Dinastija Obrenović živi : Predrag Jakovljević Obrenović

Dinastija Obrenović živi : Predrag Jakovljević Obrenović

  Dinastija Obrenović nestala je u jednoj noći. Bilo je to 11. juna 1903. godine kada su zaverenici, pod rukovodstvom kapetana Dragutina Dimitrijevića Apisa, upali u dvor i ubili  kralja Aleksandra Obrenovića i kraljicu Dragu. Bacili su ih sa terase dvora na pločnik.

 Iste noći spaljene su i uništene kuće  njihovih rođaka  svuda po Srbiji i u Brusnici, posebno, odakle su Obrenovići poticali.  Pošto  kraljevski par nije imao  dece – smatralo se da je  dinastija Obrenović – potpuno zatrta.

  Sto godina kasnije, testament kraljice Natalije Obrenović – oživeće priču i kao u filmovima sa neverovatnim krajem – izvući na svetlost dana ne jednog – nego 54 naslednika. Svi oni su na sudu potvrđeni kao naslednici!

   Obrenovići su se organizovali, formirali kraljevsku kuću i izabrali za svog starešinu Predraga Jakovljevića Obrenovića. Njemu, kao i drugima u naslednom redu, kralj Milan Obrenović dođe navrdeda.

dinastija obrenović i stari konak

 O Da li je neko od vaših predaka znao da imate veze sa dinastija Obrenović?

– Nakon nasilne smene dinastija 1903. godine, članovi moje porodice, uprkos teškim trenucima koje su doživeli, ali i opasnosti po biološki opstanak, nikada nisu zaboravili svoje poreklo. Znali su odakle potiču , a to je dinastija Obrenovića. Istina se brižljivo skrivala od javnosti, ali unutar porodice se prenosila sa koleno na koleno. Nikada nismo želeli da napustimo Srbiju, niti smo pomišljali da se odreknemo svoga porekla.

O Kako je u vašoj familiji dočekano otvaranje testamenta krajice Natalije? Da li ste bili razočarani?

– Testament kraljice Natalije Obrenović još od 50-tih godina prošlog veka nije bio tajna za članove moje porodice. Kada je Sekretar francuske ambasade posetio Gornji Milanovac 1956. godine kako bi Jakovljeviće obavestio o postojanju testamenta kraljice Natalije, od funkcionera tadašnje gradske uprave dobio je odgovor da naša porodica više ne postoji. Sekretar nije poverovao u verodostojnost dobijenih informacija, pa je sam pokušao da se u Brusnici, rodnom mestu prvih Obrenovića, mojih askurđela, Gospodar Jakova i vojvode Milana, uveri da li su te tvrdnje istinite. Kuća moga strica, Dragana Jakovljevića nalazila se nedaleko od puta koji je vodio ka Čačku i uz pomoć meštana Brusnice, Sekretaru je bilo lako da je pronađe. Nakon istog pitanja koje je uputio Draganu, na njegovo iznenađenje, dobio je negativan odgovor.

 O Zašto?

– Zbog straha od odmazde komunista. Razume se da on nije mogao da potvrdi svoje poreklo jer je u vreme komunističke vladavine tako nešto moglo dovesti celokupnu porodicu u opasnost. Nakon izveštaja Sekretara, francuske vlasti su arhivirale testament.

Prema francuskim zakonima vreme za ispunjenje testamenta je 50 godina od njegovog arhiviranja, što nas dovodi do 2006. godine. Zbog dvosmislenih odgovora koje smo dobijali iz francuske ambasade, a vezano za izvršenje testamenta, ubrzo je isteklo vreme za njegovu realizaciju.

Svakako, članovi moje porodice bili su razočarani ovakvim razvojem situacije, ali ne zbog svojih ličnih interesa, već zbog neostvarene želje da se ostavština kraljice Natalije nađe u legatu koji bi osnovali potomci Obrenovića.

O Onda ste pokrenuli parnicu?

 – Vodili smo vanparnični postupak u kome smo dokazali svoje poreklo i dobili Rešenje od Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu koje potvrđuje da smo naslednici,rešenje je bilo  očekivano, jer je za nas to bila samo formalnost.

O Vi ste , znači potomci Jakova Obrenovića?

