Priština nekada, jedan čovek – jedna priča

Priština nekada, jedan čovek – jedna priča

Ma, ne, nije u Prištini kao što je bilo. Sad je mirnije, manje se puca, nema mnogo takvih problema. Možeš da ideš gde hoćeš. Evo, hoćeš i u „Grand“ na kafu. Može. Ama, drugačije je sve. Mada, da je bilo – bilo je. I, svašta je tu bilo. Grozno neko vreme. Ali, prođe nekako. Ne ponovilo se.
Sigurno da je bolje nego kad je bio rat, ali nije dobro: nema od čega da se živi. To ti je muka. Ništa ne radi, nema fabrika, nema radnika, nema proizvodnje, samo trange-frange, prodavnice… I, da ti kažem: sirotinja je uvek stradala. I tamo kod vas i ovde kod nas.

priština


Evo, vidiš ovu kuću. Gledaj kol`ko spratova ima. Gledaj kolika je! Kao džamija. A koliko ih je samo. Kolko `oćeš. To nisu kuće od pre rata. Ne. To su stekli kriminalci. Nisu ni borci. Bili su u ratu, ali samo su pričali da se bore, a u stvari – pljačkali. Čije su pljačkali? Pa, srpske kuće! Šta, pa nema šta ja da krijem, tako je bilo. Uđu u kuću, odnesu sve živo. Tako se obogatili. Ali, krvave im ruke. Ne može s tim mirno da se spava. Ja kad ti kažem.
Kako su našli milion evra kod Tačija? Pa, našli. I ne samo kod njega. Posle otišli kod brata mu, pa i tamo našli isto milion. Odkle mu? Eh, odakle mu. Zna se. Ne smem ja mnogo da pričam. Kažem ti lepo: jedni su nosili pušku, drugi i pušku i vreće. Eto, odakle im.
A sirotinja, evo, vidi, ovde ti je sirotinja. Cigla, cigla, sve nezavršeno. Jedan, dvoje je u inostranstvu, a ovde ih je desetoro i sigurno je da nemaju šta da rade, nego žive od onoga što njihovi tamo u belom svetu zarade.
Ali, vidiš šta ti je život. Znaš kako se ono kaže: sreća u nesreći. E, ovo što vidiš, to ti je sreća u nesreći. Znaš kako? Nesreća je bila kada su za vreme Miloševića naši morali van. Muka ih naterala, išli tamo trbuhom za kruhom. Prali klozete, ulice, zgrade i tako to. Ako nemaš da jedeš, nemaš da živiš. Oni sve pare što su stekli ubacili u ove zidove, pravili kuće za sebe, za braću. Sad je došlo vreme kad opet nemaš od čega da živiš, ali oni bar imaju kuće. Zamisli na šta bi sve ovo izašlo da nema tih kuća. Katastrofa bi bila. Za sve.

profesor božović


Jedno je sigurno, nikad neće da dođe vreme kao što je bilo ono Titovo doba. Tad se živelo. I zarađivalo. To su bili dani. A ja sam ih doživeo. I sigurno je – neću više.
Pa, gle ove pumpe. Nikako mi ne ide u glavu kako može da bude deset pumpi na jednom kilometru. A tako je. Ne znam šta oni rade, ali znam da su svi koji ih drže mnogo bogati. I ima šverca koliko hoćeš. Ima i oružja, ja ga, brate, nisam nosio. Kažu da ima i droge, može biti, mada i ako je ima, ova naša omladina je slabo koristi. Pa, sve bi bilo ludo, kad ti kažem.
Aha, vidiš ovu kuću. To ti je Lazića kuća, zvali su ga Ćore, i imao je najpoznatiju kafanu. Eno mu je tamo i kafana. Znaš Lazića, sina mu, on ti je sada u Beogradu, valjda je neki poslanik, ne znam? A ne znam ni da li je kuću prodao ili su mu ušli. Dobar čovek. Šta ćeš, tako ti rat donese nevolje. Rasture se ljudi po svetu. Znam ja da oni pate. I ja bih patio.
A, da ti kažem i ovo za struju: možda nije u redu da se isključi Srbima struja. To ti je sad politički problem. Ali misliš da je meni lako. Moj komšija Albanac, sve vreme ne plaća struju. Pa, nisam ja budala da svaki mesec plaćam. Kažem mu: „Zaime, ne možeš tako, ti ne plaćaš, a ja plaćam i za tebe“. Kaže mi: „Mogu“. On po svome. Dođu ovi za struju, pa mu isključe, stave plombu. Čim odu, on je skine. Pa, nije u redu.
Znaš kol`ka mi je plata? Mala, nema dvesta evra da zaradim. A imam tri ćerke i dva sina. Ajde, dobro, ćerke se poudavale, ali sinovi nisu ženjeni. Pitam ih: kad ćete? Oni matori već, po trideset godina imaju, kažu: „Ima vremena, još ćemo da živimo“. Šta ga znam. Nekad nije bilo tako, mladi smo se ženili, mladi decu dobijali. Možda je ovako bolje…

