje njihov otac. Kao i ostali čekaju rešenje.

Dijana Dimitrovska

Večernje novosti

O smrti druga i nestanku mačke

O smrti druga i nestanku mačke

Piše: Dijana Dimitrovska

 Imam rusku plavu mačku. Ime joj je Sara. Za mene je od ruska postala  Ruška. Svoje najbolje godine provela je u neprekidnoj  borbi za prostor stana negde na Vidikovcu, na koji je pravo polagala snažnija persijska divljakuša. To vreme, živela je u paklu. Uvek ispod kreveta, potisnuta, ponižena i sabijena na bezdušan prostor iz koga bi izlazila tek kad dlakavi smarač zaspi.

o smrti druga i nestanku mačke priča

  Gazde su volele obe mačke, ali ipak malo više  persijsku, pa su odlučili da rusku nekome poklone. Tako je Sara tog žarkog leta došla kod nas na Zvezdaru. U prostrano,  lepo dvorište sa travom, cvećem i malim bazenom u kome su svakog leta cvetali  nežni lotosi, a nadletali ga  leptiri, vilini konjici, ose, pčelice divlje i pitome, bumbari i razne ptice.

 Prvog dana, nije izlazila ispod kreveta. Sutradan je stres popustio, izašla je napolje, počela da njuška, čak je i pila vodu, pojela neku granulicu, ali sve sa  grčem. Kretala se  indijanski, u puzećem stavu. Iz straha me je  ogrebala po nadlanici tako krvnički da sam mislila da treba da odem do lekara. Krv je curila iz duboke rane, a ja se nisam ljutila na nju, nisam ni vikala, samo sam jaukala.

  Prolazile su godine, Ruška je u potpunosti zagospodarila zvezdarskim dvorištem iz koga je jurila čak i mačore koji su joj obeležavali teritoriju. Jedino se bojala vrana. Na njih bi samo štektala. A nas dve povezale smo se u neraskidivu priču.

Usnula Ciganka
Anri Ruso završava Usnulu Ciganku mesec dana posle smrti svoga sina Anri-Anatola. Sliku izlaže na Salonu nezavisnih 1897. godine, uz objašnjenje ispisano na ramu: „Grabljivac žedan krvi zamro je u mestu, oklevajući da se baci na čvrsto usnulu bespomoćnu žrtvu.“

   Šesta je godina kako je kod nas i mi smo prvi put odlučili da je povedemo sa sobom u Aranđelovac, gde imamo vikendicu. Putovanje smo jedva podneli i ona i mi. Mjaukala je sve vreme. Kada smo je uneli u kuću, pet dana nije izašla iz ormana. Samo uveče da pije vodu.

  Sledeći put smo je ponovo poveli, ne bi li je malo naučili na  kretanje. Bio je četvrtak kada smo stigli u Arhangelsk, i uveče Ruška je nestala u mraku kroz otvoren prozor.

 U petak jutro, obilazili smo kvart i  dozivali je. Uveče isto. U subotu sve ispočetka. Nema je.  U nedelju ujutru nervoza dostiže plafon u isto vreme kada stiže vest da nam je umro drug. Draža.

o smrti druga

  Nemoguće, pomislila sam. On je već toliko puta umirao da je postao imun na smrt. Prvi  put kada je sa tridesetak godina imao infarkt, a posle svaki put kada bi izašao iz kafane.

   Sahrana je zakazana za ponedeljak. Ruške još nema, treći je dan kako je nestala. Svašta mi je te nedelje prolazilo kroz glavu. Prvo sam odlučila da se ne vraćam za Beograd dok ne nađem mačku. Drug mi je umro i nema mu pomoći, mačka je živa, mogu je naći. Vagala sam između smrti i života i izabrala život. Ali uveče, posle još jedne neuspešne potrage za mačkom, sve se prekrenulo. Odlučila sam se za smrt.

 Smrt je slabija od života, uvek sam mislila. Smrt je nemoćna, jadna i slaba. A život, on je jak, stabilan i neuništiv. Idem na sahranu.

mačka i drug

  Pamtiću Dražin dom na groblju Orlovača  dok god sam u stanju da pamtim. Na kraju beskrajnog grobljanskog grada jedna ogromna oranica  izbetonirana, potpuno, poput nekog kalupa, sa  ostavljenim rupama u koje se spuštaju ljudi koji nisu našli put. Pred tim prizorom su se zaustavili akordi pesme koja ga je toliko puta ispraćala iz kafana kući „ Uzalud vam trud svirači“ Prljavog kazališta. Tu su zanemeli.

  Draža je bio jedini stanar tog jezivog mesta. Bilo je poput nekog solitera u kome samo u jednom stanu gori svetlo.

  Sakrio se mesec iza oblaka i naš Draža više nije mogao da nađe put.

  Dramatično udara  teška, vlažna zemlja po poklopcu Dražinog stana i crvena meka ruža koju sam bacila nečujno se zaustavila dole. Pomislila sam, neka nikne jednom kao novi cvet sa mnogo radosti.

  Uveče, iscrpljena i tužna zaspim rano. Sanjam Dražu, pojavljuje se iz dima nagorelih palačinki, u papučama koje šljapkaju, i kaže: Ne brini se, sve će biti kako treba. I vraća se u dim, da namaže eurokrem i stavi „plazmu“. 

o smrti druga i nestanku mačke

  Za par dana, vratili smo se u  Ahangelsk da tražimo mačku. Mac, mac, Ruška, gde si, brzo, brzo kući…Ništa. Sedam dana kako je nema i kako roletna stoji malo podignuta da može da uđe. Strahujem, neće preživeti.

  Pred zoru opet sanjam, sada sanjam Rušku kako mesi po meni, pružim  ruku da je pomilujem, osećam njenu meku dlaku, a onda i kako hrapavim jezičkom šmirgla moju ruku. Pomislim kako je sve opipljivo, ima punoću, kako je stavrno kao na javi. Upalim svetlo i vidim – moju Rušku. Vratila se.

 A za oblak joj se mesec skrio, sakrio joj pute ali ga je ona ipak našla.

 Tako su se Draža i Ruška zauvek povezali, u neuništivo sećanje na čoveka koji ne može da umre.

Dijana Dimitrovska

groblje | mačka | nestanak | ruska plava | smrt

akademik arheolog beograd bioenergija cern cink dirigent disanje doktor filozof gitarista glumac glumica grbalj istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnost kvantna medicina modna kreatorka muzika muzičar naučnik Nikola Tesla pesnik pisac pluća poslanik pozorište profesor reditelj rediteljka roker SAD slikar slikarka turci umetnost vizantija zapisi pegave veštice zemun čovek