Aleksandar Mitić, istoričar: Srbi su oduvek bili na Balkanu

Aleksandar Mitić, istoričar: Srbi su oduvek bili na Balkanu

Kad istoriju pišu pobednici stvari su – čiste. Znamo da iza opisanih događaja stoji subjektivan autor koji je pobedio. Sve se pogoršava kada su autori neimenovi nepoznati ljudi, sa skrivenim motivima,  prepisivači, crkveni oci, jednostarani posmatrači. Tada se dobije zbrka koju je teško ispraviti. Potrebni su vekovi da se istorijsko klupko otplete unazad i  razjasni. Takvu jedna zbrka koja tvrdi da su se Srbi doselili na Balkan u 6. i 7. veku upravo raspliću dva Aleksandra, dva istoričara: Aleksandar Šargić i Aleksandar Mitić. Njihova knjiga „ Nije bilo doseljava Srba na Balkan“, baca na pod staru ideju i „uspravlja“ novu: Srbi su oduvek bili na Balkanu. Da bi potkrepili tu tvrdnju koristili su  154 pisana izvora, uglavnom stranih istraživača, iz više oblasti, poput arheologije, genetike, etnologije, lingvistike .

sloveni

o Ako nije bilo seobe Srba, ko su naši daleki preci?

-Naši daleki preci su Srbi. Nije bilo seobe Srba u 7 veku. Problem je što su o nama pisali drugi pre svega Grci i Rimljani, a kasnije i Arapi, a svi oni, naročito Grci i Rimljani o nama su pisali uglavnom sa nipodaštavanjem. Grci koji u svom govornom aparatu nemaju nekoliko glasova koje mi Srbi izgovaramo, morali su da se muče i dovijaju kako bi što vernije zapisivali kako lična, tako i plemenska imena naših predaka koji su ih okruživali. Od njih su tu modu prihvatili Rimljani i isto zapisivali brojne etnonime našeg naroda. Tako su do nas ta imena došla kao Pelasti, Iliri, Panoni, Dalmati, Tribali, Dardani, Tračani, Dačani, Veneti, Skiti, Sarmati, a nešto kasnije kao Anti, Sklavi, Sklaveni, Sakalibi… Naravno u nekim slučajevima među brojnim plemenima tzv. Ilira, Tračana, Skita, Sarmata, moglo je biti i nekih drugih nesrpskih plemena koji su u raznim epohama dolazila i živela izmešana sa našim precima, a da ih Grci i Rimljani jednostavno nisu dobro raspoznavali. Ili se nisu trudili da ih raspoznaju, jer su za njih svi bili varvari. Lična imena izvedena od imenice Srb – Srbi  zapisana su na prostoru današnje Grčke još u 5. veku pre Hrista. Toponimi sa srpskim imenom u Maloj Aziji u 8. veku pre Hrista, u severnom Pricrnomorju i Balkanu u 1. i 2. veku. Sve ove činjenice jasno svedoče da je srpsko ime itekako bilo poznato prastanovnicima Balkana, Male Azije, Podunavlja i severnog Pricrnomorja, na šta je upozoravao još i Milan Budimir.

O Da li je onda bilo uopšte nekih većih migracija na Balkanu i odakle?

-Kako se širilo Rimsko Carstvo od 168. godine pre Hrista (iz pravca Dalmacije ka severu), pa do 106. godine posle Hrista kada je osvojena Dakija, jedan deo naše populacije, naročito oni nepokoreni koji su pružali otpor osvajaču, povlači se severnije od rimske granice. Za to imamo potvrdu u pisanim izvorima, arheologiji i humanoj genetici. Nakon tzv. evakuacije Dakije 270. godine dolazi do postepenog vraćanja tog stanovništva na svoja stara staništa. Ono što je u službenoj istorijografiji poznato kao Velika seoba naroda od 3. pa do 9. veka, zapravo je kretanje vojske ka starim staništima, a ne seoba naroda. Postoje podaci da su određene grupacije tih naših vojnih formacija počele vraćati u Podunavlje i Balkan u 3. 4. 5. i 6. veku sa prostora Dakije i Panonije. Zanimljivo je da baš u 7. i 8. veku imamo zastoj, upravo kada službena nauka govori da su se Srbi doselili. U to vreme, tačnije oko 680 godine doseljavaju se samo Bugari u današnju Dobrudžu i sa 7 srpskih plemena prave savez i državu. U 9. veku širenjem Franaka na matične srpske teritorije u Polablju i Gornjem Podunavlju imamo razmeštaj nekih manjih grupacija sa tih prostora naročito na prostor Like, Dalmacije, Hercegovine… Između ostalog tada dolaze  i Hrvati. Međutim svi ti doseljenici, od kojih su veliki broj u stvari bili povratnici (osim Hrvata i Bugara) nisu mogli da čine više od 10-15% populacije, kako je i utvrdio između dva svetska rata naš antropolog Branko Šljivić. Njegove stavove je u moderno vreme potvrdio i antropolog Srboljub Živanović. 

aleksandar mitić

O Da li na terenu ima dokaza za vaše tvrdnje i gde ih tražite?

-Ima ih svuda i to nije problem naći. Problem je kako  te podatke prezentuje  službena arheologija. I pored brojnih paralela između, recimo, tzv. Ilira na Balkanu, Limiganata u Centralnom Podunavlju, i Veneda, Slovena i Anta koji žive severno i severoistočno od njih, službena arheologija i dalje ćuti o tome. Naši arheolozi Đorđe Janković, Sofija Davidović Živanović, Stanko Trifunović, Dragan Jacanović i drugi potvrdili su istovetnost tog življa na čitavom tom prostoru. Iste male četvorougaone kuće sa ognjištem, kuhinjska grnčarija rađena na sporom vitlu, stona gleđosana grnčarija rađena na brzom vitlu, zaponi kao deo nošnje i priloga u grobovima, istovetnost simbola na grobovima i drugim spomenicima, istovetnost oružja i oruđa, ista obuća i odeća, odsustvo novčane privrede, samo su mali deo tih paralela.

O Zašto srpski istoričari nisu o tome više pisali? Da li se nisu usuđivali?

-Bilo je onih koji su bili i glasni i jasni. I nakon 1882. kada je reformom školstva izmenjena srpska istoriografija, postojali su pojedinci koji su ponovo podsećali na jedno drugačije viđenje srpske prošlosti od onog kojeg je nudila službena istoriografija. Među njima možemo da ubrojimo Miloša Milojevića, Simeona Končara, Iliju Živančevića, Milana Budimira, Olgu Luković Pjanović, Sofiju Davidović Živančević, Srboljuba Živančevića, Đorđa Jankovića i mnoge druge. Međutim ma koliko bili ubedljivi naprosto nakon njihove smrti brzo su bili zaboravljani, a njihova dela gurana pod tepih. Od slučaja Miloša Milojevića krajem 19. veka pa sve do slučaja Đorđa Jankovića početkom 21. veka, jasno se pokazuje lice službene istorijografije. Umesto naučne polemike, kritike protivničkih stavova, razmene mišljenja, preduzet je svojevrstan brutalni progon neistomišljenika, koji nema nikakve veze sa naukom. To samo pokazuje da se u nauku već podebelo uvukla i politika, a gde se to desi, tu prave nauke nema. Slučaj arheologa Đorđa Jankovića pokazao je drugima da se zbog drugačijeg viđenja prošlosti može ostati na ulici bez sredstava za život, što je svakako uplašilo mnoge koji su hteli da nastave njegovo istraživanje.

aleksandar mitić i sloveni

O Postoje pisani izvori, ali su oni pogrešni i daju više štete nego koristi?

