Dragan Vukić, teolog: šta donose lažna dobročinstva

Dragan Vukić, teolog: šta donose lažna dobročinstva

  Dobročinstva – deluju obično ali su najvažnija stvar na svetu. Prava dobročinstva jedina mogu da pobede zlo. Zlo je najveći neprijatelj čoveka. Ono može da bude otvoreno i vidljivo svima. Ali može da bude pritajeno i sakriveno. Da ga ne primeti ni okolina ni sam čovek u kome obitava. Može da se poigrava sa nama da nam predstavi zlog čoveka kao navodno dobrog jer čini dobra dela. Ali, da li to onda spada u dobročinstva? Dragan Vukić, teolog, direktor  pokloničke organizacije Srpske crkve „ Dobročinstvo”, odgovara:

  – Neki čine dobročinstva – dobra dela, da ostave utisak, da dobiju poene, da steknu ugled, da se o njima govori. Ali od takvog dobročinstva nema nikakve duhovne koristi. To spada u lažna dobročinstva pošto se „dobročinitelj“ i ne trudi da se oplemeni, da postane bolji, i da se oboži – kaže Dragan Vukić.

doborćinstva patrijarha pavla
Patrijarh Pavle

o Da li se neko rodi zao, sebičan, sujetan ili to postane vremenom?

– Često čujem da kažu za neku osobu da se u starosti progoropadila, postala zla, a to ranije nije bila. Ne znam! Mislim da se ljudi, generalno, mnogo ne menjaju. Već samo u mladosti imaju bolju samokontrolu, koja sa godinama popusti, i njihova prava  priroda izađe na površinu. S druge strane, žitija svetih pružaju nam drugačije primere, ali taj preobražaj desio se na kolenima i u molitvi. Sveti su očistili svoju dušu stalnim bdenjem, smirenošću, pokajanjem, postom i molitvom. Postali su mnogo bolji nego što su bili, postali su izabrani sasud Duha Svetoga.

O  Šta je potrebno za dobročinstva da to i ostanu, a da se, vremenom ne pretvore u koristoljublje?

– Sveti apostol Pavle nas podseća: „ Činite dobro da vam ne dosadi“. Potrebno ja da čovek ima, ili da izgradi, osećaj da je hrišćanski, da je ljudski, činiti dobra dela. Ima ljudi koji su bili vredni, radni, štedljivi, i dosta su stekli za sebe i svoju porodicu. Ali, po dobroti duše i mekoti srca, žele deo da podele sa onima koji nemaju, koji su nemoćni, bolesni, beskućnici… To je dobročinstvo, ono hrišćansko milosrđe koje se ovih pedesetak godina tanjilo, da smo skoro i zaboravili na njega. Blago onima koji ga imaju i nose – stekli su ovde na zemlji milost Božiju, za sebe i za svoje najbliže. Uostalom, kad dođe trenutak koji se zove smrt niko ništa sa sobom ne ponese sem prekrštenih ruku i pravednih dela svojih. Koliko puta sam nem stajao pred česmom na putu i čitao tekst da česmu podiže taj i taj da utoli žeđ žednom putniku.Zar to nije divno?

O  Da li ste ikada upoznali čoveka koji je zaista veličanstven u ljudskim vrlinama?

– Da. Pored patrijarha Pavla, imao sam sreću i zadovoljstvo da upoznam, među duhovnim licima, divne ljude, angele u telu, koji su slobodno mogli reći: „Ne živim ja već Hristos u meni“. Jedan od njih je dugogodišnji  duhovnik manastira Žiča, arhimandrit Dositej. Navešću samo jedan od brojnih primera, kad je svetio vodicu. Bilo je zimsko doba. Kamen je od studi pucao. Sreo je beskućnika, skinuo svoj kaput i ogrnuo ga. Monah Agaton, hilandarski starac koji je disao samo da bi nekom dao duhovnu pouku, sav je kipteo od dobrote i duhovne lepote. Arhimandrit Tadej vitovnički mnogima je bio pouzdani duhovni putevoditelj. Nikoga nije odbio, svakoga je primao sa njegovom mukom i pružio mu duhovni lek. Nije umeo, a ni hteo, da se štedi. Jednom je, za jedan dan, primio pedesetoro nevoljnih. Promenili su svet  sva trojica duhovnika, ali se i dalje mole za nas, kao što su se predano molili i u ovom svetu.

o Šta ste naučili od patrijarha Pavla?

