Dirigent Vladimir Kulenović, direktor  Lejk forest simfonije u Čikagu

Dirigent Vladimir Kulenović, direktor Lejk forest simfonije u Čikagu

   – Ono što mi se najviše dopada u Americi je isto to što mi se dopadalo u staroj Jugoslaviji – kaže dirigent Vladimir Kulenović, unuk čuvenog pesnika Skendera Kulenovića. – To je lepota različitosti. Država u kojoj mnogi narodi žive zajedno. 

dirigent direktor  čikaške simfonije

o Šta znači biti muzički direktor Lejk forest simfonije iz Čikaga?

– Znači da imam šansu da napravim pozitivan doprinos muzičkom svetu i svom okruženju. Već sam tri godine sa ovim divnim orkestrom i zajedno postižemo značajne stvari, zaslužene visokim nivoom naših izvodjenja. Ove godine ćemo snimiti prvi CD, sledeće drugi, i radimo na jednom značajnom dokumentarnom projektu koji će biti od važnosti za muzički svet.  Nadam se da ćemo kroz nekoliko godina ostvariti san na kome već radim, a to je da izgradimo novu, veliku koncertnu dvoranu.

O Dirigent Vladimir Kulenović uvršten je bio, svojevremeno, u 6 top mladih američkih dirigenata. Šta je to značilo za vašu dalju karijeru?

– Dalo mi je šansu da me značajni orkestri vide i odluče da li će da me pozovu. Jako sam bio počastvovan pozivima nekoliko najznačajnijih orkestara u Americi: Čikaga, San franciska, Hjustona, Indianapolisa i drugih.

o U vašoj porodici svi su muzičari, mama – klavir, tata – kompozitor, i dirigent Vladimir Kulenović. Da li ste oduvek želeli da budete diregent i da li su vas roditelji malo „ pogurali” u tom pravcu?

– Moji dragi roditelji su mi dali slobodu izbora.

dirigent kulenović

O  Da li se u Americi orkestri suočavaju sa praznim sedištima?

– To je, izgleda, cikličan proces, ali, generalno, odgovor je “da”. Statistički, publike se smanjuju.

o Da li je karta za, recimo, koncert Čikaškog simfonijskog orkestra u Americi skupa u odnosu na standard?

– Mnogo je jeftinija od karata za bejzbol,recimo, tako da mislim da je fer.

o Šta je izazov za jednog dirigenta?

– Sve je izazov. Ali izazov je sam po sebi prilika, tako da je to sjajno.

o Da li kao neko ko gleda Srbiju sa strane, znate šta je potrebno našoj zemlji da bi ona postala  relativno pristojna zemlja?

– Ja nisam dovoljno pametan da odgovorim na to pitanje.

o Šta je bitna razlika između prosečnog Amerikanca i prosečnog Srbina?

–  Ne postoji nikakva razlika izmedju prosečnih ljudi.

o Da li je dirigent harizmatičan zato što je svojevrsni komandant orkestru ili je harizmatičan samo ako to njegova ličnost ima?

–  Ako morate da komandujete to znači da u vama nema harizme. Ako ima, zasto ga onda uništavati komandovanjem?

O Čemu onda služi dirigent ako ne komanduje, ne koordinira, ne  uskladjuje orkestar…?

– Mi prevashodno predstavljamo kompozitora, ideju dela, i time ujedinjujemo ljude orkestra u unisoni „glas”. Takodje, imamo ulogu da budemo lideri organizacija koje vodimo u sklopu društva kojima „služe”.

o Zašto su žene manje harizmatični dirigenti od muškaraca?

– Iz korena se ne slažem sa vašom insinuacijom o ženama. Mislim da svako ima jednaku priliku da bude harizmatičan.

O Navedite, molim vas, primer harizmatične žene dirigenta?

 – Marin Alsop, Susana Malki, Xian Zhang, Jane Glover…

dirigent kulenović

O Da li se harizma stiče rodjenjem ili radom, oblikovanjem, trudom, umećem, promišljanjem…?

-Svim navedenim. Jedina neharizmatična osobina je lenjost.

o  Šta, po vama, znači dobar umetnik? Ili, koja je to razlika između nekog ko je završio muzičku akademiju, recimo, odsek klavir, i vrhunskog pijaniste?

– Nije moguće biti dobar, loš ili odličan umetnik. Moguće je biti umetnik, ili ne biti umetnik. Po tome, dezignacija ( označivanje) umetnika nije kvalitetivna već egzistencijalna. Mi smo samo onoliko vredni koliko naše najskorije izvodjenje, i da bismo bili umetnik, to izvodjenje mora da bude potpuno.

O Kažete, dakle, da nema razlike kada, recimo, Šopena izvodi Petar Petrović ili Nataša Veljković?   