knjiga i digitalna knjiga


Ovde ti para imaju samo kriminalci i stranci. I njih mrze i Srbi i Albanci. Razmeću se s parama, `oćeš ovo, `oćeš ono. Sve mogu. Zbog njih su i cene visoke. Oni za mesec dana zarade kao što ja zaradim za dve godine. Pa, gde je tu pravda. Znaš koliko koštaju ove cigarete, rade ih Bosanci?Dva evra, a treća su klasa. Nema cigareta ispod dva evra. Hleb evro. Meso od osam do deset evra. Pa ti jedi. I puši.
A kola ima, možeš da kupiš dobro. Uvozimo ih iz Nemačke uglavnom, pa idu preko Albanije i kod nas. Nema carine, nema ništa, pa je cena manja. Ovaj „mercedes“, star 15 godina, košta 2.000 evra. E, ali to ti je „mercedes“. Najbolji auto. Možeš da ga voziš dva života, da imaš. Ali nemaš.
Lepa, lepa Priština. Nije loše da se živi, samo da ima malo više para. I mirno je. A tamo dalje, nemoj da ideš. Daleko je Prizren. Tamo nije sigurno. Šta ga znaš. Ima ludaka kao i svuda. Ima narod i oružje, da ti kažem, nisu sve vratili. Što ideš dalje od Prištine, sve je gore. Po selima je najgore. Pojede te mrak. Drugi su to ljudi. Isti narod, ali drugi ljudi.
E, `ajde sad. Srećan put i dođite opet.
Ovako je govorio jedan običan čovek. Izgleda i dobar čovek. Albanac koji nas je vozio po Prištini. U sumrak jednog februarskog dana, godine 2005, za koju svi Albanci veruju da će im doneti nezavisnost.

Dijana Dimitrovska

Vidi još: Indijana Džons iz Sokobanje

akupunktura arheolog beograd cern cink dirigent dizajnerka doktor filozof frame glumac glumica herceg novi istoričar jelena jovičić karcinom kineski jezik klasična muzika klavir knjiga književnica komandant mark kvantna medicina modna kreatorka muzičar naučnik Nikola Tesla ozonoterapija pesnik pisac poslanik pozorište prag profesor reditelj rediteljka SAD silicijumska dolina singidunum slikar slikarka strip festival virusi zlato čovek

Prirodne boje na platnima Biljane Karovske

Prirodne boje na platnima Biljane Karovske

Prirodne boje su zakon za Biljanu Karovsku. Ona ne beli platno, kao u čuvenoj makedonskoj pesmi, ali ga boji takvim prirodnim bojama i biljnim otiskom da izgleda kao da je brezin list vetar spustio na njen šal.

  Boje koje Biljana napravi od biljaka imaju toplinu, iz njih izbija  sunce, miris zemlje i vode i deluje da je sama duša biljke ostavila svoj  otisak na platnu.

biljana karovska

   – To su boje koje leče, ne svojom  hromatikom, već  medicinskim svojstvom koje nose u sebi. Ako se spava na jastučnici obojenoj  žalfijom, lekovita svojstva ove biljke preneće se na čoveka. Ako je vaš svileni šal obojen bojom kamilice, sigurno je da će  svojstva ove biljke uticati na čoveka – kaže Biljana Karovska, likovna umetnica  koja je u Holandiji specijalizovala  eko print  sa bojama biljnog porekla i kao srpska snajka preselila se trajno na Trešnju, Kosmaj.