– Da. Sam knez Miloš za sebe i svoga brata po majci, Gospodar Jakova Obrenovića, govorio je da su „jednoutrobna deca“. Pogrešne su tvrdnje da su oni bili daleki rod, u šta se možemo uveriti i na osnovu natpisa koji se nalaze na mnogim spomenicima, ali i crkvama čiji su ktitori bili članovi dinastija Obrenović. S obzirom da je i Gospodar Jevrem Obrenović bio jedan od trojice Jakovljeve braće po majci, onda je i njegov unuk, kralj Milan Obrenović blizak rod Jakovljevićima. Kada sam ja u pitanju, ali i svi potomci gospodar Jakova Obrenovića u šestom kolenu po pravoj liniji, kralja Milana svi ga možemo slobodno nazvati navrdedom.

dinastija obrenović ima 54 naslednika

O Kraljica Natalija je sve ostavila naslednicima ali gde je ta imovina?

– Zakonom nisu regulisani imovinski odnosi naslednika Obrenovića i njihovih potomaka. Deo pokretne i nepokretne imovine nasledila je kraljica Natalija, dok je preostali deo bespravno oduzet. Lične stvari kraljevskog para Aleksandra i Draginje Obrenović sumnjivim putevima iznošene su iz zemlje i prodavane na aukcijama u Beču i Londonu. Druga imovina je  pripala nacionalizacijom raznim institucijama, ili  raskrmčena. Uprkos svemu što je doživela kraljica Natalija je poštovala Obrenoviće, ali i njihove potomke. Za stvarno poreklo Jakovljevića od Obrenovića znala je vrlo dobro, davno pre nego što ih je uvrstila u svoj testament.

O Da li ste u kontaktu sa Karađorđevićima?

– Mi smo za prevazilaženje nesuglasica koje su postojale sa dinastijom Karađorđevića. Na poziv SKANU, kao počasni gost, prisustvovao sam sednici koja je održana u Beogradu 12.02.2016. godine. Tom prilikom sam se susreo sa princem Đorđem Karađorđevićem  kada smo po prvi put pružili ruku jedan drugom.

  Dijana Dimitrovska

objavljeno u „Slovu“

Fondacija

– Fondacija Kraljevske Kuće Obrenović pomaže  najugroženijima sarađuje sa institucijama nauke, kulture, umetnosti i obrazovanja. Pomogli smo više puta  osobe ometene u razvoju i bez roditeljskog staranja.

Fondacija je 2018. godine u čast 160 godina od Svetoandrejske skupštine i povratka kneza Miloša na presto Srbije, kao i 140 godina od sticanja pune nezavisnosti i suverenosti Kneževine Srbije izradila jubilarni Svetoandrejski krst za privrženost, koji je ustanovila kao  godišnju nagradu koja će se dodeljivati isključivo najzaslužnijim pojedincima i institucijama za zasluge ostvarene u tekućoj godini na poljima nauke, kulture, umetnosti i sporta. 

U izdanju naše Fondacije uskoro će se naći i knjiga pod naslovom “Rodoslov Obrenovića – Kraljevska kuća i njeni živi potomci.

 O sebi

– Rođen sam i živim u prvoj srpskoj novovekovnoj prestonici Kragujevcu. Oženjen sam i u braku sa suprugom Silvanom imam dvoje predivne dece, blizance, Jakova i Martu. Poput svih građana Srbije, vodim normalan porodičan život. Bavim se programiranjem i grafičkim dizajnom.

Dragan Vukić, teolog: šta donose lažna dobročinstva

Dragan Vukić, teolog: šta donose lažna dobročinstva

  Dobročinstva – deluju obično ali su najvažnija stvar na svetu. Prava dobročinstva jedina mogu da pobede zlo. Zlo je najveći neprijatelj čoveka. Ono može da bude otvoreno i vidljivo svima. Ali može da bude pritajeno i sakriveno. Da ga ne primeti ni okolina ni sam čovek u kome obitava. Može da se poigrava sa nama da nam predstavi zlog čoveka kao navodno dobrog jer čini dobra dela. Ali, da li to onda spada u dobročinstva? Dragan Vukić, teolog, direktor  pokloničke organizacije Srpske crkve „ Dobročinstvo”, odgovara:

  – Neki čine dobročinstva – dobra dela, da ostave utisak, da dobiju poene, da steknu ugled, da se o njima govori. Ali od takvog dobročinstva nema nikakve duhovne koristi. To spada u lažna dobročinstva pošto se „dobročinitelj“ i ne trudi da se oplemeni, da postane bolji, i da se oboži – kaže Dragan Vukić.

doborćinstva patrijarha pavla
Patrijarh Pavle

o Da li se neko rodi zao, sebičan, sujetan ili to postane vremenom?