–  Ne, to nisam rekao.  Petar Petrović, Nataša Veljković, Vladimir Horowitz i Evgeny Kissin su svi različiti – i samim tim će uvek biti razlike izmedju različitih izvodjača. Ovo nije olimpijada.

O  Kako vi, recimo, kao dirigent znate da je neko vrhunski izveo Šopena, a neko solidno? Da li je sviranje na nekom instrumentu prosto zanat – kao i svi drugi ili je potrebna i neka dodatna čarolija?

dirigent vladimir

– Razlika u reprodukciji ili fotografiji velikog slikarskog dela, recimo, prema originalu je očigledna i ogromna. Jedno je istinito i iskreno, a drugo kopija. Tako je i sa izvodjenjima muzike.

o Zašto klasični muzičari ne mogu da slušaju – naješće, drugu vrstu muziku?

– Ja zaista verujem da ne postoje „vrste” muzike. Ali, zato znam da postoji jako precizna razlika izmedju muzike i organizovanog zvuka.  Ono što je muzika, dolazi od muze, od inspiracije koja potiče iz jezgra univerzalne istine, u koje se vraća u društvu posvećenog i očaranog slušaoca. Organizovan zvuk je samo na površini, i lično me nikad nije privlačio.

o Koju muziku  nikako ne volite?

– Ja volim muziku, sve ostalo mi nije interesantno.

                       Dijana Dimitrovska

Antrfile

 Tri tajne

  • O Da možete da pitate tvorca da vam otkrije tri tajne, šta biste ga pitali?

–  Apsolutno nista. Ne bih sebi uskratio užitak truda gotovim rešenjem.

 Biografija

Vladimir Kulenović se školovao u Beogradu, a zatim na Bostonskom konzervatorijumu na kome je kao prvi student generacije diplomirao klavir i dirigovanje. Magistrirao je u klasi čuvenog Gustava Majera i Marin Alsop. Usavršavao se na majstorskim kursevima Kurta Masura u Njujorku, Verbieru i Bonu. Nakon završetka postdiplomskih studija na Džulijardu pod mentorstvom Džejmsa Deprista i šefa dirigenta Njujorške filharmonije Alana Gilberta, Vladimir Kulenović je postavljen za zamenika glavnog dirigenta Simfonijskog orkestra i opera države Juta kao i za glavnog dirigenta letnjeg muzičkog festivala u gradu Kjoto, u Japanu. Danas spada u vodeće dirigente sveta, sarađuje i nastupa sa simfonijskim orkestrima na tri kontinenta: u Americi, Evropi i Aziji. Trenutno je šef dirigent Simfonijskog orkestra Lejk Forest, Čikago

dirigent

  Jednakost za sva živa bića

 Ono što sam mislio kada sam bio baš mali, do danas se nije promenilo. Sećam se odlično, na slično pitanje smo odgovarali u predškolskom i moj odgovor je isti kao i sada. Želeo sam da svetom vlada mir- kažer dirigent Vladimir Kulenović. –  To nimalo nije neočekivano za nekog ko se zove Vladimir. Ja verujem da naša imena nose znamenja i poruke. Baš kako kaže latinska poslovica : nomen est omen. Ime je znak. Naši stari su verovali da se u imenu koje daju svojim potomcima krije njegova ličnost. Srećko da postane srećan, Zdravko da bude zdrav, Milo da bude mio, ili zaštitina, poput  Vuk, da ga se plaše bolesti. Smatra se da roditelji na taj način uspevaju da odrede karakter svom detetu.

   Ja sam Vladimir. Dobnosim mir, zalažem se za mir. Za mene je mir najvažnija stvar na svetu i to nikako ne može biti izlizano i dečji. 

 Verujem da je mir najznačajnija stvar koja određuje ljudski život i tok kompletne civilizacije. Otkako je čovek počeo da hoda, da se organizuje, da misli, počeo je i da ratuje. Mir je star, najmanje, dakle, koliko i rat. Ali ja mislim da je mir  stariji. Da je to prvobitno stanje. U miru i sreći su živeli Adam i Eva…rat je došao kasnije, posle čovekovog pada.

  Bez mira čovek čak ne može da stvara. Bez obzira da li se rat vodi u njegovom okruženju, blizini ili „ negde tamo”. Sama pomisao na stradanje ljudi užasava i čini vas nesrćnim.

  Pored tog preko potrebnog mira na planeti,  voleo bih da se uspostavi ravnoteža i jednakokost svih živih bića na planeti.