 To znanje sada prenosi  zainteresovanim polaznicima  na radionicama koje održava u Beogradu. Takođe, pravi ešarpe, odevne predmete, torbe  i cegere od boja jedinstvenih i lekovitih.

 Iako prirodne boje deluju nestalno i neuhvatljivo, one su prilično trajne i izdržljive. O tome svedoče brojni arheološki i istorijski  eksponati stari vekovima. Prastare prirodne boje tkanina sačuvale su svoj odraz i prepoznatljivost.

prirodne boje

  –  U prirodi postoje trajne biljne boje koje su  vekovima korišćene – kaže Biljana Karovska. – Recimo  broć  ( Rubia tinktorum) koji ima najjači pigment crvene boje koji se zove  alizarin. Korišćen je 2000 gdina pre nove ere. Zatim indigo koji je bio poznat Vinčanskoj kulturi. On potiče iz  tropskih krajeva i fascinantan je jer je kao kvasac, to je živo biće. U toj boji ima mnogo simbolizma, u  Africi i Aziji je indigo boja imala sakralno značenje.

 Evropski izvor žute je ljubimac ( Reseda luteola) biljka naturlazovana na Mediteranu koja ima vrlo stabilan pigment žute boje koji se koristio za bojenje svile ili vune od najstarijih vremena.

  U Holandiji je Biljana učila kako se prave boje od  biljaka koje su poreklom iz Afrike ili Australije, ali nju je interesovalo koje su biljke koristili prastanovnici Balkana. Otkrila ih je i vratila u život na najlepši način.

plava

  – To su boje dobijene od kadifice, zlatice, žute kamilice, kupine, nevena, hajdučice, krušine, breze, vrbe, žalfije –  navodi Biljana. – Naravno tkanina se bojila korom  voćki, trešnje, šljive, breskve, korišćen je i ruj, nar, crni i ljubičasti luk…

  Nije sve što je staro uvek baš tako i dobro, pa tako ni starinski način bojenja tknine nije uvek bio dobar. Oplemenjen je  novim znanjima i načinima vezivanja boje za materijal.  Stare  biljke – nove formule.

  –  U našem poslu najlepša je stvar što ne možete nikada da dobijete istu  boju, može približno ali nikada identičnu boju – ističe naša sagovornica. –  U Holandiji na specijalizaciji,u različitim delovima sveta radili smo istim bojama i zahvaljujući vodi koja je imala drugačiji Ph i mikrobiološki sastav dobijali potpuno različite nijanse! I kvalitet vode utiče na boju. To je prava alhemija. To je čudesno iskustvo. Zamislite  da u rastvoru sa vodom imate zeleni  materijal koji se na kiseoniku  pretvara u plavo.  Magija, prava magija.

prirodne boje

  Boje su u prošlosti bile dragocenost. U Indiji postoji pravac u ajurvedi koji se zover ajurvastra. Tamo, kaže Biljana, tek posle sedam godina rada postaje se master za ljubičastu boju. U Turskoj se kao najveća tajna čuvalo znanje bojenja  u jarko crvenu.

 Umeće bojenja  proizvelo je  16 nijansi  rubija crvene i 12 nijansi indigo boje.

  U Srbiji je broć poznat od pamtiveka. Još su Stari Sloveni  bojili svoju ornamentiku  ovom lepo crvenom bojom, a kaže se i još da će se pre  tkanina raspasti nego što će boja izbledeti.

    Postoje tri prirodne boje koje traju čitavu večnost: crvena bojka od broća,  žuta od  ljubimca i  indigo. Takođe, na Balkanu su narodi koristili  sinj ( Satis tinctorum )koji daje nebesko plavu boju.

biljana karovska

   Na svom imanju na Trešnji, Biljana polako formira  organsku baštu. Biljana Karovska i njen suprug Vladimir Nikolić, grafički dizajner i ilustrator  imaju kuću od prirodnih materijala. Okrugla građevina ima krov  od bagremovh i hrastovih greda, i zidove od slame i blata. Tu je sve pirodno i organski.

 Tu Biljana pravi unikatne predivne šalove bojene prirodnim bojama, haljine, suknje, bluze, ekološke torbe i cegere. Ona uz sve to obožava da prepravlja stare stvari kojima menja boju dajući im novi život.