-Nijedan istorijski pisani izvor ne sme da se shvati bukvalno, jer ne postoje autentična dela starovekovnih i srednjovekovnih pisaca već njihovi prepisi koje od navodnog originala deli dug period od 500 do 1500 godina. Primera radi čuvena „ Germanija“  rimskog istoričara Tacita, koja je navodno pisana u 1. veku, pronađena je tek u 15. veku i od tad tzv. Rimsko carstvo germanske narodnosti upravo dobija  epitet  germanski. To je par vekova kasnije dovelo do dramatičnih političkih posledica koji su eskalirali genocidom nad Srbima i drugim Slovenima u 20. veku u dva svetska rata, a sve zbog navodnog nemačkog istorijskog prava da okupira prostore na istoku i jugoistoku Evrope. Posledice takve imperijalističke istorijografije osećaju se još i danas.

 O Koje naučne discipline  zvati u pomoć, ako je istorija već „ dama sa sumnjivim moralom“.

-Arheologiju, etnologiju, antropologiju, lingvistiku, etimologiju, humanu genetiku… Po meni podaci iz etnologije ma kako ih pogrešno tumačili definitivno se najmanje mogu iskriviti i sakriti, jer su njihovi ostaci i danas vidljivi naročito u ruralnim krajevima na kojima obitava srpski narod.

aleksandar mitić istoričar

O Zašto istorija nije tesnije sarađivala sa forenzičarima, recimo?

Komplikovana administrativna procedura, uljuljkanost odgovornih Činjenica da plate primaju iz državnog budžeta, sama po sebi navodi na pomisao da ih pravo naučno istraživanje malo interesuje. Moderni etnolozi više vole da se bave kancelarijskim tumačenjem svojih predhodnika, nego terenskim radom bez obzira što i u naše vreme postoji obilje nezapisanih običaja našeg naroda, tim pre što se ti običaji stalnim raseljavanjem naših sela i nezaiteresovanosti naše omladine, sve više bliizu trajnom nestajanju.

O Koje su tri najveće istorijske nepravde?

 –  Po meni, to je  pitanje porekla Gota. To je važno, jer se lažnom pričom o navodnom germanskom poreklu Gota, u stvari prekida  nit koja spaja srpski stari i srednji vek.  

sloveni

Zatim, pitanje doseljavanja Srba na Balkan koje smo načeli i dali jasne smernice za dalja istraživanja. Važno je saznati  ko su Sklavi-Sklaveni-Sakalibi, odnosno da li su oni preci Srba ili samo sinonimno ime za Srbe u šta duboko verujem. To je  od izuzetnog značaja, jer u stvari menja suštinski pogled na našu ranosrednjovekovnu istoriju.

Neophodno je ispraviti ničim argumentovanu priču o navodnom krunisanju Stefana Prvovenčanog papskom krunom, na čemu trenutno radim.

Dijana Dimitrovska

Vidi još: Goran Šarić

Ratko Božović, život vraća koliko mu dajemo

Ratko Božović, život vraća koliko mu dajemo

    Svi se mi jednog dana popnemo na životnu uzvišicu sa koje posmatramo mesto gde smo bili, duboko, dole, u nizini, put kojim smo se kretali, krivudav, ili oštar, katkad nepristupačan i trnovit, katkad miran, uokviren lepim rastinjem i, možda, rekom. Sa te uzvišice Ratko Božović gleda na vlastiti život koji mu izgleda kao lavirint u kome je tražio Arijadninu nit. Nekada mu se činilo da je uspeo da je pronađe, nekada  da nije.

   – Ali u tom sagledavanju svog života – kaže profesor Ratko Božović – uvek mi je bila najbliža Andrićeva ideja da nam život vraća samo ono i onoliko koliko  mi drugima dajemo. Svestan toga, mogu da dodam i da mi je sve u životu, kao i on sam, veoma brzo prošao.    

ratko božović

O Da li za nečim konkretno posebno žalite? Od toga što niste, recimo, napisali još jednu knjigu, ili preplivali Dunav, ili…

 – Iza nas uvek ostanu nedovršeni računi. Želeo sam, još u mladosti, da napišem knjigu o Njegošu, s obzirom na njegovo sjajno anticipiranje autoritarnih sistema. Ali mi je to nekako – izmaklo. I to u promišljanju da uradim, danas, sutra…Baš ta oblast vladavine će mene u kasnijem životu potpuno preokupirati, njoj ću se posvetiti i stoga mi je još žalije. 

o Čemu  ste težili u životu i koju ste od vrlina osvojili?

–  Po mom mišljenju, moja najveća vrlina je upornost i želja da započeto završim. Nedovršenost ostavlja dubok trag na ljudska htenja i zato sam bežao od nje. Radio sam na pronalaženju ljudskog hoću i mislim da sam uspeo da to pronađem.

O Od vrlina koje krase ljude ( hrabrost, poštenje, skromnost, dobrota, zahvalnost, saosećanje…) do koje se, po vama, najteže dolazi?

– Ne verujem u  pojedinačne vrline. Mislim da su vrline povezane sa ljudskom složenošću i da one zajedno moraju biti udružene i izmešane kako bi zajedno  branile  čovečnost i ljudskost, u onom filozofskom smislu. Dobrota sama za sebe ne znači ništa. Dobrota, recimo, kao osobina koja znači primetiti pored sebe drugoga – ne može egzistirati sama. Mora se udružiti sa zahvalnošću vrlinom koja najbrže zadstareva, a koja znači imati saosećanje, a opet treba imati i empatiju – moralnu inteligenciju  po kojoj moramo činiti drugome ono što bismo želeli da oni čine nama, i hrabrost, i poštenje i skromnost…Vrline zajedno čine čoveka.

profesor ratko božović

O Koja je vaša najveća vrlina?

– Mislim da je to doslednost u odbrani vrtednosti života, ili, ako hoćete, moralnih vrednosti. Trudio sam se da ne budem između  bivstvovanja i  postojanja. Da sam ne budem jedno, a život nešto drugo. Trudio sam se da živim u skladu sa tim vrednostima.    

O Da li znate u kom se pravcu kreće naše društvo i kako ga zamišljate za 50 godina?

– Naše društvo je anomično društvo. Destabilizovano i dezorijentisano. To je društvo u kome vlada haos, anarhija i bezakonje.  Društvo u tranziciji koje traga i za putem i za putokazom, a nema niti puta, niti putokaza, niti ima sigurnost da to potraži.  Za 50 godina vidim drugačije društvo od ovog. Doći će  neki novi klinci koji nisu opterećeni balkanskim upornim nevaljalstvom.