-Jednom prilikom rekao sam patrijarhu Pavlu: „ Vaša Svetosti, Vi stalno govorite da je skromnost najveća vrednost. Verujte mi, nije. Ne pamtim da sam skoro čuo da je to neko rekao. Najčešće se čuje  on je bogat, moćan, uticajan, ima moćne prijatelje, može da završi svaki posao, druži se sa biznismenima, ima kuma doktora….Niko ne pominje skromnost“. Na to mi patrijarh Pavle odgovori: „Dragane, može ceo svet da govori šta hoće, ali za mene je skromnost bila i ostala najveća vrlina“. Za njega je uistinu i bila. Bio je sazdan od dobrote i poštenja. Ničeg nameštenog i od poze nije bilo kod njega. Zbog toga ga je narod i voleo. Skromnost ne može da se odglumi – ili je imaš ili je nemaš.

O  Da li vera pomaže čoveku da srećnije i zadovoljnije živi?

– Pomaže. Hrišćanska etika uči čoveka da bude bolji, da ljubi bližnjeg kao samoga sebe, da ne krade, ne laže… Sve je dato u Dest Božijih zapovesti, u hrišćanskoj etici. Kada bismo češće čitali Novi Zavet, išli na bogosluženja i živeli po hrišćanskim načelima bili bismo srećniji  i zadovoljniji. Iz nezadovoljstva se rađa i nesreća. Nije cilj religije da u čoveku ostavi pustoš, već da ga učini srećnim.

O  A da li može da srećno i duhovno živi i onaj ko ne veruje u Boga?

– Ima ljudi koji se izjašnjavaju kao ateisti, često su dobri, plemeniti, lepo se odnose prema drugim ljudima, zadovoljno i srećno idu kroz život ispunjeni poslom koji rade i porodicom koju imaju. Ja verujem da je Bog duboko u njima ali ga oni nisu saznali kao Boga iako žive po njegovim načelima.

O Da li znate  kako da postanemo bolji ljudi?

– Otac Tadej vitovnički je rekao : „ Uspostavi mir u sebi i bićeš u miru sa celim svetom“. To, naravno, nije nimalo lako. Čovek treba stalno da se bori sa iskušenjem zla u sebi. A kad taj mir uspostavi, imaće ljubavi za sebe, ali će se ta ljubav prelivati i na druge. Treba svakog čoveka gledati kao brata, truditi se da nikoga ne povredimo, jer svaki čovek je sazdan po liku Božijem. Toliko nam treba da bismo bili srećni, a često i to malo ne možemo da imamo.

O  Svet je postao isuviše materijalan. Da li je duhovnost izgubila bitku?

– Ne, duhovnost nije izgubila bitku, niti će je ikad izgubiti. Svet bez duhovnosti  – to je kao čovek bez duše. Duhovno drži čoveka. Uspešan čovek na Zapadu sve više traži psihologa, a na pravoslavnom Istoku duhovnika. Opterećujući rad proizvodi umor a umor nezadovoljstvo. Čovek bi trebalo da bude radostan i zadovoljan. Bez duhovnosti nema ni radosti.

 

patrijar pavle

  Materijalno

O  Da li je Sveta Gora mesto gde materijalno nema nikakvu moć?

– Sveta Gora živi 1000 godina. Drže je post i molitva njenih monaha. Oni su napustili „svet“ da bi bili intimni sa Bogom. Ta intimnost sa Bogom – mistika, jeste smisao njihovog monaškog života. Manastiri su stari, oštećeni, zahtevaju obnovu. Za obnovu su potrebna sredstva. Monasi moraju da ih pribave. U tom smislu materijalno dolazi na Svetu Goru. Ako neki monah  nosi skupe patike, dobio ih je na poklon, one su za njega udobna i jaka obuća, jer mnogi rade u šumi ili bašti. Monasi su došli praznih ruku na Svetu Goru, praznih ruku žive  na Svetoj Gori, i praznih ruku će otići u večnost.

Osobine

O  Koja je ljudska osobina po vama najgora?

– Pakost i duševna pokvarenost. Kada drugome činite zlo i radite o glavi. Ogovaranje. Širenje neistina. Nažalost, upoznao sam i takve ljude. Ničeg ljudskog u njima, sem ljudskog fizičkog obličja. A i oni takvi postoje da bi nas opominjali kakvi ne treba da budemo.

Lepo

O  Šta je to po vama najlepše u čoveku?

Dobrota. Iskrenost. Plemenitost. Potreba da se drugima pomogne. Da se ni za koga ne kaže ništa ružno. Da ne bude povod svađe i raznih podela. Da bude miritelj.

Interesovanja

sveta gora
Hilandar, Sveta Gora

O  Šta se strancima najviše dopada?

– Od aprila do oktobra vodimo naše sugrađane po manastirima Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine. Svakog vikenda vodimo na Ostrog, to veliko svetilište Srpske crkve i naroda. Strancima se najviše dopadaju naši srednjovekovni manastiri Raške i Moravske škole, zadužbine Nemanjića.