 Tu održava i radionice na kojima podučava eko print i bojenje – dve nerazdvojne disciplina koje dokazuju da umetnost nije iscrpljenja i da ima hiljadu svojih lica.

Zapisi pegave veštice

Vidi još: Šta smo mogli mi

akupunktura arheolog beograd cern cink dirigent dizajnerka doktor filozof frame glumac glumica herceg novi istoričar jelena jovičić karcinom kineski jezik klasična muzika klavir knjiga književnica komandant mark kvantna medicina modna kreatorka muzičar naučnik Nikola Tesla ozonoterapija pesnik pisac poslanik pozorište prag profesor reditelj rediteljka SAD silicijumska dolina singidunum slikar slikarka strip festival virusi zlato čovek

Čovek i njegovih devet milenijuma stvaranja

Čovek i njegovih devet milenijuma stvaranja

 Zamislimo da je čovek, od vremena Homera do danas – imao sasvim drugačiji put. Da je svu energiju, misao i znanje kroz tih devet milenijuma usmeravao na dobrobit ljudi, životinja, biljaka.

 Zamislimo kako devet hiljada godina on razvija u sebi dobrotu, milosrđe, humanost, osećajnost, toleranciju, prijateljstvo, pravdu, ljubav premu svema oko sebe i u sebi. Ali, stavrno zamislimo. Kako smo sve bolji i bolji, kako se menjamo, kako ispravljamo naše loše osobine.

čovek u raju

 To se radi najpre u vrtiću, gde se deca, devet milenijuma, uče prijateljstvu, humanosti, pa u školici gde razvijaju te divne osobine, one najlepše zbog kojih će kasnije biti srećni što su ljudi.

Zamislimo da je svemu što je radio, čovek pristupao s najvećom pažnjom, ljubavlju i željom da to što radi ispadne savršeno. Svi ljudi su neki Nole, Van Gog, Dostojevski, neki poznati i nepoznati savršeni ljudi…  Nosimo cipele, recimo, koje se kompjuterski prave za nas, prema parametrima naše kičme, težine, visine, odela koja prate spoljnu našu temperaturu i sama se prilagođavaju da bi nam uvek bilo ugodno. Vozimo kola koja su bešumna,bez zagađenja, idu kroz vazduh, vodu…

voda

 Moral je visoka sjajna zvezda koja obasjava svojim  blještećim sjajem i svako hoće malo tog praha. I on je najvrednija stvar na planeti.

 Na Zemlji nema ratova, ubistava, nema svađa, ni među komšijama ni među braćom, ni među prijateljima. Vlada mir.

Možete da idete gde god hoćete, da zanoćite na ulici, niko vas neće napasti, naprotiv, iz prve kuće će vam doneti jastuk i večeru. Slobode su velike, umetničke, duhovne, stvaralačke, kreativne.

Naši stanovi su u zelenilu. Okrenuti ka istoku i zapadu da bi čovek dobijao dovoljno svetlosti za zdravlje. Gde god pogledate iz stana vide se zelene kultivisane površine trave, cveća, drveća. Naše terase su u naučno proračunatoj  ravnoteži koja obezbeđuje  kiseonik kroz travu,  aromaterapiju kroz cveće i žbunove.

čovek i svet

 Pijemo zdravu vodu sprovedenu iz planinskih reka. To je živa voda koji donosi zdravlje.

Od kanalizacija i otpada pravi se gorivo, kroz neke male transformerse( transformišu materiju u energiju) i ima ih svaka kuća. Oni gutaju sve  što je materija i zbog toga nema papirića, flaša, kesa, razne ambalaže, Đubre je zbog toga na ceni i nigde ga nema.

Jedemo hranu uzgojenu bez pesticida i hemije, paprike i paradajz koji mirišu, voće i povrće koje su oprašili bumbari, pčele i drugi insekti, hleb je od celog zrna.

 Volim da zamišljam taj idealan svet u kome ljudi nisu iznad svih i svega, nego u istoj ravni.

Idem ulicom i pitam se kakakv bi, posle devet milenijuma ozbiljnog razvoja, bio asfalt?

čovek i raj

Kakva bi bila staza koja preseca ovaj park na Tašmajdanu?