O Da li možete da nam objasnite kako se dogodilo da iz našeg društva nestane morala?

 – Naše je društvo doživelo moralno samoubistvo. Budući se to dogodilo, sasvim je logično da su iz njegove blizine nestale sve vrednosti. Posakrivale su se. Čekaju bolja vremena i sunce.

O Da li verujete da je upravo nedostatak morala doveo naše društvo u ovo bedno stanje u kome se nalazimo?

– Lično mislim da bez morala ne može da napreduje ni pojedinac, ni zajednica.  Za preobražaj društva moral je neizbežan. Posebno za strukturalne preobražaje. Ako nemate moral, onda će  u takvim društvima, kao kod nas danas, ako se „ne snađete” da ispadnete budala.  Nema, nažalost, morala u ovom društvu. Zbog toga je moralan političar u balkanskoj kaljuzi nepotreban. Zato ih i nemamo, na kraju krajeva. A bez strukturalnih promena neće dobiti moralne političare, lekare, profesore, novinare ni buduće generacije. Moraju najpre da vrate moral i prave vrednosti.

profesor božović

O Šta se dešava sa društvom? Da li je to devijacija ili smo, prosto, u „tranziciji”?

– Naša je nesreća da smo u tranziciji koja traje  neodređeno dugo i s neizvesnim ishodom. Čovek je objekat te tranzicije. Njegovu slobodu je apsorbovala sama tradicija. Tranzicija ukida slobodu izbora, sam izbor i samu slobodu. Tranzicija je vetar koji nas kao jesenje lišće baca od nemila do nedraga.

O Šta je po vama najvažnije da bi jedno društvo, koliko – toliko, bilo na zdravim osnovama?

– Da ima morala i da teži istini.

O Zašto stariji ljudi u proseku misle da je  omladina koja dolazi najgora? Ili, zašto  većina smatra da nam je omladina „ najgora do sada”. Da li je u pitanju psihološka varka ili je to prirodan tok razmišljanja starijih ljudi?

– Mislim zato što ne može da se pomiri sa tim daje njego vo vreme prošlo. Zato štpo je ukalupljen u  svoje kalupe i svoje nekadašnje vrednosti i sve novo mu smeta. 

O Da li pozne godine života koje su neminovne donose nešto lepo i šta? Zašto većina ljudi starost provodi u ogorčenju, ogovaranju dece i rodjaka, u nekoj težini, umesto u tim lepim tajnama koje sigurno postoje? 

 – To je zato što mi nemamo kulturu starenja. Kao što postoji priprema za mladost u školama, tako bi trebalo da postoji i priprema za starost. Stari ljudi bi trebalo, kada završe svoj radni vek, da se edukuju da nešto rade. Da se ne bi osećali beskorisno i zbunjeno. Celog života su radili jedan posao i odjednom, kad odu u penziju oni shvate da ne umeju ništa drugo da rade.  Osećaju se bezvrednim i padaju u depresiju, sitničare, imaju stres. Zato bi trebalo da traže smisao postojanja, smisao da ujutru ustanu, da se raduju i da brane svoj identitet.

profesor u penziji

O Šta je za vas nekada bio smisao života, a šta je sada?

– Smisao je velika enigma. Postojanje bez smisla je najgora stvar za čoveka, pa i za mene. Prazno postojanje. Smisao postojanja je da se menjamo, da ne budemo okovani logikom biologije ili životinjizma.

O Ljudi jure karijeru i novac, častoljubivi su, sa preteranim egom, hvališu se, šepure se, a šta je, zapravo, najvažnije?

– Užasno mi smeta potreba da se svemu da titula. Svi imaju formalna zvanja iza kojih ne stoji ličnost. Takođe prezirem samovolju, naročito kada ti somovoljnici odlučuju o drugima. Pored samovolje posebno prezirem vlastoljublje , slavoljublje i pohlepu svake vrste. Za mene lično to je najstrašnija slabost ljudi.

O Da imate Ratko Božović ima šansu da ( od tvorca) sazna tri tajne, koje bi to bile?

–  Pitao bih ga da li postoji život posle smrti. Kako izgleda?  Da li u svemiru postoje drugi ljudi? Da li su oni bolji od nas – ljudi na planeti Zemlji.

život

ISTINA

– Moja najveća potreba bila je  da budem slobodan i da tragan za istinom. Smatram da samo slobodan čovek može da brani ljudske vrednosti. Kultura je u znaku Erosa i zato sam  joj sklon.  Politika je u znaku Tanatosa,  koji predstavlja vlast, moć, gaženje, brutalnost… U sedištu mog bića je Eros i odbrana života – smatra Ratko Božović.

Humor

– Humor je srce slobode. Nisam sklon ljudima koji ne umeju da se našale. Po osmehu takodje vidite da li je naše društvo zdravo ili nije. Ako se većina ljudi smeje, zdravo, ako je turobna – nije. Ne moram ništa da vam kažem. Izađite na ulicu i gledajte – kaže Ratko Božović.

Dijana Dimitrovska

Vidi još: Mali broj Amerikanaca zna ko je bio Tesla

Stana Cerović, poslednja crnogorska virdžina

Stana Cerović, poslednja crnogorska virdžina


Iz kuće Stane Cerović u planinskom selu Tušine, u vrletima iznad Šavnika – vije se dim.Uhvati pravo liniju, vine se u živopisno nebo, pa počne da se razliva niže i niže, sve do kanjona mistične reke Bukovice gde se izmeša sa izmaglicom vode.
Baš taj dim,koji se vije iz starog dimnjaka kamene porodične kuće u kojoj se rodila u zimu 36. ili 37. godine, težak i golicav, bio je sve što je Stana Cerović želela.
Bio je njena nejasna želja dok se sa devet godina igrala samo sa dečacima , i sa 19 – kada se s momcima nadmetala jašući konje, i sa trideset – kada je svima bilo jasno da se Stana neće i ne može udati. Poslednja crnogorska virdžina: biološki žena- umom muškarac- svoju odluku da živi kao čovek, ne kao žena- gordo nosi i danas u poznoj starosti.

stana cerović

-Ognjište… to je sve u životu – rekla nam cepajući drva u dvorištu njene kuće. – Bez kuće u kojoj nema muškarca, nema ni života…Da živim još jedan život- isto bih izabrala. Bila bih ono što jesam. Stana.
Ali, šta je Stana Cerović, poslednja, peta ćerka koju je majka Anđa rodila u hladnu zimu, nesrećna što donosi na svet još jednu devojčiocu, i oca Milivoja još nesrećnijeg što te zime nije zaplakalo muško dete?
Dali su joj ime Stane ne bi li taj nesrećan niz devojčica koje su se rađale stao. A pre nego što će poslednja devojčica zaplakati, dva dečaka čije je rađanje ispratilo tutnjava metaka u planini, odnesoše sve nade očeve na drugi svet.