– Često čujem da kažu za neku osobu da se u starosti progoropadila, postala zla, a to ranije nije bila. Ne znam! Mislim da se ljudi, generalno, mnogo ne menjaju. Već samo u mladosti imaju bolju samokontrolu, koja sa godinama popusti, i njihova prava  priroda izađe na površinu. S druge strane, žitija svetih pružaju nam drugačije primere, ali taj preobražaj desio se na kolenima i u molitvi. Sveti su očistili svoju dušu stalnim bdenjem, smirenošću, pokajanjem, postom i molitvom. Postali su mnogo bolji nego što su bili, postali su izabrani sasud Duha Svetoga.

O  Šta je potrebno za dobročinstva da to i ostanu, a da se, vremenom ne pretvore u koristoljublje?

– Sveti apostol Pavle nas podseća: „ Činite dobro da vam ne dosadi“. Potrebno ja da čovek ima, ili da izgradi, osećaj da je hrišćanski, da je ljudski, činiti dobra dela. Ima ljudi koji su bili vredni, radni, štedljivi, i dosta su stekli za sebe i svoju porodicu. Ali, po dobroti duše i mekoti srca, žele deo da podele sa onima koji nemaju, koji su nemoćni, bolesni, beskućnici… To je dobročinstvo, ono hrišćansko milosrđe koje se ovih pedesetak godina tanjilo, da smo skoro i zaboravili na njega. Blago onima koji ga imaju i nose – stekli su ovde na zemlji milost Božiju, za sebe i za svoje najbliže. Uostalom, kad dođe trenutak koji se zove smrt niko ništa sa sobom ne ponese sem prekrštenih ruku i pravednih dela svojih. Koliko puta sam nem stajao pred česmom na putu i čitao tekst da česmu podiže taj i taj da utoli žeđ žednom putniku.Zar to nije divno?

O  Da li ste ikada upoznali čoveka koji je zaista veličanstven u ljudskim vrlinama?

– Da. Pored patrijarha Pavla, imao sam sreću i zadovoljstvo da upoznam, među duhovnim licima, divne ljude, angele u telu, koji su slobodno mogli reći: „Ne živim ja već Hristos u meni“. Jedan od njih je dugogodišnji  duhovnik manastira Žiča, arhimandrit Dositej. Navešću samo jedan od brojnih primera, kad je svetio vodicu. Bilo je zimsko doba. Kamen je od studi pucao. Sreo je beskućnika, skinuo svoj kaput i ogrnuo ga. Monah Agaton, hilandarski starac koji je disao samo da bi nekom dao duhovnu pouku, sav je kipteo od dobrote i duhovne lepote. Arhimandrit Tadej vitovnički mnogima je bio pouzdani duhovni putevoditelj. Nikoga nije odbio, svakoga je primao sa njegovom mukom i pružio mu duhovni lek. Nije umeo, a ni hteo, da se štedi. Jednom je, za jedan dan, primio pedesetoro nevoljnih. Promenili su svet  sva trojica duhovnika, ali se i dalje mole za nas, kao što su se predano molili i u ovom svetu.

o Šta ste naučili od patrijarha Pavla?

-Jednom prilikom rekao sam patrijarhu Pavlu: „ Vaša Svetosti, Vi stalno govorite da je skromnost najveća vrednost. Verujte mi, nije. Ne pamtim da sam skoro čuo da je to neko rekao. Najčešće se čuje  on je bogat, moćan, uticajan, ima moćne prijatelje, može da završi svaki posao, druži se sa biznismenima, ima kuma doktora….Niko ne pominje skromnost“. Na to mi patrijarh Pavle odgovori: „Dragane, može ceo svet da govori šta hoće, ali za mene je skromnost bila i ostala najveća vrlina“. Za njega je uistinu i bila. Bio je sazdan od dobrote i poštenja. Ničeg nameštenog i od poze nije bilo kod njega. Zbog toga ga je narod i voleo. Skromnost ne može da se odglumi – ili je imaš ili je nemaš.

O  Da li vera pomaže čoveku da srećnije i zadovoljnije živi?

– Pomaže. Hrišćanska etika uči čoveka da bude bolji, da ljubi bližnjeg kao samoga sebe, da ne krade, ne laže… Sve je dato u Dest Božijih zapovesti, u hrišćanskoj etici. Kada bismo češće čitali Novi Zavet, išli na bogosluženja i živeli po hrišćanskim načelima bili bismo srećniji  i zadovoljniji. Iz nezadovoljstva se rađa i nesreća. Nije cilj religije da u čoveku ostavi pustoš, već da ga učini srećnim.