   Ne treba mnogo elaborirati na temu ljudske dominacije nad svim ostalim živim bićima. Moramo se naći sa  njima u nekom skladu, poštovanju njihovog prava na život. Ne možemo biti gospodari života svih životinja i uništavati sve što nam dođe pod ruku. Mi ubijamo  zbog hrane, kože, kostiju, perja i drugih delova tela nesrećnih životinja. I još gore, držimo životinje u koncentracionim logorima u kojima ih zatim ubijamo i jedemo. To je užasavajuće.

Aleksandar Rakezić Zoograf: Strip nije mrtav -živeo strip

Aleksandar Rakezić Zoograf: Strip nije mrtav -živeo strip

VEĆINA ljudi misli da je strip mrtav. A on, ne samo da nije otišao u istoriju, nego je živahniji nego što je bio – samo na jedan drugačiji način. Aleksandar Rakezić, poznat po pseudonimu Aleksandar Zograf, čiji su stripovi prešli granice Srbije i štampaju se u Italiji, Francuskoj, Americi i Japanu, kaže da strip osvaja knjižare, ne ogromnim tiražima kao nekada kada se distribuirao na kioscima, već višim nivoom; sada je u galerijskim prostorima i tema je ozbiljnih teorijskih razmatranja.

– Tiraži su manji, honorari su manji, ali malo ko više smatra da je crtanje stripova šalabajzersko zanimanje – kaže Aleksandar Rakezić.

stri je živahan

o Da li se strip više ceni na zapadu?

– Verovatno se strip posmatra sa više poštovanja u sredinama u kojima postoji visoko razvijena scena, na desetine festivala stripa, itd. Ali vremena se menjaju, nekada su kod nas postojale recenzije u novinama i časopisima,a danas je to skoro potpuno nestalo, ali s druge strane, postoje naučni radovi i strip se izučava na univerzitetu. Da li je to dobro ili loše, ne znam, ali je svakako drugačije nego što je bilo.

o Zašto strip kao umetnička forma nije nikada zaživeo u Rusiji?

– Prošlog septembra sam bio gost strip festivala u Sankt Peterburgu. Imao sam ponekad problem da objasnim samim Rusima da je strip tamo itekako prisutan već decenijama, u formama koje su donekle drugačije od zapadnih. Istina je da tamo nije bilo popularnih stripova kao na zapadu, ali forma priče u slikama je svakako bila prisutna, što u dečjim listovima, što u radovima avangarde.

strip u modi

o Nekada se čitalo o junaštvu Komandanta Marka, Zagora, Bleka Stene… A, danas ?

– Ja sam kao dete čitao sve te popularne stripove, ali su se kasnije moja interesovanja okretala u drugim pravcima, i sve mi je to postalo smešno. Mislim da su te jednostavne storije vrlo dobre kao sredstvo pomoću kojeg možete da učite o izražavanju pomoću serije crteža, čak i ako kasnije vaša interesovanja odlutaju mnogo dalje od tih pojednostavljenih sižea. Ali, danas klinci čitaju nešto potpuno drugo, i verovatno je da će i njihova umetnost, ako izaberu da se bave tako nečim, biti drugačija.

o Ko danas čita stripove?

– Čitalaštvo je šarolika grupa, koja često izmiče definicijama. Ja se uvek iznova iznenadim, kad saznam ko sve čita moje stripove – posao crtanja je usamljenički, za razliku od, recimo, pozorišnog glumca, vi retko srećete vlastitu publiku, to se dešava uglavnom slučajno, ili na nekim javnim predstavljanjima. Jednom smo supruga i ja boravili u jednom malom, planinskom selu na severoistoku Italije,u regiji Veneto. Tamo živi prijatelj, koji je išao u lokalnu poslastičarnicu da kupi rođendansku tortu, i pohvalio se poslastičaru da u gostima ima strip crtača, koji je došao čak iz Srbije. Ispostavilo se da je poslastičar ne samo znao ko sam ja, već je u svojoj kolekciju imao jedno od mojih italijanskih izdanja stripova!

o Šta je tema vaših stripova?

– Nedavno se pojavila najnovija u nizu kolekcija sabranih od stripova koje svake nedelje objavljujem u listu Vreme. Ovo izdanje, pod nazivom Mala otkrića, sadrži sve ono što su moje omiljene teme – volim da pronađem članak u časopisu ili knjigu, naročito mi se dopada da to bude nešto što je već zaboravljeno (retko se referišem na klasike), i zatim to ilustrujem. Recimo, u ovoj knjizi je strip kojeg sam nacrtao prema knjižici naslovljenoj Pjesme o nauci i tehnici, koju je 1960, godine u vlastitom izdanju objavio traktorista iz Sivca. Knjižica, koju sam kupio na buvljoj pijaci, inspiraciju nalazi u (tada aktuelnom) sovjetskom osvajanju kosmosa! Meni se to činilo vrlo zanimljivo, jedan običan čovek je pisao poeziju o letelicama iz svemirskog programa Sputnik, i mislim da je bilo zabavno to pretvoriti u strip.

o Dakle, ne idete na opšte nego na posebno?