-Nas je pet sestara – govori Milena (88), starija sestra Stanina sa kojom živi u porodičnoj kući. Rodila se kao bliznakinja, sa jednim dečakom koji ubrzo preminu na večitu žalost roditelja. Najstarija Rosa,pa Mara, one su udate, pa Vukosava, tužna, koja izdahnu na putu do bolnice od zapleta creva, pa, ja i- najmlađa Stana…

poslednja crnogorska virdžina stana cerovi

-Nemoj Stanu u devojčad računat! Ajde, bogati…- pobuni se odmah crnogorska virdžina Stana, i toliko naljuti da iz srdžbe zaboravi šta je to pošla da traži.- Ne može Stana među sestre. Briši to!
-Dobro, neka bude: Četiri sestre i Stana – odgovorih.
Uto iz starog kredenca zazvecka flaša.

-Ahaa, evo je. Rakija – obradova se virdžina Stana.-Tanka je. Kupovna al, nema druge. Šta ćeš, letos nijedne šljive ne beše u planini. Nešto ih do“vatilo. Više smo viđeli ljetos vukova no šljiva.

-Jest, vala – nadoveza se Milena koju je otac prozvao Borika, po mirisu borova, pa tako i osta. – Muju Ćetkoviću je onomad 15 ovaca poklalo..

Pucketa peć u kući Cerovića i onaj dim sigurno se napolju vije, označavajući život u planini. Kako je u selu, pitamo Stanu.

-Eh, kako je? Pusto selo. Od 30 kuća samo se u pet dimi.Đece uopšte nema. Otišlo sve u grad, nema stoku ko da čuva. Lako je leti, u planini, ali zimi, sve moram da kupujem, evo i seno za stoku plaćam, prodam tele, pa kupujem šta mi treba. Nema penzije,a ko bi mi je dao?!

poslednja crnogorska virdžina

-Nemam ni ja – uskoči Borika – Nešto sam radila u Titovo doba, ali sitno je to. Da sam zdrava, lakše bi nam bilo, no, oba kuka polomih i eto, sada, nepokretna sedim ovde, ni sebi, ni Stani da pomognem…

-Jes vala,i meni je sada teže. Ranije, samo kosim, stoku teram, plastim, a sada se moram i ženskim poslovima baviti. Eto kuvam, perem sudove – izjada se Stana. I još me leđa bole. Za Prvi maj, plastim seno, i s vrha propadnem pravo na zemlju. Sve me leđa bole. Inače, trkala bi se sada s vama.

-Niko joj ravan nije bio – govori Borika- Bilo je to skoro, na Žabljaku, neki nastavnici i đaci takmičili se u gađanju puškom.Stana ih gleda, pa veli: Mogu li ja. Može, rekoše. Kad Stana, uhvati pušku, nacilja i pravo posred mete.

-Ma, lako je to – skromno će Stana. – Paziš samo onu mušicu i gledaš metu. I kad se poklopi – to je! U planini, ne pucamo. Žao nam metaka u besposlici.

stana i borika cerović

Tišinu koja je usledila odjednom prekide neka povika u pustom selu. Stana skoči, pa sve baca pogled na pušku iza vrata.

-Ko je to,deder vidi kroz prozor!

-Neki čovek tera krave – odgovrih, vireći kroz prozor.

-Kakve su krave? – upita Stana.

-Pa,velike, braon – rekoh.

-Dobro je, nisu moje – umiri se Stana i opet sede. – Mitar vodi krave, taj ti je bio učitelj i vratio se u Tušinu. Pametan čoek, vratio se u lepotu, ođe ti je vazduh milina,nema boljeg. Znaš šta je reko Smail aga Čengić, koga je ubio naš ban vojvoda Novica Cerović?! Reko je: Tušina- mali Misir.
Opet tišina, Stana izvadi kesu sa duvanom i polako mota u rizlu bez lepka, pa, iznenada zapita: Da se neće zaratit?!
Umiri se pošto shvati da smo svoje „izvojevali“, odrecitova nekoliko epskih pesama, treba li reći da čitav ciklus zna napamet,pa uzdahnu:

autorka i virdžina

-Ej, žalosna Radovana. Ništa nema, sve kost i koža. On je od Pećine, eno gore, tu mu je prađed Šujo Karadžić. Ih, kako mi ga je žao. A žalite li ga vi u Srbiji- stisnu oko Stana i zagleda se u nas sumnjičavo, pa nastavi:

-Kukavički se predao Milošević, a znao je šta ga čeka. Bijaše tamo puno pušaka i pištolja, i sve se pitam što nije sačekao da ubije nekolicinu, pa da onda sebi presudi?! Postao bi narodni heroj. Buš je rekao: Istorija ne pamti da se koji predsednik države predao.
Šta li će sa Radovanom biti?

-A, šta je sa Slobodanom bilo?! Biće isto! Daviće ga otrovima- reče sestra Borika.

tušine


Tu se otvorilo prostora da priupitam:

– Zašto su muškarci bolji od žena?

-Ehh, zašto..A,ko je čuo da žena pametno zbori. Sve pretresa s mora do Dunava. Samo nešto cingulaju. A „ljudi“ pričaju o ratovima, o junaštvu. Žena će stotinu vera da promeni da učini šta joj scu drago. Eno,sad, kažu, ženske dobile pravo da glasaju! Nije tako bilo otprije! Čuj,glasaju! Ma nema ti ođe države.
Pada polako mrak,valja se vratiti niz planinu , poslednja crnogorska virdžina nas ispraća, ali još jedno poitanje:

-Stano, da li ti je žao što je tako život prošao?

virdžina stana cerović čuvar ognjišta

Stana, poslednja crnogorska virdžina, nabra crne obrve , ispod crvene kao krv beretke, baci pogled na dim koji se vije iz stare kamene kuće zbog koje je život žene ostavila, izabravši da živi kao muškarac i tiho, sasvim tiho da neko u onoj pustoši ne čuje, odmahujući rukom, reče:

-Šuti, šuti, ja kuću da ostavim, oca da izneverim.

Dijana Dimitrovska
Krave

-Bili su mi ođe svakojaki novinari: Amerikanci, Englezi, Španci a jedan Švajcarac, e, taj mi se dopao, videlo se odmah da je seljački sin. Doveo terdžumana(prevodilac) iz Beograda, pa me pita kako ja vabim krave. Kako „kako vabim“,zbunim se ja, zovem ih?! Kako ih zovem, traži on da pokažem.Ja pokažem, a on veli: E, od sada ću i ja svoje krave u Švajcarskoj tako da vabim.

IN MEMORIAM

Poslednja crnogorska virdžina Stana Cerović, svoje poslednje dane provela je u domu za stare u Risnu, gde je i umrla u 85. godini života 2. avgusta 2016.

Dijana Dimitrovska

Večernje novosti 2009.

Vidi tekst

Vidi još: Krst kneza Vladimira čuvaju Androvići

Tamara Kusovac, jednom će opet zavladati dobro

Tamara Kusovac, jednom će opet zavladati dobro

 

 Tamara Kusovac veruje u dobro. Kada god i kako god, Jednom će se dogoditi taj civilizacijski preokret. Ako je bilo Velikog praska biće i Velikog dobra. Istina, razmišlja Tamara Kusovac, velike nesreće u našem svetu dokazuju da je trenutno zlo jače od dobrog, ali ona čeka trenutak pobede. Vreme provodi u svetu – platna.