 Kako bi izgledao park? Možda bi svako drvo bilo zaštićemo staklenim senzorima da mu mraz ne može ništa, a trava tako čvrsta, čista i zdrava. Njome bi trčali kućni ljubimci i nigde ne bi bilo kake jer bi je sakupljali vlasnici ali i obični prolaznici ako bi slučajno neka zaostala.  Nikakav problem. Tu su transformeri, na svakom ćošku i oni se uključuju ako osete đubre. 

 I sve bi čovek na tom visokom razvojnom nivou radio bez prisile jer tako želi. Ne bi dobijao nikakvu nagradu za to, posebno ne u vidu procenta ili novca, niti bi bio kažnjen ako nešto ne bi uradio. Nagrada bi bila zadovoljstvo koje bi osetio dobrim delom. Dela  izgrađuju unutrašnji svet čoveka.

A kada je on čist i lep, lep je i ovaj spoljašni svet. Na kraju, bolje je  razmišljati o tome gde bi čovek bio da je devet milenijuma radio  za dobrobit ljudi, životinja i biljaka, nego razmišljati o jezivom zločinu koji se negde dogodio, političkim lažima, interesnim prevarama.

 Računam i da je bolje baciti pogled na ovaj tekst nego se gubiti u populističkim banalnostima.

Ili, možda loše računam…

  izvor Orginal Dijana Dimitrovska

akupunktura arheolog beograd cern cink dirigent dizajnerka doktor filozof frame glumac glumica herceg novi istoričar jelena jovičić karcinom kineski jezik klasična muzika klavir knjiga književnica komandant mark kvantna medicina modna kreatorka muzičar naučnik Nikola Tesla ozonoterapija pesnik pisac poslanik pozorište prag profesor reditelj rediteljka SAD silicijumska dolina singidunum slikar slikarka strip festival virusi zlato čovek

Vaso Nikčević, jedna boja – hiljadu izraza

Vaso Nikčević, jedna boja – hiljadu izraza

   Vaso Nikčević ne mari mnogo za tu sivu, vlažnu, decembarska noć, koja je obavila njegov atelje u mestu Podličak, nadomak Budve. Unutra je toplo,  unutra je  večita svetlost i  radost leta. Čine ga nežne, čudesne boje i originalna misao kjoja isijava sa njegovih slika. Neke završene, neke započete. Ali kakve god da su, oseti se radost stvaranja, igra čiste misli i pokreta boja.

vaso nikčević

 Boje se kreću,nose magiju i – simboliku i ostaju kao tajna zapećaćene u sećanju.

            -Boja je čudo – kaže Vaso Nikčević, po rođenju Nikšićanin, po duhu Beograđanin( diplomirao 1992. u klasi profesora Živojina Turinskog), a po opredeljenju poslednjih godina – Budvanin, ispijajući čisto belo vino. – Retko ko može svesno da percipira boje. One imaju nezavistan život, ulaze u nas i osvajaju nas i onda kada mi toga nismo svesni. Recimo, koliko puta se svima nama desi da na hladnoj, sivoj podlozi betona  ugledamo crveni komad papir i , iz nekog nepoznatog razloga želimo da ga podignemo. Ili, sećam se, dok sam studirao u Beogradu, sa balkona Rajićeve ulice gledam ljude u mimohodu Knez Mihailovom i sivilo na njima. Sve uniformisano, iste, stroge boje, mahom tamne. Podsećaju na neko mračnu stonogu, a onda, odjednom, pojavi se među njima neka lujka, u najpozitivnijem smislu te reči, odevena u boje koje  odskaču, koje su njen bunt i potreba da bude drugačija. To me veselilo.

 Majstor boja i  simbolike tragao je dugo za  ovim originalnim izrazom. Seća se, tehniku koja nema ime, izmislio je u vreme bomardovanja Srbije. Tada je živeo u Beogradu , u nemaštini kada se nije imalo dovoljno za  uljane boje.

vaso nikčević

–           U to vreme oslobađao sam se figurativnog slikarstva, nisam želeo da me ograničava forma i ušao sam u svet apstrakcije koja je – racionalna. Pomešao sam drvofiks i mermernu prašinu, u koju sam dodavao pigmente, i onda nanosio  na platna. Tolko mi se dopala ova tehnika, da sam potpuno zanemario ostale. Našao sam svoj izraz, i uronio u svet simbola koji ne ograničava  ni u boji, ni u oblicima. Ispostavilo se da sam tako na platnu dobio dve dimenzije. Imao sam svet boja ali sam mogao dletom da obrađujem te debele slojeve materije. To su dva izraza, slikarstvo i skulptura, spojeni u jedno! Otada, do danas samo to radim. Tražim i ispisujem simbole boja i oblika. Ali ih ne dešifrujem, jer, kao što kaže Jung: ima simbola koje kad dešifrujete prestanu da budu simboli.