– Volim da opisujem mesta koja sam obišao na svojim putovanjima, ali to je ipak neki neobičan ugao posmatranja. Kada sam putovao za Brešu, nisam opisivao tamošnje turističke znamenitosti, već sam govorio o nalazištu smeštenom blizu obližnjeg sela, Kapo di Ponte. Tamo postoje neobično glatke stene, na kojima su ljudi, od praistorijskog pa do vremena od pre par stotina godina, oštrim predmetima urezivali crteže. Neki od ovih finih, tananih crteža su istinski rariteti, beležeći, na primer, izgled kuća iz bronzanog doba. Međutim, da biste uopšte mogli da videte te paučinaste urezotine na kamenu, morate da posmatrate pod određenim uglom, i u određeno doba dana – u suprotnom, sve izgleda kao najobičnije kamenje razasuto po šumi… Takođe, ponekad koristim vlastite beleške nastale prema onome što vidim u polusnu (to se još naziva hipnagogičkim vizijama), nastojim da te vizije što preciznije zabeležim, a to što vidim u polusnu često ima oblik crteža ili stripa, možda upravo zato što se time bavim i u svojoj budnoj svakodnevici.

strip

o Kako su Japanci saznali za vas?

– Pre nekog vremena sam dobio ponudu iz Japana, ne znajući da su i tamo bili objavljeni članci o mom radu. U pitanju je mali izdavač sa ostrva Hokaido, entuzijasta koji se zainteresovao da predstavi nešto što smatra da je odraz jedne udaljene i drugačije kulture. Mislim da su ta kulturna prožimanja od vitalne važnosti.

o  Da li profesionalni crtač stripova u Srbiji dobije za svoj rad odgovarajuću zaradu?

 Strip je svuda podcenjen, čak i u mnogo razvijenijim sredinama od ove naše. Ali to me nije pokolebalo – kao dečko, odbio sam da idem da radim u fabrici, tako da mi se mogućnost da se za skromnu nadoknadu bavim onim što smatram suštinskom preokupacijom čini kao prvorazredna premija.

o Da li se osećate kao neko ko je doživeo uspeh?

– Zapravo, ne znam šta je to uspeh, bilo je nekih nagrada i čestitanja, ali uglavnom nastavljam da crtam i čini mi se da se ništa tako značajno ne menja u mom životu. Jednom me je na autobuskoj stanici zaustavila žena koja je sa zogerom čistila pod, i značajno mi saopštila da me je „videla na televiziji“. Ona je zbog nečeg bila iskreno oduševljena, i ja nisam znao šta da joj odgovorim, a zapravo sam hteo da kažem da to nije nikakvo značajno dostignuće. U nekim drugim emisijama su bili prevaranti, smutljivci i ubice…

crtanje stripova

 o Da li svaki kvalitet bude nagrađen? Ima onih koji naporno rade a nagrada zakasni ili – uopšte ne stigne?

– Mi živimo u društvu koje i danas ima mnogo problema, istorijske okolnosti su bile nepovoljne, generacije ljudi su provele vreme u nastojanju da očuvaju goli život, bombe, bežanije, bune i ustanci, moj otac je kao dete, pedesetih godina, video čak i najezdu skakavaca…Sada, kada se živi ipak malo opuštenije, ljudi kao da nisu sigurni dokle će to da traje, pa svi gledaju da se najedu i da skupe neke zalihe,koga briga za nagrađivanje umetnika…

o Šta vam je san da ispričate kroz crtane likove?

– Možda uglavnom zvučim kao šaljivdžija, ali moj cilj je da, na neki poluozbiljan način, govorim o životu. Život je ogroman, prepun drame, sitnih zadovoljstava, razočaranja,otkrića… Sve to bih želeo da izrazim kroz strip. I to ne na neki sistematičan način, već pre poigravajući.

Dijana Dimitroska

(Novosti,Zograf: Crtanje nije šalabajzerski posao,17.05.2017.)

Bojan Suđić, dirigent: Ako je čovek ostvaren, mora biti da je srećan

Bojan Suđić, dirigent: Ako je čovek ostvaren, mora biti da je srećan

    Mora biti da je srećan čovek dirigent. Za većinu ljudi to je fascinantna ličnost koja čuje sve tonove koje obični ne čuju, popravlja ih, doteruje oblikuje, a onda ih tom čarobnom palicom uvezuje, nevidljivim nitima, u dražesnu predstavu za čula. Čini se kao da je posebnim  čarima obdareno biće. Pod njim je i ceo orkestar, i publika, i  zgrada, i ulica, i grad i država! I ceo svet!