     U čistom svetu koji živi na platnima Tamare Kusovac nema novca, nema ljubomore, nema sujete, komšijske mržnje i ostalih zapetljancija u koje odrasli upadaju. Tu  nema zrnca tuge, licemerstva ili teskobe. To je carstvo radosti i smeha.  Smeha iznad svega. Iza tog čistog i zvonkog  smeha  poput magle, pojavljuje se  Tamara koju pitamo, da  li može da zamisli sebe i svoj život bez osećajnosti?

tamara kusovac

– Nikako! – gotovo u vrisku odgovara Tamara Kusovac .- Život bi bio mračan i prazan i uopšte ne bi bio život. Najdragocenija stvar u njemu jesu baš emocije. Sve ostalo je nameštaj, pokućstvo. Bez emocija na planeti ne bi uopšte bio moguć život. Jednako kao i bez Sunca, vazduha ili vode!

 o Šta mislite o ljudima koji nemaju osećajnost: da li su oni na gubitku ili na dobitku?

-Ne mislim da je moguće da postoje ljudi koji nemaju uopšte osećajnosti. Mislim da je to nemoguće. Mislim da svaki čovek na planeti ima emocija, ali su neke zaturene, druge  prikrivene,treće, opet,  potisnute. Životne okolnosti su različite, i u zavisnosti od njih se ta emocionalnost prikazuje. Što je emotivnost veća, to je osoba koja je emituje zadovoljnija i time, naravno, dobija. Što je emotivnost  manja, ta osoba je nezadovoljnija i naravno da može biti samo na gubitku. Mi, na primer, koji imamo privilegiju da nam posao bude pretakanje emocija u umetnost, na neki način jesmo privilegovani.  Ali, s druge strane, osećajnost je, takođe, i neka  vrsta opterećenja jer vas izvodi pred mnoga iskušenja i onda kada vi to ne želite, ili kada niste, jednostavno, spremni da se sa tim iskušenjima suočite. Zato sa izrazitim emocijama nije uvek lako živeti.

o Dakle, smatrate, nemoguće je da postoji ljudsko biće bez emocija?

– Da, ja tako mislim. Upoznala sam osobe sa negativnim emocijama, ali i to su neke emocije, nažalost, mogu da budu vrlo destruktivne, teške, opasne, ali su emocije.

tamarine sove


O A da li od  previše emocija stvarno može da se strada ( da se razboli, izgori, pregori…)?

– Prejaka senzibilnost je obaveza, teret i neka vrsta zaveštanje. Vrlo često opterećuje onoga ko je nosi i ako on nema  mehanizam, ili ne ume da je nosi, onda se ta senzibilnost  okrene  protiv njega. Jednostavno rečeno,onda ga je nadrljao. Važno je umeti zaštiti svoje emocije, kanalisati ih na pozitivan način i pretvoriti ih u pokretačku snagu, ali i zaštititi se od onih koji su spremni da manipulišu osobama sa čistim emocijama. Tu je zagonetka.

O  Da li slikar, konkretno, može da pravi sjajne slike, a da nema emocija?

–  Ne. To je prosto nemoguće. Ono što slikar vidi, to prenosi na platno. A to što je video teralo ga je da  razmišlja, a čim je razmišljao – uneo je emocije! Emocije su u stvari inspiracija. Misao o boji, o obliku, o osećanju. Kada su u pitanju dekorativni predmeti, onda mislim da može. Ali kod slika, ne, to nije moguće.

O Da  li se, kad smo kod toga, umetnost na neki način, mistifikuje pričom o inspiraciji?

– Inspiracija jeste podignuta na pijedestal koji možda i ne zaslužuje, jer pravih rezultata bez velikog truda i rada nema. Umetnik koji je u stalnom kreativnom procesu uvek i ima inspiraciju. Ona se ne čeka, ona se inicira kada se radi, i to smo više puta kroz istoriju čuli i od većih majstora.

tamara kusovac

O Šta je za vas dobra slika? I koja je poslednja dobra slika koju ste videli?

-Ja sam esteta i za mene dobra slika mora da bude skladna i harmonična, bez obzira da li meni tema kojom se neki kolega bavi odgovara ili ne. Postoje zakonitosti unutar slike koje treba svaki umetnik da poštuje. A onda, kada se sve to sklopi, ako ta slika izazove u meni  toliko pominjane emocije, onda je to dobra slika. Poslednja dobra slika koju sam videla je apstrakcija naše slikarke i istoričarke umetnosti Ivane Martić. Fantastično. Dotakla me.

O Ne treba generalizovati, ali, ipak, ko danas uspeva u slikarstvu? Kreativci, znalci ili oni s dobrim vezama, s parama…?

-Ne treba biti isključiv. Mnogo je talenata koji se nikada nisu razvili, ali isto tako mnogo je i  onih koji su se razvili i koji su zbog hermoetičnosti i ignorantskog stava prema savremenim oblicima medija i komunikacije umetnika ostali u “četiri zida” . Sve se menja, pa i posao umetnika, da bi slika doprla do pravih poštovalaca umetnosti morate mnogo da radite, posao se ne završava poslednjim potezom kičicom.

O   Da li prosečan slikar u Srbiji od prodaja slika  može da živi?

–Nema prosečnog umetnika, ili si umetnik ili ne.  Ja  živim od umetnosti, ali je to izuzetno teško, jer moje slike zahtevaju, pored mog rada i duhovnog ulaganja, i veliko materijalne izdatke, a u našoj zemlji  se umetnost i nauka ne vrednuju kako bi trebalo.

sove

O Sova nas posmatra sa vaših slika, a šta vi posmatrate u prirodi? Da li ste nešto naučili od prirode, ili od koga ste najviše naučili?

-Sova je moj zaštitini zank jer me ta ptica fascinira zbog svojih neobičnih sposobnosti da vidi u mraku. Prirodu obožavam i ona je deo moga života, iz nje crpim lepotu, a o lepoti i umetnosti najviše sam naučila od mog oca Dejana Kusovca, koji je takođe slikar. Bio je po profesiji pravnik ali je celog života slikao.

O Šta je najteže naučiti u životu?

-Ništa nije teško ako shvatite šta  je cilj ili svrha nekog saznanja ili spoznaje. Da bi se nešto učilo u životu, a tu ne mislim na zanate, nego na ljubav, prijateljstvo, milosrdje, humanost i sve ostale divne ljudske osobine, neophodna je ona filozofska širina. Kada to imate, a mislim da se čovek sa tom širinom rađa, onda možete da se upustiti u najčudnija istraživanja i putovanja u svom unutrašnjem životu. Mislim da je najteže naučiti kako koristiti slobodu. Mnogo je ljudi koji se diče slobodom, a kada biste im dali slobodu oni ne bi znali šta bi s njom! Sloboda, to je najveličanstvenije osećanje koje čovek može da dobije rodjenjem ili da nauči vremenom da je voli. Bez osećanja slobode, ja ne bih mogla da dišem.

 O Da li je danas u slikarstvu teško biti jedinstven, originalan, prepoznatljiv?