O  A da li može da srećno i duhovno živi i onaj ko ne veruje u Boga?

– Ima ljudi koji se izjašnjavaju kao ateisti, često su dobri, plemeniti, lepo se odnose prema drugim ljudima, zadovoljno i srećno idu kroz život ispunjeni poslom koji rade i porodicom koju imaju. Ja verujem da je Bog duboko u njima ali ga oni nisu saznali kao Boga iako žive po njegovim načelima.

O Da li znate  kako da postanemo bolji ljudi?

– Otac Tadej vitovnički je rekao : „ Uspostavi mir u sebi i bićeš u miru sa celim svetom“. To, naravno, nije nimalo lako. Čovek treba stalno da se bori sa iskušenjem zla u sebi. A kad taj mir uspostavi, imaće ljubavi za sebe, ali će se ta ljubav prelivati i na druge. Treba svakog čoveka gledati kao brata, truditi se da nikoga ne povredimo, jer svaki čovek je sazdan po liku Božijem. Toliko nam treba da bismo bili srećni, a često i to malo ne možemo da imamo.

O  Svet je postao isuviše materijalan. Da li je duhovnost izgubila bitku?

– Ne, duhovnost nije izgubila bitku, niti će je ikad izgubiti. Svet bez duhovnosti  – to je kao čovek bez duše. Duhovno drži čoveka. Uspešan čovek na Zapadu sve više traži psihologa, a na pravoslavnom Istoku duhovnika. Opterećujući rad proizvodi umor a umor nezadovoljstvo. Čovek bi trebalo da bude radostan i zadovoljan. Bez duhovnosti nema ni radosti.

 

patrijar pavle

  Materijalno

O  Da li je Sveta Gora mesto gde materijalno nema nikakvu moć?

– Sveta Gora živi 1000 godina. Drže je post i molitva njenih monaha. Oni su napustili „svet“ da bi bili intimni sa Bogom. Ta intimnost sa Bogom – mistika, jeste smisao njihovog monaškog života. Manastiri su stari, oštećeni, zahtevaju obnovu. Za obnovu su potrebna sredstva. Monasi moraju da ih pribave. U tom smislu materijalno dolazi na Svetu Goru. Ako neki monah  nosi skupe patike, dobio ih je na poklon, one su za njega udobna i jaka obuća, jer mnogi rade u šumi ili bašti. Monasi su došli praznih ruku na Svetu Goru, praznih ruku žive  na Svetoj Gori, i praznih ruku će otići u večnost.

Osobine

O  Koja je ljudska osobina po vama najgora?

– Pakost i duševna pokvarenost. Kada drugome činite zlo i radite o glavi. Ogovaranje. Širenje neistina. Nažalost, upoznao sam i takve ljude. Ničeg ljudskog u njima, sem ljudskog fizičkog obličja. A i oni takvi postoje da bi nas opominjali kakvi ne treba da budemo.

Lepo

O  Šta je to po vama najlepše u čoveku?

Dobrota. Iskrenost. Plemenitost. Potreba da se drugima pomogne. Da se ni za koga ne kaže ništa ružno. Da ne bude povod svađe i raznih podela. Da bude miritelj.

Interesovanja

sveta gora
Hilandar, Sveta Gora

O  Šta se strancima najviše dopada?

– Od aprila do oktobra vodimo naše sugrađane po manastirima Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine. Svakog vikenda vodimo na Ostrog, to veliko svetilište Srpske crkve i naroda. Strancima se najviše dopadaju naši srednjovekovni manastiri Raške i Moravske škole, zadužbine Nemanjića.

Dobročinstva

„ Dobročinstvo“ je pokloničke agencije Srpske crkve. „Dobročinstvo“ je osnovano 1990. godine sa namerom da kroz putovanja na sadržajan način omogući našim sunarodnicima odlazak na izvore duhovnog i nacionalnog identiteta, da se pomole u našim svetinjama, u manastirima. Istovremeno i da se upoznaju sa njihovom istorijom i umetničkim vrednostima, da pohode Svetu zemlju; Svetu Goru, manastir Hilandar.

Uspomena

o  Šta se ponese u sećanju sa Svete Gore?