  Ovakve  fikcije ne čude, jer, kako kaže maestro Suđić, već dvestotinak godina profesija dirigenta izaziva velike kontroverze, pa i među profesionalnim muzičarima.

– U bivšem SSSR-u se čak pokušalo i sa osnivanjem orkestra bez dirigenta, sastavljenog od najboljih muzičara, što se ubrzo završilo krahom – kaže  Bojan Suđić, dirigent Simfonijskog orkestra RTS. – Da bi se pravilno ocenio kvalitet određenog dirigenta jedino merilo može biti kvalitet koji je u stanju da izvuče iz orkestra, dakle, napredak ansambla u svim muzičkim elementima u okviru jedne probe, serije proba i koncerta, kao i generalno podizanje nivoa muziciranja posle višegodišnjeg rada.

ostvaren čovek

Magija na koncertu se stvara u uslovima poverenja u vođstvo i zajednički cilj, što se izvanredno oseti u publici. Simfonijski orkestar zato i predstavlja primer za uspešno poslovanje svake kompanije, pa i države.

O Šta sve dirigent mora da zna da bi bio dobar dirigent?

– Dirigent je „preuzeo posao“ od koncertmajstora i/ili kompozitora u trenucima kada je partitura postajala sve složenija i kada je sve razvijenije i samostalnije orkestarske grupe u sve većem ansamblu trebalo efikasno usmeriti i objediniti u jedinstvenoj interpretaciji dela. Nabrajanje svih potrebnih kvaliteta obično ispunjava nekoliko stotina stranica knjiga sa naslovima „idealni dirigent“ i slično.

O U kakvoj su vezi klasična muzika i obrazovanje ? Ili, da li  neobrazovan čovek može da oseća klasičnu muziku?  

– Klasična muzika se obraća duhovno istančanijim osobama, što sa formalnim obrazovanjem može, ali i ne mora da ima bilo kakve veze.

Puno je primitivaca sa diplomom, a postoje i mnogobrojne osobe bez mnogo škole koje daleko bolje osećaju stvari, uključujući i muziku, od „obrazovanih“. Uticaj sredine se ipak ne može zanemariti, tako da od ljudi koji su odrasli bez kontakta sa umetničkom muzikom ne možemo očekivati da imaju odnos prema njoj ukoliko se za nju ne zainteresuju i ne ulože određeni napor da je upoznaju, odnosno – ukoliko nisu zainteresovani za sopstveni duhovni napredak. Današnja civilizacija takav napredak, nažalost, ne podstiče, već se čovečanstvo u značajnoj meri kretenizuje istom takvom muzikom za mase. Klasična muzika se ne konzumira zajedno sa ekstazijem uz atak na svako moguće čulo. Ona je Božiji glas koji ima isceljujuće dejstvo na čoveka, koji ga često ne čuje zbog otrova kojim je kljukan.

O Zbog čega većina ljudi ne voli klasičnu muziku?

– Ne može da se voli ono što se ne poznaje, puno je predrasuda i nedostatka vremena i energije kod većine da bi svoje duhovne prijemnike podesili na frekvencije kojima klasična muzika komunicira.

O Koji profil ljudi, po vama, voli klasičnu muziku?

– Klasiku vole i slušaju budni, oni kojima sadržaj jednostavnih oblika muzike za mase nije dovoljan.

kompozitor

O Šta osetite kada slušate muziku koju volite?

– Muzika je umetnost proizvođenja emocija. Značajna je baš zato što su opisi rečima  bledi prema senzaciji koju izaziva.

Mora biti da je srećan onaj ko sluša ozbiljnu muziku

O Da li biste bili srećni da nemate tako uspešnu karijeru? Da, recimo, svirate klavir, solidno, u nekom malom orkestru, za neku malu platu?

– Sreća nije materijalna da se izmeri i trajno uskladišti, već se pronalazi u svakodnevnim detaljima, neuhvatljivim trenucima, ali isto tako i odlazi. Svakako, što mudrije i ispravnije postupamo to je više i trenutaka sreće, ali ona nije data kao trajno dobro čoveku u ovom životu. Lično sam veoma privilegovan činjenicom da se bavim profesijom koju volim i u kojoj sam prepoznat, ali se ne budim i ne ležem srećan zbog sopstvene uspešne karijere, već sreću doživljavam baveći se muzikom, često i van očiju javnosti.

O  Da li su uspeh i sreća uvek idu zajedno?