-Nije, zato što  ne postoje dva ista poteza četkicom, kao što ne postoje dva ista otiska prsta ili dva ista potpisa. Tako je i sa slikarstvom. Kad stanem pred sliku i počnem da stvaram moj cilj nije da budem originalna već da dam sve od sebe da slika bude lepa! I da se meni dopada. Ako se meni dopada, ja sam  unela u nju emocije i time dala šansu da se i drugima dopadne.

tamara

O  Šta je jače, dobro ili zlo? Iz iskustva, posrednog, ili neposrednog, šta keže Tamara Kusovac, ko pobedi na kraju?

-Nažalost, loša energija i zlo su vrlo često jači od dobroga – za to nalazimo potvrdu i u svakodnevnom životu. Pogledajte, tu i toliku  ljudsku patnju na planeti u 21. veku. Strašna je. A ja, sam, ipak, optimista s rezervom – verujem u pobedu dobrog, bar na makroplanu, u našim malim životima, svako od nas treba da nastoji da da sve od sebe da njegovo okruženje bude bolje, svako treba da radi na sebi da bude bolji. Samo tako možemo učiniti da jednom, u dalekoj budućnosti, u dramtičnom i konačnom sukobu dobra i zla, konačno, trijumfuje dobro. Sa našim malim, dobrim životima, dobro može pobediti zlo.

                       

 Božuri

 Kada bih imala baštu ona bi bila sva u božurima. Božur je raskošan mitski cvet gordog držanja i  crvene boje života i radosti. Božur je donet u Evropu sa dalekog istoka, u 12. veku, a botaničari tvrde da su ga donele rimske legijem. Legenda kaže da božur nigde nije tako jarko crven, kao onaj koji cveta na Kosovu. Po srpskom predanju posle bitke na Kosovu polju 28. juna 1389. godine počeli su da niču crveni kosovski božuri, koji su dobili vatrenocrvenu boju od krvlju natopljene zemlje kosovskih junaka i raširili se po celoj Srbiji- kaže Tamara Kusovac.  

    Dijana Dimitrovska

Vidi još: Kad priroda i slikar budu jedno

Dragan Vukić, teolog: šta donose lažna dobročinstva

Dragan Vukić, teolog: šta donose lažna dobročinstva

Dragan Vukić čini svakodnevno dobra dela. To je najvažnija stvar na svetu. Prava dobročinstva jedina mogu da pobede zlo. I ono vidljivo i ono pritajeno koje ne primećujemo. Dobročinstvo treba raditi čista srca, jer ona čine čoveka najdivnijim bićem. Ali, šta se dešava kada zao čovek čini dobročinstva? Dragan Vukić, teolog, direktor  pokloničke organizacije Srpske crkve „ Dobročinstvo”, odgovara:

  – Neki čine dobročinstva da ostave utisak, da dobiju poene, da steknu ugled, da se o njima govori. Ali od takvog dobročinstva nema nikakve duhovne koristi. To spada u lažna dobročinstva pošto se „dobročinitelj“ i ne trudi da se oplemeni, da postane bolji, i da se oboži – kaže Dragan Vukić

o Da li se neko rodi zao, sebičan, sujetan ili to postane vremenom?

– Često čujem da kažu za neku osobu da se u starosti progoropadila, postala zla, a to ranije nije bila. Ne znam! Mislim da se ljudi, generalno, mnogo ne menjaju. Već samo u mladosti imaju bolju samokontrolu, koja sa godinama popusti, i njihova prava  priroda izađe na površinu. S druge strane, žitija svetih pružaju nam drugačije primere, ali taj preobražaj desio se na kolenima i u molitvi. Sveti su očistili svoju dušu stalnim bdenjem, smirenošću, pokajanjem, postom i molitvom. Postali su mnogo bolji nego što su bili, postali su izabrani sasud Duha Svetoga.

Manastir Hilandar

O  Šta je potrebno za dobročinstva da to i ostanu, a da se, vremenom ne pretvore u koristoljublje?

– Sveti apostol Pavle nas podseća: „ Činite dobro da vam ne dosadi“. Potrebno ja da čovek ima, ili da izgradi, osećaj da je hrišćanski, da je ljudski, činiti dobra dela. Ima ljudi koji su bili vredni, radni, štedljivi, i dosta su stekli za sebe i svoju porodicu. Ali, po dobroti duše i mekoti srca, žele deo da podele sa onima koji nemaju, koji su nemoćni, bolesni, beskućnici… To je dobročinstvo, ono hrišćansko milosrđe koje se ovih pedesetak godina tanjilo, da smo skoro i zaboravili na njega. Blago onima koji ga imaju i nose – stekli su ovde na zemlji milost Božiju, za sebe i za svoje najbliže. Uostalom, kad dođe trenutak koji se zove smrt niko ništa sa sobom ne ponese sem prekrštenih ruku i pravednih dela svojih. Koliko puta sam nem stajao pred česmom na putu i čitao tekst da česmu podiže taj i taj da utoli žeđ žednom putniku.Zar to nije divno?

O  Da li ste ikada upoznali čoveka koji je zaista veličanstven u ljudskim vrlinama?

– Da. Pored patrijarha Pavla, imao sam sreću i zadovoljstvo da upoznam, među duhovnim licima, divne ljude, angele u telu, koji su slobodno mogli reći: „Ne živim ja već Hristos u meni“. Jedan od njih je dugogodišnji  duhovnik manastira Žiča, arhimandrit Dositej. Navešću samo jedan od brojnih primera, kad je svetio vodicu. Bilo je zimsko doba. Kamen je od studi pucao. Sreo je beskućnika, skinuo svoj kaput i ogrnuo ga. Monah Agaton, hilandarski starac koji je disao samo da bi nekom dao duhovnu pouku, sav je kipteo od dobrote i duhovne lepote. Arhimandrit Tadej vitovnički mnogima je bio pouzdani duhovni putevoditelj. Nikoga nije odbio, svakoga je primao sa njegovom mukom i pružio mu duhovni lek. Nije umeo, a ni hteo, da se štedi. Jednom je, za jedan dan, primio pedesetoro nevoljnih. Promenili su svet  sva trojica duhovnika, ali se i dalje mole za nas, kao što su se predano molili i u ovom svetu.

 patrijarhapavle

o Šta ste naučili od patrijarha Pavla?

-Jednom prilikom rekao sam patrijarhu Pavlu: „ Vaša Svetosti, Vi stalno govorite da je skromnost najveća vrednost. Verujte mi, nije. Ne pamtim da sam skoro čuo da je to neko rekao. Najčešće se čuje  on je bogat, moćan, uticajan, ima moćne prijatelje, može da završi svaki posao, druži se sa biznismenima, ima kuma doktora….Niko ne pominje skromnost“. Na to mi patrijarh Pavle odgovori: „Dragane, može ceo svet da govori šta hoće, ali za mene je skromnost bila i ostala najveća vrlina“. Za njega je uistinu i bila. Bio je sazdan od dobrote i poštenja. Ničeg nameštenog i od poze nije bilo kod njega. Zbog toga ga je narod i voleo. Skromnost ne može da se odglumi – ili je imaš ili je nemaš.