Dobročinstva

„ Dobročinstvo“ je pokloničke agencije Srpske crkve. „Dobročinstvo“ je osnovano 1990. godine sa namerom da kroz putovanja na sadržajan način omogući našim sunarodnicima odlazak na izvore duhovnog i nacionalnog identiteta, da se pomole u našim svetinjama, u manastirima. Istovremeno i da se upoznaju sa njihovom istorijom i umetničkim vrednostima, da pohode Svetu zemlju; Svetu Goru, manastir Hilandar.

Uspomena

o  Šta se ponese u sećanju sa Svete Gore?

– Sveta Gora je jedinstvena u svetu, država monaha, poslednji kovčeg Vizantije. Mesto gde vreme prolazi, a mudrost se umnožava. Sveta Gora je bila i ostala mesto molitve. Ostala je mesto na kome su lepotom Hrista zablistali toliki svetitelji, mesto sa kog su se duhovno preobrazili brojni narodi. Svetom Gorom leluja miris večnosti. Njeni manastiri, vekovima stari, divnih arhitektonskih oblika i bogati umetničkim dragocenostima, natapani su mirisom tamjana. Drhtavi plamen sveća miluje likove u hramu naslikanih svetitelja, naših istinskih zastupnika pred Presvetom Trojicom, i razgoneći tamu, urezuje se nezaboravanim utiskom u naša pamćenja. Raskošno zelenilo koje je prekrilo Svetu planinu i obgrlilo njene manastire, u saglasju sa morskim plavetnilom, čini jedinstveni i neponovnjivi pejsaž. I sama priroda, svojim skladom, peva u slavu Gospodnju.

o  Šta je „ Dobročinstvo“?

– „ Dobročinstvo“ je pokloničke agencije srpske crkve. „Dobročinstvo“ je osnovano 1990. godine sa namerom da kroz putovanja na sadržajan način omogući našim sunarodnicima odlazak na izvore duhovnog i nacionalnog identiteta, da se pomole u našim svetinjama, u manastirima. Istovremeno i da se upoznaju sa njihovom istorijom i umetničkim vrednostima, da pohode Svetu zemlju; Svetu Goru, manastir Hilandar. Kroz putovanja, „Dobročinstvo“ neguje i produbljuje prijateljstva i bliskosti sa narodima sa kojima delimo istu veru. Šire, omogućuje putnicima da se upoznaju sa kulturom i istorijom drugih naroda: Mađara, Turaka, Izraelaca….

   Izvor Dijana Dimitrovska razgovoriosmislu.com

Milivoje Dukić,  jedriličar svetske klase

Milivoje Dukić, jedriličar svetske klase

    Kad je neko jedriličar svetske klase, kakav god talas da ga ponese, on je na vrhu, nikako ispod. On jedri spretno i brzo, upravlja jedrilicom kao da je deo njegovog tela, oseća vetar i struje i uopšte, na moru se snalazi  kao na kopnu.

   Roditelji Milivoja Dukića izgleda da su znali  da će mali kad poraste biti  najbolji jedriličar – sa Cetinja, gde su živeli ,spustili su se na  more, u Herceg Novi. Tu je Milivoj naučio, kako u šali kaže, prvo da jedri, a onda i da  pliva.

jedrenje

 Isto u Jadranskom moru, samo malo severnije, u Hrvatskoj, na Hvaru,  imao je svoje vatreno krštenje:  prvi put se takmičio. Imao je 10 godina. Do tada, kao i svaki dete, bojao se mora i pogleda u dubinu.

– Krštenje sam imao na svojoj prvoj medjunarodnjoj regati na Hvaru, 2003 godine. Bilo nas je četvoro u ekipi. Ja sam bio najmladji. Naš trener je ostao na obali. Nismo imali, zbog nedostatka novca, gumenjak kojim nas obično trener prati na takmičenjima. Te sedmice vetar je bio ekstremno jak, a mi  smo bili sami na moru. Trener nas je pratio dvogledom sa obale koja je bila udaljena 4 milje. To nam se tada činilo kao da je udaljen 40 milja. Bio sam uplašen, zaista. Ali, istovremeno, tada sam probio svoj prag straha za jak vetar. Posle toga sam imao puno više motiva za jedrenje i više se nisam toliko bojao.

  Sa manje straha i više motiva, uspesima su bila odškrinuta vrata. Otvorila su se skroz kada je Milivoj naučio da sluša vetar i struje. Kada je postao i sam deo mora i prostranstva –  počeo je da pobeđuje. I ljude i more i nevere. A, da li ih se bojao?

–  Imao sam čestih susreta sa nevremenom – kaže ovaj jedriličar.-  Jedriličarstvo je sport direktno vezan uz prirodu, to traži od mene da se konstantno prilagođavam vremenskim uslovima sa kojima se suočavam. To ujedno i znači da je jedriličar  dobar  onoliko koliko brzo uspe da se adaptira na nove uslove.