– Uspeh je preduslov za sreću, ali on podrazumeva ostvarenost na mnogim poljima. Mora biti da je srećan onaj ko je uspešan. Uspeh u karijeri je veoma važan za opšti osećaj ostvarenosti, ali on sam nije dovoljan da ličnost ispuni potpunim zadovoljstvom i smislom, barem u mom slučaju. Poslovni uspeh koji nije upotpunjen ostalim životnim uspesima i umećem življenja čak može da dovede i do kompletnog kraha u javnosti „uspešnog“ pojedinca, što se potvrđuje svakodnevno na primerima mnogih slavnih koji su sve – samo ne srećni.

O  Da li vam se dešavalo da se probudite i da vidite kako vam pred očima i čulima izmiče smisao života? Šta onda uradite?

– Sami kreiramo svoju percepciju stvarnosti, a rad na sebi nam pomaže da ona  bude pozitivna. Trudim se da čašu posmatram ispunjenu, makar i malom količinom sadržaja, radije nego polupraznu. Nije teško u svemu pronaći problem, umetnost je u svemu pronaći vrednost koja objektivno postoji. Smisao leži u prepoznavanju i umnožavanju onih vrednosti koje su nam date rođenjem, viši smisao ostavljam za više oblike postojanja.

sreća u uspehu

O Da li čovek mora da veruje u nešto da bi mogao da živi? U šta vi verujete?

– Verujem u Božiju promisao, kao i u mogućnost slobodnog izbora koja nam je data, bez obzira na očite „znakove pored puta“.

Verujem u dobro i pored puno zla koje nas okružuje.

O  Da li je vera ( religija ) lakši put da se ljudsko biće suoči sa tom velikom nepoznanicom, sa smrću?

– Vera je kroz istoriju bila razlog nastanka ogromnog broja umetničkih dela, a smrt je kao tema u osnovi onih najekspresivnijih. Vera je odgovor na ogromni strah od ništavila i besmisla koji ophrvava čoveka od pamtiveka do danas. Tragedija današnje, sve bezvernije zapadne civilizacije jeste mirenje sa besmislom i prolaznošću, te smo svedoci sve većeg posrtanja umetnosti koja više nema ozbiljnu pokretačku moć. Čovečanstvo se okrenulo tehnologiji koja nas sve ubrzanije dehumanizuje.

o Šta je  bio vaš mladalački ideal?

– On je i dalje prisutan i ja ga živim, kroz načelo „ostati svoj i ne izneveriti sebe“.

O  Da li postoji neko koga zaista poštujete? Ko je to?

– Podugačak je spisak ličnosti koje iskreno poštujem da bih ga navodio, svakako bih se o nekoga ogrešio. Mogu samo da kažem da su na vrhu liste oni koji su za mene najvažniji – moji roditelji.

O  Radili ste u Stokholmu kao gostujući i rezidencijalni dirigent? Šta ste naučili od Šveđana?

– Shvatio sam koliko je važno imati svest o sopstvenoj kulturi i identitetu, čak i u situaciji kada se svet ubrzano menja i kada se na površini čini da su ove kategorije nevažne. Koliko je važno biti prilagodljiv i pragmatično sagledavati stvarnost, a čuvati sopstvenu tradiciju iznad svega. To je društvo reda i rada i razumevanja opšteg dobra, o čemu mi podosta znamo ali ne želimo da prihvatimo.

O  Šta vas razneži kad vidite ( cvet, ptica, zec, dete, reka u smiraju…)?

– Raznežuje me novi život, fascinira me snaga i lepota prirode. Rastužuje me ubrzano odbacivanje svih ideala i tradicionalnih vrednosti na kojima je civilizacija počivala do pre samo nekoliko decenija. Zgrožava me količina laži i prevare u svetu, a još više- otupelost i strah da se stvari nazovu pravim imenom.

O  Da li verujete da će za dvesta, trista godina neko delo savremene klasične muzike dobiti onu patinu, dubinu i smisao koju, recimo, danas ima Mocart ili Vivaldi? Zapravo, da li je nešto zaista kvalitetno po svojoj suštini ili mu kvalitet daje vreme?

-Pred klasičnom muzikom je izuzetan izazov, koji joj nameće današnja civilizacija. Samo prepoznajući svet i prilagođavajući se novim okolnostima, klasika može da nastavi život i van muzeja u kome danas uglavnom stanuje. Tome je posvećena armija muzičara u čitavom svetu, koja se neprestano uvećava, i to na svim kontinentima čak i tamo gde do juče klasika nije ni postojala. Tome su posvećeni i savremeni kompozitori koji ponovo pišu za slušaoce, odlažući neplodne eksperimente ad akta. Šta će od svega ostati pokolenjima – slušaćemo sa nekog udobnijeg mesta na galeriji.