O  Da li vera pomaže čoveku da srećnije i zadovoljnije živi?

– Pomaže. Hrišćanska etika uči čoveka da bude bolji, da ljubi bližnjeg kao samoga sebe, da ne krade, ne laže… Sve je dato u Dest Božijih zapovesti, u hrišćanskoj etici. Kada bismo češće čitali Novi Zavet, išli na bogosluženja i živeli po hrišćanskim načelima bili bismo srećniji  i zadovoljniji. Iz nezadovoljstva se rađa i nesreća. Nije cilj religije da u čoveku ostavi pustoš, već da ga učini srećnim.

O  A da li može da srećno i duhovno živi i onaj ko ne veruje u Boga?

– Ima ljudi koji se izjašnjavaju kao ateisti, često su dobri, plemeniti, lepo se odnose prema drugim ljudima, zadovoljno i srećno idu kroz život ispunjeni poslom koji rade i porodicom koju imaju. Ja verujem da je Bog duboko u njima ali ga oni nisu saznali kao Boga iako žive po njegovim načelima.

istorija

O Da li znate  kako da postanemo bolji ljudi?

– Otac Tadej vitovnički je rekao : „ Uspostavi mir u sebi i bićeš u miru sa celim svetom“. To, naravno, nije nimalo lako. Čovek treba stalno da se bori sa iskušenjem zla u sebi. A kad taj mir uspostavi, imaće ljubavi za sebe, ali će se ta ljubav prelivati i na druge. Treba svakog čoveka gledati kao brata, truditi se da nikoga ne povredimo, jer svaki čovek je sazdan po liku Božijem. Toliko nam treba da bismo bili srećni, a često i to malo ne možemo da imamo.

O  Svet je postao isuviše materijalan. Da li je duhovnost izgubila bitku?

– Ne, duhovnost nije izgubila bitku, niti će je ikad izgubiti. Svet bez duhovnosti  – to je kao čovek bez duše. Duhovno drži čoveka. Uspešan čovek na Zapadu sve više traži psihologa, a na pravoslavnom Istoku duhovnika. Opterećujući rad proizvodi umor a umor nezadovoljstvo. Čovek bi trebalo da bude radostan i zadovoljan. Bez duhovnosti nema ni radosti.

  Materijalno

O  Da li je Sveta Gora mesto gde materijalno nema nikakvu moć?

– Sveta Gora živi 1000 godina. Drže je post i molitva njenih monaha. Oni su napustili „svet“ da bi bili intimni sa Bogom. Ta intimnost sa Bogom – mistika, jeste smisao njihovog monaškog života. Manastiri su stari, oštećeni, zahtevaju obnovu. Za obnovu su potrebna sredstva. Monasi moraju da ih pribave. U tom smislu materijalno dolazi na Svetu Goru. Ako neki monah  nosi skupe patike, dobio ih je na poklon, one su za njega udobna i jaka obuća, jer mnogi rade u šumi ili bašti. Monasi su došli praznih ruku na Svetu Goru, praznih ruku žive  na Svetoj Gori, i praznih ruku će otići u večnost.

Osobine

O  Koja je ljudska osobina po vama najgora?

– Pakost i duševna pokvarenost. Kada drugome činite zlo i radite o glavi. Ogovaranje. Širenje neistina. Nažalost, upoznao sam i takve ljude. Ničeg ljudskog u njima, sem ljudskog fizičkog obličja. A i oni takvi postoje da bi nas opominjali kakvi ne treba da budemo.

manasija

Lepo

O  Šta je to po vama najlepše u čoveku?

Dobrota. Iskrenost. Plemenitost. Potreba da se drugima pomogne. Da se ni za koga ne kaže ništa ružno. Da ne bude povod svađe i raznih podela. Da bude miritelj.

Interesovanja

O  Šta se strancima najviše dopada?

– Od aprila do oktobra vodimo naše sugrađane po manastirima Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine. Svakog vikenda vodimo na Ostrog, to veliko svetilište Srpske crkve i naroda. Strancima se najviše dopadaju naši srednjovekovni manastiri Raške i Moravske škole, zadužbine Nemanjića.

Dobročinstva

„ Dobročinstvo“ je pokloničke agencije Srpske crkve. „Dobročinstvo“ je osnovano 1990. godine sa namerom da kroz putovanja na sadržajan način omogući našim sunarodnicima odlazak na izvore duhovnog i nacionalnog identiteta, da se pomole u našim svetinjama, u manastirima. Istovremeno i da se upoznaju sa njihovom istorijom i umetničkim vrednostima, da pohode Svetu zemlju; Svetu Goru, manastir Hilandar.

Uspomena

o  Šta se ponese u sećanju sa Svete Gore?

– Sveta Gora je jedinstvena u svetu, država monaha, poslednji kovčeg Vizantije. Mesto gde vreme prolazi, a mudrost se umnožava. Sveta Gora je bila i ostala mesto molitve. Ostala je mesto na kome su lepotom Hrista zablistali toliki svetitelji, mesto sa kog su se duhovno preobrazili brojni narodi. Svetom Gorom leluja miris večnosti. Njeni manastiri, vekovima stari, divnih arhitektonskih oblika i bogati umetničkim dragocenostima, natapani su mirisom tamjana. Drhtavi plamen sveća miluje likove u hramu naslikanih svetitelja, naših istinskih zastupnika pred Presvetom Trojicom, i razgoneći tamu, urezuje se nezaboravanim utiskom u naša pamćenja. Raskošno zelenilo koje je prekrilo Svetu planinu i obgrlilo njene manastire, u saglasju sa morskim plavetnilom, čini jedinstveni i neponovnjivi pejsaž. I sama priroda, svojim skladom, peva u slavu Gospodnju.

o  Šta je „ Dobročinstvo“?

– „ Dobročinstvo“ je pokloničke agencije srpske crkve. „Dobročinstvo“ je osnovano 1990. godine sa namerom da kroz putovanja na sadržajan način omogući našim sunarodnicima odlazak na izvore duhovnog i nacionalnog identiteta, da se pomole u našim svetinjama, u manastirima. Istovremeno i da se upoznaju sa njihovom istorijom i umetničkim vrednostima, da pohode Svetu zemlju; Svetu Goru, manastir Hilandar. Kroz putovanja, „Dobročinstvo“ neguje i produbljuje prijateljstva i bliskosti sa narodima sa kojima delimo istu veru. Šire, omogućuje putnicima da se upoznaju sa kulturom i istorijom drugih naroda: Mađara, Turaka, Izraelaca….

Dijana Dimitrovska

Vidi još: Istoričar koji uzburkava Balkan

Rambo Amadeus, čovek koji stalno pregovara

Rambo Amadeus, čovek koji stalno pregovara

Rambo Amadeus ponekad razmišlja o slavi. Potreba za njom je čudna težnja i valja je razmotriti.  Slava tera ljude da čine one stvari koje ni za šta drugo ne bi uradili. Tera ih da poginu za nju, razmišlja Rambo Amadeus . Uskaču takvi ljudi, koje je zaposela želja za slavom, niotkuda pred kamere, mašu mahnito sa tribina, a kada se dočepaju mikrofona misle da su osvojili svet. Slava opseda većinu, razmišlja naglas Rambo Amadeus. Sanjaju oni svojih pet minuta, kao da je u njima sav život, i anonimnost ih užasava. Slava je njihov cilj. 