Simbolika je potpuno obuzela Nikčevića. Traži je i nalazi u bojama, oblicima i – slovima. Na mnogim njegovim platnima su slova: „ s“ i „v“ ,okrenuta, ukrštena, postavljena u splet boja sa različitim tumačenjem . Na crtežima, predložcima ѕa sliku, jednostavne linije, gotovo dečje.

slikar

  Umetnici pronalaze svoj stil na kraju, kada sve nauče i isprobaju- kaže.- E, onda je moguće tragati i pronalaziti. Svaki slkar mora da ima razvojni put. To znači da savlada, na akademiji ili u  praksi,a najbolje i na jednom i u drugom, sve što je potrebno umetniku da to bude.Jednostavno, mora da izuči zanat. Posle je sve lako. Može da se traga za stilom i da se prate misli.Ali ne podržavam nove pravce, recimo, instalacije i performanse, koji se prikazuju u vidu slikarstva. Nisam protiv takvog izraza, ali to treba da nađe svoje mesto, na primer, u scenskoj umetnost. Ne u slikarstvu, jer to nije.

  Današnje generacije, zahvaljujući pojedinim profesorima, prosto preskaču po nekoliko stepenka i posle akademije, zamera Nikčević, odmah krenu na instalacije, misle da postaju veliki, da sve znaju, idu napred, a nisu savladali osnovno.

–           To je greška,velika i pitanje je da li je popravljiva – kaže Nikčević- jer se ti mladi slikari, uz pomoć profesora guraju u  instalacije i ostaju nezavršeni, neoblikovani, nepotpuni slikari. Svako može i treba da traži svoj izraz i stil, al zna se kada. I , ako ide pravim putem, ne preskačući etape u učenju, sigurno će ga pronaći.

simboli

  Vaso Nikčević razmišlja jednostavno, jasno, blakonaklono prema svemu. Tako  živi, a tako i slika. Iako njegov izraz spada u apstrakciju njeogova razmišljanja na platnu su razumljiva, svako može da ih „čita“ na svoj način. To su razmišljanja koja podstiču  boje. Veliko umeće slaganja boja.

–           Nikada nisam razumeo likovne kritičare koji u suštini ispričaju nešto što ne može svako da prepozna. Jedno je teorija, a drugo je praksa. Mislim da su najbolji  kritičari oni koji su ujedno i slikari- kaže dok mazi jedno malo, sivo, umiljato mače. Vaso voli mačke, i u svom stanu i ataljeu u Budvi, koji ima prekrasan pogled na  pučinu, ima ih…

–           Ne znam ni sam. Nisam brojao. Drage ličnosti se ne broje. A one su ličnosti, svaka sa svojim karakterom je prpoznatljiva. Najlepša je ona plava, ima jedinstvenu boju, najtrpeljiviji je onaj žuti mačak, njega okrećem naglavačke i on ćuti, ovi mali su prgavi i divlji. Ona sa tri boje je ženka.

Vaso voli mačke, ali ih ne slika. Mada, ko zna, možda  na njegovim platnima ima simbola vezanih za  ove korisne i samosvojne životinje.    

vaso

 Često se dešava Vasu Nikčeviću da u potrazi za izgubljenim simbolima  samo tokom jutra iscrta četrdesetak  simbola i skica i – ništa, ne nađe onaj odjek, putokaz, otkriće, a onda, odjednom, zakači se za neki detalj i on počne da poprima energiju. Da raste i živi na platnu sam za sebe,kao živo biće koje se svakom prikazuje na drugačiji način, jedinstveno u veličanstvenoj harmoniji boja i obrisa  i različito za svakog posmatrača. Jedno platno – hiljadu pogleda. Tako žive dela Vasa Nikčevića, slikara magičnih predela simbolike.  