                  Dijana Dimitrovska

Ostvaren san profesorke Jasmine Vujić da se vrati kući

Ostvaren san profesorke Jasmine Vujić da se vrati kući


  Konačno je ostvaren san profesorke Jasmine Vujić. Nekadašnji naučni saradnik Instituta za nuklearne nauke Vinča a zatim  prva žena šef  katedre za nuklearni inženjering na jedno od 10 najboljih fakulteta u Americi, na kalifornijskom univerzitetu Berkli, Jasmina Vujić – vratila bi se u svoju Srbiju i ranije da je mogla. Da gaji sočne šljive, mirišljavi paradajz,  bujni peršun. Maštali su o tome Americi 30 godina. Sada je ostvaren san.

 – Uvek smo imali nameru da se vratimo ali su nas okolnosti, ekonomska i politička destabilizacija zemlje, ratovi, inflacija –  u tome sprečili – kaže profesorka Vujić.-  Moj muž se penzionisao pre nekog vremena i vratio u Srbiju.  Kupili smo imanje u Šumadiji, gde proizvodimo svoju zdravu hranu, i gde planiramo da mirno živimo okruženi prelepim šumama i proplancima, čistom i nedirnutom prirodom i izvorskom vodom.

ostvaren san profesorke jasmine vujić

Velike odluke

O Kako se uopšte donose velike odluke? Da li je za to potrebno slušati razum, srce…?

– Razni ljudi velike odluke donose na razne načine. Kod mene to ide relativno brzo, a zasnovano je naravno na prethodnom znanju i iskustvu, ali i srce ima svoj veliki udeo.  Bez obzira koju i kakvu odluku donesem, ne vraćam se u nazad i ne pitam se da li je možda moglo ovako ili onako. Iz svakog događaja u prošlosti (pozitivnog ili negativnog) nastojim da izvučem dobro i da gledam u budućnost.

o Kako nekome ko je živeo u Americi izgleda sada život u Srbiji?

– Život u SAD ni malo ne liči na holivudske filmove kojima nas bombarduju. Ima dosta sličnosti, ali ima i razlika. Prvo, to je pravno uređena država i zakoni se ne menjaju svakoga dana kao u Srbiji. Korupcije sa kojom se građani u Srbiji susreću svakodnevno, nema na tom nivou. Nikome ne treba da date mito da bi ste zakazali pregled kod lekara ili osnovali svoj biznis. Naravno, korupcija postoji i u SAD, ali je to na nivou korporacija, vašingtonskih političara, vojno – industrijskog kompleksa. Ljudi u SAD veoma puno rade i nemaju vremena preko nedelje da sede po kafićima. S druge strane, nemaju sigurnost na poslu i mogu lako da budu otpušteni.

O Šta biste vi u Srbiji prvo promenili, unapredili, gradili, dogradili…?

– Prvo, Srbija bi konačno trebalo da postane pravna država, sa nezavisnim sudstvom, i istim aršinima za sve. Korupcija koja je zahvatila sve pore života, mora de bude iskorenjena. Moramo se vratiti tradicionalnim vrednostima i jakoj porodici. Veoma me pogađa srozavanje moralnih i etičkih vrenosti, urušavanje našeg obrazovnog sistema, užasni televizijski programi bez ikakve vrednosti (Farme, Parovi, jeftine strane serije), cenzura u medijima i rasprodaja svih dobara strancima. Zaustavila bih brutalnu privatizaciju, urušavanje sela, rasprodaju naših njiva i pašnjaka, naših šuma i voda. Srbija bi morala da ima svoj nacionalni program razvoja, nezavisnu spoljnu i unutrašnju politiku.

san profesorke vujić

Iste brige ljudske

o Da li su svakodnevne brige Amerikanaca iste kao i brige Srba ( da li ću imati para da platim račune, da kupim hranu, da platim prevoz…) , čime su oni nezadovoljni?

– Uglavnom su iste. Većina Amerikanaca je veoma zadužena (to je ipak potrošačko društvo gde svako želi da ima visok standard), tako da žive od meseca do meseca. Jako su uplašeni da ne dobiju otkaz na poslu, jer bi se sav njihov standard srušio preko noći, tako da rade i po 12 sati dnevno, pa čak i preko vikenda. Školovanje je veoma skupo, tako da većina studenata mora da radi i po 20 do 30 sati nedeljno uz učenje, da bi platili troškove studije. Većina roditelja nema dovoljno sredstava da plati studije svojoj deci. Zdravstvena zaštita je isto veoma skupa, kao i kuće i stanovi.

o Da li verujete da se informacije iz sveta nauke kriju od javnosti? A ih poseduje samo mali broj ljudi?

– Ne verujem u to.

O Da li imate osećaj da danas od toliko informacija koje se plasiraju zapravo niko nema onu pravu o tome da li su proizvodi koje koristimo ( od lekova, kozmetike, plastike, klima – uređaja, hrane, vode iz vodovoda i plastičnih flaša….- štetni po naše zdravlje ili ne?