   Treba li reći da se Milivoje fantastično dobro adaptirao?! Ipak, boravak na moru doneo mu je i neke strašne trenutke. Koji je  bio najgori?

-Bio je to momenat kad sam bio previše tvrdoglav da poslušam trenera – priča nam.- Dan je počeo sa suncem i dobio sam savet od trenera da ne idem na otvoreno more jer će se vreme u toku popodneva pogoršati. Na moru vam je tako, nikada ne možete dati dužu prognozu, menja se iz časa u čas. Nisam poslušao i odlučio sam se da krenem po svome. Kada sam došao blizu ostrva Mamula okrenuo sam se prema Herceg Novom i video crni oblak sa kišom koji ide prema meni. Shvatio sam da sam pogrešio i odlučio sam da nadjem zaklon. Oblak sa kišom je došao velikom brzinom, grmelo je svuda oko mene. Bilo je strašno. Momenat koji je obeležio taj trenutak je munja koja je prostrujala 100 metara ispred mog broda. Posle toga mi je bilo jasno zašto se  slušaju stariji. Ćutao sam šćućuren i uplašen na jedrilici i kao da me sunce ogrejalo kada sam video trenera kako dolazi po mene. Vratili smo se u klub srećni. Taj trenutak ostao mi je urezan u sećanje kao jedan od najtežih.

  Svaka medalja ima dve strane. Ružne se pamte i iz njih se izvlači pouka, a dobre? Dobre mame osmeh za sva vremena.

– Moj najbolji trenutak je poslednja regata finala Evropskog juniorskog prvenstva gdje sam završio prvi i time osvojio drugo mesto u generalnom plasmanu medju najboljim juniorima Evrope – kaže sa osmehom jedriličar svetske klase Milivoj Dukić. – A onda učešće na Olimpijskim igrama u Londonu 2012. i Rio 2016.godine bili  su odličan pokazatelj kvalitetnog rada.

   Milivoj Dukić jedan je od najboljih jedriličara na našim prostorima. Najbolji znaju šta je to što presudi da je neko prvi a neko drugi, ili deseti? Ta, mala – velika razlika?

– Ja mislim da je tajna najboljeg što nikada ne odustaju. Jeste tu presudna i motivacija i odlučnost i istrajnost i vera i ljubav, ali najjača je misao: Nikad ne odustaj!

    Da bi neko bio najbolji u nečemu što radi podrazumeva se da mora da voli, veoma da voli to što radi. Milivoje obožava jedrenje i more. Možda najviše zbog toga što ga osećaj na moru  dok jedri čini neponovljivo slobodnim i srećnim.

– Taj osećaj slobode i neograničenih misli, to je nešto fantastično. Ispunjava te celim bićem – kaže on.

  Mnogo je  priča ispričano o moru, ali svaki čovek je nova priča. Na velikoj vodi svako  može da nauči mnoge stvari. Sam sa sobom  čovek ima mnogo vremena za razmišljanje i, jednostavno, to vreme posvećuje nekom samorazvoju.

regata

– Od mora sam naučio da poštujem prirodu, a kao nagradu za to dobio sam slobodu.

  Sloboda misli, sloboda pogleda, zvuka mirisa, slobodu da  bude čovek. More je život za jedriličara, ne krije to, a smisao njegovog života stoga nije teško nazreti:

–  Veoma sam zahvalan na svemu što imam, i to osećanje zahvalnosti čini me veoma srećnim. Trudim se da  budem bolji sportista ali i bolji čovek zato što znam da te dve strane moraju istovremeno da se  razvijaju.

  Zato su za Milivoja najdragocenije ljudske vrline poštenje, hrabrost odlučnost i volja.

  Milivoje Dukić mnogo vremena prodvodi na moru i, nema sumnje, da ostatak života neće provesti „ na planini ”. Jednom mornar – uvek mornar. More daje smiraj, mudrost, more uči i, sa mora se  mnogo bolje vidi kopno i sve ono što nas na kopnu tišti i muči.

–  Često se desi da imate probleme koji vas jednostavno zatrpaju i uguše – otkriva Milivoj Dukić.- A onda se otisnete na more i sa pučine vidite da ti problemi nisu uopšte toliko veliki! Odatle vam sve izgleda mnogo bezbačajnije i manje. Zapravo shvatite da more – leči.

   Dijana Dimitrovska


 Neobično


– Najneobičniji trenutak je bio kad mi je trener saopštio, posle treninga, da je ajkula plivala  na 20 metara od mene. Bili smo na Evropskom prvenstvu na Las Palmasu(Gran Canaria,Atlantski okean).
 Ljubav
o Da li loš čovek može da voli?

– Sigurno,samo ima druge norme verovanja i ponašanja.

Društvo

O Sa kim  ni po koju cenu ne bi voleo da se nađeš u istom čamcu?

– Sa osobom koja je  jednako nestrpljiva kao i ja.