        Dijana Dimitrovska

Vidi još: Od ptica se uči plemenitost i ljubav

akupunktura arheolog beograd cern cink dirigent dizajnerka doktor filozof frame glumac glumica herceg novi istoričar jelena jovičić karcinom kineski jezik klasična muzika klavir knjiga književnica komandant mark kvantna medicina modna kreatorka muzičar naučnik Nikola Tesla ozonoterapija pesnik pisac poslanik pozorište prag profesor reditelj rediteljka SAD silicijumska dolina singidunum slikar slikarka strip festival virusi zlato čovek

Milan Ružić: Od ptica se uči plemenitost i ljubav

Milan Ružić: Od ptica se uči plemenitost i ljubav

Sve najbolje u životu Milan Ružić je naučio od ptica. Vernost, poverenje, ljubav, požrtvovanje, radost bez razloga, želja da se ode od kuće, želja da se vrati kući, da se vide novi predeli, da se raduje starim predelima, želja da se nauči…

– Ptice imaju toliko plemenitih osobina da je to prava radost za pametnog čoveka jer samo pukim posmatranjem ptica može postati bolji – kaže Milan Ružić, izvršni direktor Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije. – Gledajte par golubova sa vaše terase, videćete šta znači ljubav, kako donose grnačice za gnezdo, kako brižno čuvaju ta dva jajeta, kako se trude da othrane te mladunce, kako ih uče da uzlete.

 milan ružić i ptice

O Kakav je odnos ljudi prema pticama?

– Čovek ne bi preživeo ono što prežive jata divljih gusaka na svom putu sa Dalekog istoka do Dunava, gde provedu par mirnih meseci. Na tom iscrpljujućem, stresnom putu, na njih puca iz pušaka stotine hiljada ljudi! One na Dunav, u Beograd, stignu zaplašene, nepoverljive, i njima se ne može prići. I tu nađu mir jer znaju instinktivno da na njih niko neće pucati.

O Da li to znači da ptice razlikuju dobre i loše ljude, uslovno rečeno?

-Da, svakako. U Beogradu koji ima dve reke možete videti i patke koje se grupišu malo dalje od obale. One su tu bezbedne, ali već 10 kilometara uzvodno ili nizvodno, i na njih pucaju. S druge strane, orao belorepan zna da može da bude ubijen, pa neće prići nikome. Ima ptica koje veruju ljudima i zato ćete videti na Dunavu ili Savi kako labudovi i galebovi jedu iz ruku ljudi.

orao krstaš

O Čovek je često neprijatelj ptica i nesvesno?

– Svetioničar na jednom malom ostrvu u blizini Australije video je neobičnu pticu koja je donela njegova mačka, zvao je nadležne, oni naučnike koji su shvatili da je to jedini preostali primerak jedne vrste carića na tom ostrvu. Sve su ih potamanile njegove mačke koje nisu imale potrebu tu da žive jer nije bilo pacova ni drugih glodara. Nekoliko mačaka je istrebilo celu vrstu.

O Koje smo vrste mi u Srbiji istrebili?

– Posle Drugog svetskog rata potrovali smo: vuka, risa, medveda, šakala i sve lešinare. Otrovali smo beloglave supove, u jednoj godini čak njih 2500! Danas ih ukupno toliko nema na čitavom Balkanu! Čovek mora mnogo toga da uradi da zaustavi točak propasti i gubitak biološke raznovrsnosti od čega i naš opstanak zavisi.

Prirodi je potrebna pomoć, a na svaki dinar koji uložimo u nju vratiće nam se kroz zdravlje, bezbednost, blagodet koju nam daje. Ja sam viđao ptice koje su molile za pomoć,kao da su govorile, pomozi mi, ne mogu ti vratiti,vratiće ti priroda.  

guska

O Zašto pojedine vrste ptica nestaju? Šta im smeta?

– U prirodi postoje dva osnovna postulata. Prvi, jedi ili će te pojesti. Drugi, prilagodi se ili nestani.

Neke vrste mogu da se lako prilagode. Druge teško. Urbani soko – vetruška, kojih u Beogradu ima oko 150 parova, a u Novom Sadu oko 60, pre sto godina nije ulazila u gradove. Sada ulazi. Ona se prilagodila.