– Sveta Gora je jedinstvena u svetu, država monaha, poslednji kovčeg Vizantije. Mesto gde vreme prolazi, a mudrost se umnožava. Sveta Gora je bila i ostala mesto molitve. Ostala je mesto na kome su lepotom Hrista zablistali toliki svetitelji, mesto sa kog su se duhovno preobrazili brojni narodi. Svetom Gorom leluja miris večnosti. Njeni manastiri, vekovima stari, divnih arhitektonskih oblika i bogati umetničkim dragocenostima, natapani su mirisom tamjana. Drhtavi plamen sveća miluje likove u hramu naslikanih svetitelja, naših istinskih zastupnika pred Presvetom Trojicom, i razgoneći tamu, urezuje se nezaboravanim utiskom u naša pamćenja. Raskošno zelenilo koje je prekrilo Svetu planinu i obgrlilo njene manastire, u saglasju sa morskim plavetnilom, čini jedinstveni i neponovnjivi pejsaž. I sama priroda, svojim skladom, peva u slavu Gospodnju.

o  Šta je „ Dobročinstvo“?

– „ Dobročinstvo“ je pokloničke agencije srpske crkve. „Dobročinstvo“ je osnovano 1990. godine sa namerom da kroz putovanja na sadržajan način omogući našim sunarodnicima odlazak na izvore duhovnog i nacionalnog identiteta, da se pomole u našim svetinjama, u manastirima. Istovremeno i da se upoznaju sa njihovom istorijom i umetničkim vrednostima, da pohode Svetu zemlju; Svetu Goru, manastir Hilandar. Kroz putovanja, „Dobročinstvo“ neguje i produbljuje prijateljstva i bliskosti sa narodima sa kojima delimo istu veru. Šire, omogućuje putnicima da se upoznaju sa kulturom i istorijom drugih naroda: Mađara, Turaka, Izraelaca….

   Izvor Dijana Dimitrovska razgovoriosmislu.com

Milivoje Dukić,  jedriličar svetske klase

Milivoje Dukić, jedriličar svetske klase

    Kad je neko jedriličar svetske klase, kakav god talas da ga ponese, on je na vrhu, nikako ispod. On jedri spretno i brzo, upravlja jedrilicom kao da je deo njegovog tela, oseća vetar i struje i uopšte, na moru se snalazi  kao na kopnu.

   Roditelji Milivoja Dukića izgleda da su znali  da će mali kad poraste biti  najbolji jedriličar – sa Cetinja, gde su živeli ,spustili su se na  more, u Herceg Novi. Tu je Milivoj naučio, kako u šali kaže, prvo da jedri, a onda i da  pliva.

jedrenje

 Isto u Jadranskom moru, samo malo severnije, u Hrvatskoj, na Hvaru,  imao je svoje vatreno krštenje:  prvi put se takmičio. Imao je 10 godina. Do tada, kao i svaki dete, bojao se mora i pogleda u dubinu.

– Krštenje sam imao na svojoj prvoj medjunarodnjoj regati na Hvaru, 2003 godine. Bilo nas je četvoro u ekipi. Ja sam bio najmladji. Naš trener je ostao na obali. Nismo imali, zbog nedostatka novca, gumenjak kojim nas obično trener prati na takmičenjima. Te sedmice vetar je bio ekstremno jak, a mi  smo bili sami na moru. Trener nas je pratio dvogledom sa obale koja je bila udaljena 4 milje. To nam se tada činilo kao da je udaljen 40 milja. Bio sam uplašen, zaista. Ali, istovremeno, tada sam probio svoj prag straha za jak vetar. Posle toga sam imao puno više motiva za jedrenje i više se nisam toliko bojao.

  Sa manje straha i više motiva, uspesima su bila odškrinuta vrata. Otvorila su se skroz kada je Milivoj naučio da sluša vetar i struje. Kada je postao i sam deo mora i prostranstva –  počeo je da pobeđuje. I ljude i more i nevere. A, da li ih se bojao?

–  Imao sam čestih susreta sa nevremenom – kaže ovaj jedriličar.-  Jedriličarstvo je sport direktno vezan uz prirodu, to traži od mene da se konstantno prilagođavam vremenskim uslovima sa kojima se suočavam. To ujedno i znači da je jedriličar  dobar  onoliko koliko brzo uspe da se adaptira na nove uslove.

   Treba li reći da se Milivoje fantastično dobro adaptirao?! Ipak, boravak na moru doneo mu je i neke strašne trenutke. Koji je  bio najgori?