Zašto neko silno želi da spoj život izloži javnosti, da ga tapšu po leđima, i da mu se lažno smeše…? Zašto je slava za njih droga? Rambo Amadeus, muzičar, odgovara:

– Poznatost daje moć, i finansijsku i seksualnu, skoro kao vlast. Zato je silno žele.

rambo amadeus

O Šta vi, iskreno, osećate kada ste pod svetlom reflektora?

– Vrućinu, dosta je vruće. Uglavnom sam fokusiran na ono što radim, na svirku, improvizaciju, komunikaciju s auditorijumom, nemam vremena da se samoreferišem u tim trenucima.

O Šta vam smeta u današnjem društvu?

– Smeta mi što se sve ceni kroz novac. Preko medija se stimuliše „ konzumerstvo”, potrošački mentalitet, banalnost i površnost.

O Da li ste ikada upoznali čoveka kome se divite? Ko je to, ako jeste?

– Divim se mnogim ljudima, većina njih se ne bavi javnim poslom.  Ali evo, od poznatih, svakako, Isidora Žebeljan, naša fenomenalna kompozitorka. Slikar Vojo Stanić, jedriličar Milivoj Dukić.

narod kao ovce

O Zašto je naše društvo uplašeno stado?

–  Ostala navika još iz doba Turaka, valjda… ne znam…

O Da li imate osećaj da ništa više nije istinito? Da je većina stvari laž,počev od proizvoda, znaja, tehnologije, do ljudi koji imaju brutalni lični  marketing…?

– Živimo u tzv.  “ Post truth society” . Istina više nije važna. Važan je naš doživljaj realnosti, još važniji virtualni svet koji nam se nudi. Ipak je mašta prva osobina koja nas razlikuje od životinja. One žive samo u pukoj, šturoj realnosti , prikovane za biološke zakone i nužnosti. Čovečanstvo je otišlo u neku višu, apstraktniju sferu u kojoj je istina sasvim marginalna.

o Da li imate recept kako da odrastao čovek koji je  nešto i prošao – ne poludi od razočaranja, ogorčenja i nepravde?

–  Ljudi previše prate žutu štampu i televiziju, gledaju  reklame, na kojima su neki bogati lepi, srećni ljudi, sve ih to zajedno baca u depresiju. Mentalna higijena je nužna, čuvati se štetnih sadržaja, naročito TV reklama, posvetiti se prijatnim korisnim sadržajima, naravno i raditi posao koji volite. Ako baš ne možeš da biraš posao, možeš hobi, možeš da struktuiraš slobodno vrijeme.

  Treba se truditi da mi drugima, slabijima od sebe, deci, na primer, ne pravimo nepravdu, i…količina nepravde u društvu će se drastično smanjiti. 

koncer rambo amadeus

O Kada se sagledaju iskustvo i razum, da li ste, sa ove distance, za to da čovek treba da ćuti dok ne prođe „nevreme” ili uvek, uvek treba da se buni?

– Čoveku ne sleduje ništa što nije stekao pregovorima. Stalno treba pregovarati, boriti se za svoja prava.

O Da li se vi bunite? Kako? Protiv čega?

Ne bunim se, nego pregovaram, svakodnevno. Ako dodje do toga da se bunim, to samo znači da nisam mudro pregovarao prethodno, ili da je dogovor iznevjeren.

O Da li ste prodavali svoje ideale  za interes?

–  Da, radio sam za novac na nekim estradnim proizvodima koji mi se uopšte ne dopadaju, koji su suprotni mojim uverenjima. Nisam ponosan na to. Možda može da mi se oprosti jer sam bio mlad. Bilo je to  devedesetih.

rambo u kadi sa budnom

O Da li ste stradali nepravedno?

–   Ko nije? Ipak, mnogo manje nego da živimo u džungli, gde bi svi bili samo plen jačem.

O Da li verujete da čovek koji počini zlo može mirno da spava? Ili, drugačije rečeno, da li on može sebe da ubedi da nije činio zlo uprkos tome što ga je činio?

Naravno, u tome je i štos. i Hitler je bio ubijedjen da čini izvanredno plemenit posao za Nemačku. Put do pakla popločan je dobrim namerama, nije uzaludna ta izreka.

O  Da li ste vi srećan čovek?I da li ste upoznali nekog stvarno srećnog?

– Da, da, naravno. Sama činjenica što sam živ je već pola moje sreće. Za ovu drugu polovinu se nekako dovijam sam.

mozak i rambo

o Šta je jače, dobro ili zlo? I zašto?

Čim postojimo, čim  se svi zajedno ne pržimo u paklu ili ne gušimo  u besmislu nepostojanja jasno dokazije  da je jače dobro.

O Da li ste iz prve ruke videli da je nekoga ko je činio zlo u životu stigla zaslužena kazna?

– Uf, to je vrlo klizav teren. Ponekad sam video da je neko imao dobru nameru, a svojim delanjem uzrokovao veliko sranje, po nekad neko učini nešto što je loše, pa ispadne u stvari dobro po okolinu.

  Zločin i kazna, velika tema. Ja se ne usudjujem da sudim drugim ljudima, samo pazim da sam ne budem neuvidjajan, bahat, nemaran, jer te osobine znaju da uzrokuju drugima štetu.

roker i  muzičar

 O Da li verujete da  ljude stigne zaslužena  kazna? I obratno, da budu nagrađeni za dobro delo?

–   Pa, ljudi koji čine dobro, istog trenutka su nagradjeni veoma lepim osećanjem, koji ni sa čim ne može da se uporedi. Stvar je tako regulisana na hormonskom nivou , čini mi se.

–  Ne znam za ove što čine zlo, ali primećujem da dosta ljudi koji krše zakon zaglave u zatvor, to je sasvim dobra civilizacijska tekovina.

O U šta vi verujete: u ljudskost, u lepotu, u tvorca, u prirodu, u boga, u Boga…?

– Verujem u ljudski rod, jer bližeg  roda od toga zaista  nemam. Verujem u civilizacijske tekovine. Točak, vatru, struju, vakcinu.  Nauku.

O Da li se nama samo čini da onaj ko je gazio preko drugih, ko je krao, otimao, ko se na prevaru obogatio – živi normalno i lepo?

–  Pojma nemam, nisam zalazio u kuće i intimu ljudi čije ponašanje ne cijenim. Znate, krokodilu je sasvim lepo kad proguta nevinu srnu i vari je kulirajući u mlakoj vodi močvare. Ali ja se nikad nisam divio krokodilima.

O Šta je vaš smisao života? Zbog čega ste vi rođeni?

– Meni je smisao da povećam količinu sreće u kosmosu. Uključujući i moju ličnu, naravno. Ne verujem u koncept žrtvovanja za druge, taj koncept se iscrpi jako brzo.

Vidi još:Čovek koji je uvek na početku