Orao bradan ne može da dođe da se gnezdi na vašoj terasi. On je specijalista. Ne može da se prilagodi.

Ako sve preoremo po Vojvodini izgubićemo mnogo vrsta. Tekunica nema šta da traži u pšenici i kukuruzu, njoj treba stepa, pašnjak ili livada sa niskom travom. Ako nestane livada, nestaće tekunica, a sa njima i orlovi krstaši koji, inače, stoji na našem grbu, jer se oni hrane tekunicom. To je krug. 

Ako na severu Banata izgubimo zelene površine, izgubićemo veliku droplju, ako ne prihranjujemo beloglave supove – nestaće i njih, ako dabrove ne pustimo da se slobodno kreću uz vodu – izgubićemo ih. Mnogo je ako.

vrabac

Osetljive životinje koje ne trpe ljudsko prisustvo ne mogu da se takmiče s nama. Mi imamo hemikalije, avione, puške, traktore, sve što njima smeta.

Vrabac je snalažljiv, i čvorak,i golub.

Ali beloglava patka koja je živela na jezerima širom panonske nizije je nestala, nije mogla da se prilagodi na druge vode. I tako mnogo drugih ptica.

O Zašto čovek tako malo zna o drugim vrstama?

– Sebičan je i okrenut samo sebi. Labuda volimo više nego bilo šta, nosimo tone hleba na reku, uporno, iako mi upozoravamo da ptica mora da jede hranu za ptice, a ne za ljude. Kao kada bismo čoveku sipali prekrupu u tanjir, bio bi ljut.

 Volimo ih mnogo i kada na 10 godina neki labud ugine, utvrdi se da ima ptičji grip i on postaje sotonsko biće i želimo da ga oteramo. A od ptičjeg gripa niko nije stradao kod nas. Ali jesu od pokvarenih kokošjih jaja sa farme, od krivotvorene rakije itd.

sova

O Koliko i ljudske predrasude štete pticama?

– Recimo, ljudi ne vole crne ptice, žale se na vrane jer su čitali da je majci braće Jugovića gavran doneo ruku, smeta im što grakću, što nije pink boje! Takvih gluposti ima sijaset. Ali zbog tih gluposti gavran strada.

O Koje ptice žive u Beogradu?

– U Beogradu ima oko 230 vrsta ptica. Ali u Beogradu u širem smislu, kao deo južnog Banata i južnog Srema i severne Šumadije, i Beogradu sa ribnjacima i dve velike reke i njiva i  zakorovljenim staništima. U Beogradu žive sve tri vrste čiope, siva i crna i bela. Živi desetak vrsta pataka, ima orlova, divljih labudova i crnog iz Australije, možete videti crnu žunu, slavuja, sivog sokola i stepskog sokola i jastreba, kopca, kukuviju, Beograd ima ptice i one imaju Beograd. I to je lepa simbioza.

senica

 O Kada biste Srbiju predstavljali kroz ptice, koje bi to ptice bile?

– Srbija nema nacionalnu pticu. Na grbu imamo dvoglavu orlušinu koja ima čudnu glavu noge, kljun. Mi koji se time bavimo, mislimo da je to orao krstaš jer smo ga preuzeli iz Vizantije, on je simbol slobode, snage i moći i uvek blizak čoveku. On je simbolički podelio i sudbinu ovog naroda. Doveden do ruba propasti, naškodio mu je svako. Mi već 5 godina vodimo bitku da sačuvamo orla krstaša u Srbiji. Pre  pet godina imali smo jedan par, sada imamo tri. To je malo. Mi bez orla krstaša nismo isti. I ova država ne sme da dozvoli da joj orao krstaš ostane samo na grbu.

                    Dijana Dimitrovska

Vidi još: Žena koja zna svoj zadatak na Zemlji

akupunktura arheolog beograd cern cink dirigent dizajnerka doktor filozof frame glumac glumica herceg novi istoričar jelena jovičić karcinom kineski jezik klasična muzika klavir knjiga književnica komandant mark kvantna medicina modna kreatorka muzičar naučnik Nikola Tesla ozonoterapija pesnik pisac poslanik pozorište prag profesor reditelj rediteljka SAD silicijumska dolina singidunum slikar slikarka strip festival virusi zlato čovek