-Bio je to momenat kad sam bio previše tvrdoglav da poslušam trenera – priča nam.- Dan je počeo sa suncem i dobio sam savet od trenera da ne idem na otvoreno more jer će se vreme u toku popodneva pogoršati. Na moru vam je tako, nikada ne možete dati dužu prognozu, menja se iz časa u čas. Nisam poslušao i odlučio sam se da krenem po svome. Kada sam došao blizu ostrva Mamula okrenuo sam se prema Herceg Novom i video crni oblak sa kišom koji ide prema meni. Shvatio sam da sam pogrešio i odlučio sam da nadjem zaklon. Oblak sa kišom je došao velikom brzinom, grmelo je svuda oko mene. Bilo je strašno. Momenat koji je obeležio taj trenutak je munja koja je prostrujala 100 metara ispred mog broda. Posle toga mi je bilo jasno zašto se  slušaju stariji. Ćutao sam šćućuren i uplašen na jedrilici i kao da me sunce ogrejalo kada sam video trenera kako dolazi po mene. Vratili smo se u klub srećni. Taj trenutak ostao mi je urezan u sećanje kao jedan od najtežih.

  Svaka medalja ima dve strane. Ružne se pamte i iz njih se izvlači pouka, a dobre? Dobre mame osmeh za sva vremena.

– Moj najbolji trenutak je poslednja regata finala Evropskog juniorskog prvenstva gdje sam završio prvi i time osvojio drugo mesto u generalnom plasmanu medju najboljim juniorima Evrope – kaže sa osmehom jedriličar svetske klase Milivoj Dukić. – A onda učešće na Olimpijskim igrama u Londonu 2012. i Rio 2016.godine bili  su odličan pokazatelj kvalitetnog rada.

   Milivoj Dukić jedan je od najboljih jedriličara na našim prostorima. Najbolji znaju šta je to što presudi da je neko prvi a neko drugi, ili deseti? Ta, mala – velika razlika?

– Ja mislim da je tajna najboljeg što nikada ne odustaju. Jeste tu presudna i motivacija i odlučnost i istrajnost i vera i ljubav, ali najjača je misao: Nikad ne odustaj!

    Da bi neko bio najbolji u nečemu što radi podrazumeva se da mora da voli, veoma da voli to što radi. Milivoje obožava jedrenje i more. Možda najviše zbog toga što ga osećaj na moru  dok jedri čini neponovljivo slobodnim i srećnim.

– Taj osećaj slobode i neograničenih misli, to je nešto fantastično. Ispunjava te celim bićem – kaže on.

  Mnogo je  priča ispričano o moru, ali svaki čovek je nova priča. Na velikoj vodi svako  može da nauči mnoge stvari. Sam sa sobom  čovek ima mnogo vremena za razmišljanje i, jednostavno, to vreme posvećuje nekom samorazvoju.

regata

– Od mora sam naučio da poštujem prirodu, a kao nagradu za to dobio sam slobodu.

  Sloboda misli, sloboda pogleda, zvuka mirisa, slobodu da  bude čovek. More je život za jedriličara, ne krije to, a smisao njegovog života stoga nije teško nazreti:

–  Veoma sam zahvalan na svemu što imam, i to osećanje zahvalnosti čini me veoma srećnim. Trudim se da  budem bolji sportista ali i bolji čovek zato što znam da te dve strane moraju istovremeno da se  razvijaju.

  Zato su za Milivoja najdragocenije ljudske vrline poštenje, hrabrost odlučnost i volja.

  Milivoje Dukić mnogo vremena prodvodi na moru i, nema sumnje, da ostatak života neće provesti „ na planini ”. Jednom mornar – uvek mornar. More daje smiraj, mudrost, more uči i, sa mora se  mnogo bolje vidi kopno i sve ono što nas na kopnu tišti i muči.

–  Često se desi da imate probleme koji vas jednostavno zatrpaju i uguše – otkriva Milivoj Dukić.- A onda se otisnete na more i sa pučine vidite da ti problemi nisu uopšte toliko veliki! Odatle vam sve izgleda mnogo bezbačajnije i manje. Zapravo shvatite da more – leči.

   Dijana Dimitrovska


 Neobično


– Najneobičniji trenutak je bio kad mi je trener saopštio, posle treninga, da je ajkula plivala  na 20 metara od mene. Bili smo na Evropskom prvenstvu na Las Palmasu(Gran Canaria,Atlantski okean).
 Ljubav
o Da li loš čovek može da voli?

– Sigurno,samo ima druge norme verovanja i ponašanja.

Društvo

O Sa kim  ni po koju cenu ne bi voleo da se nađeš u istom čamcu?

– Sa osobom koja je  jednako nestrpljiva kao i ja.