– Koliko je ranije (pre širokorasprostranjenog Interneta) bilo teško pronaći prave informacije, toliko je danas u moru informacija i dezinformacija kojima nas obasipaju dnevno, još teže pronaći prave informacije. Ja puno čitam i nastojim da stvari proveravam iz više nezavisnih izvora, pre nego što donesem svoj sud. Moje preporuke su da koristite što manje lekova, sem kad su apsolutno neophodni, da se hranite  zdravom hranom (koju ste po mogućnosti sami proizveli i odgajili), da selite se iz prenaseljenih i zagađenih gradova na sela i u čistu prirodu.

Nepravda teška kao kamen

O Kako vi prevazilazite nepravdu koja vam je učinjena?

– Teško. Ja se obično šalim da se pravi Srbi prepoznaju po tome što imaju gen za nepravdu – to nikako ne mogu da trpe. Borac sam za istinu i u nauci, i u obrazovanju, kao i u privatnom i javnom životu.

O Kako da čovek bude srećan u svetu u kome je glavni stub – etika poljuljan?

– Nažalost, danas su sve prave vrednosti zanemarene i potisnute, moral i etika su pali na niske grane, a na površinu je isplivala korupcija, lažne vrednosti, potrošačko društvo, bogađenje po svaku cenu, lažni idoli. Zato čovek treba da se posveti svojoj porodici. Nas je jaka tradicionalna porodica održala kroz vekove, i samo uz svoju porodicu i prave prijatelje možemo da opstanemo u svetu poremećenih vrednosti.

O Kakvi ljudi su najčešće srećni ljudi?

– Samo čovek okružen svojom porodicom, decom i unucima, kao i pravim prijateljima, može da tvrdi da je srećan.

O Da li mislite da se danas znanje uopšte ne vrednuje, već da uspeh pojedinca zavisi od dobre volje poslodavca, veza i sasvim bednih kriterijuma…?

– Nažalost, u Srbiji se danas ne cene znanje, obrazovanje, iskustvo, pamet, poštenje…Zato smo tu gde smo, jer se decenijama vodila negativna selekcija, pa su na površinu isplivavali oni najneobrazovaniji, najnemoralniji, poltroni, korumpirani, željni vlasti po svaku cenu,.. U SAD je upravo suprotno, na ceni je znanje, iskustvo, odgovornosti, disciplina, i zato i uspevaju da dominiraju u mnogim oblastima, uključujući nauku, medicinu, tehnologije.

ostvaren san

Paralelni svetovi

o Da li verujete u paralelne svetove? Ili svetove izvan nas, život posle smrti?

– Ja sam veliki zaljubljenik u naučnu fantastiku. Od malih nogu sam čitala naučno fantastične knjige i gledala naučno – fantastične filmove. Ideja o paralelnim svetovima je veoma zanimljiva, ali nema dokaza za to, kao ni za postojanje drugih planeta u svemiru sličnih našoj Zemlji, gde postoji život. Takođe nema dokaza ni da ima ni da nema života posle smrti. Svako može da izabere da veruje u jedno ili u drugo. Ako pogledamo da se naš organizam sastoji uglavnom od 4 hemijska elementa: kiseonika, vodonika, ugljenika i azota (uz manje količine ostalih elemenata kao što je kalcijum, gvožđe, kalijum,..), ti atomi i molekuli će nastaviti da postoje i posle naše smrti i postaće deo nečega drugoga.

O Da li je po vama duh energija?

– Nemamo dokaze za takvu tvrdnju.

O Da li verujete da naš duh ne može biti uništen?

– . Ako govorimo, na primer, o duhu nacije, to opstaje i prenosi se sa kolena na koleno. To ne može da bude uništino dok god mi verujemo u naše osnovne tradicionalne vrednosti i to prenosimo na našu decu i unuke.

O U šta verujete?

– Verujem u znanje, nauku, poštenje, moralne i etičke vrednosti, porodicu…

O U čemu mogu da nađu utehu i veru ljudi koji ne veruju u Boga?

– Ljudi biraju da veruju u razne stvari. To nema veze sa nalaženjem utehe.

O  Kvalitet… Da li on zaista uvek pobedi?

– Da, u to duboko verujem.

Dijana Dimitrovska

Rajko Maksimović, kompozitor koji je živeo u šest Jugoslavija

Rajko Maksimović, kompozitor koji je živeo u šest Jugoslavija

   Kompozitor rođen u  Kraljevini Jugoslavije, detinjstvo proveo u Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji, mladost u Socijalističkoj Federativnoj Republuci Jugoslaviji, sazrevao je u Saveznoj Republici Jugoslaviji, penziju je dočekao u SCG, a  trenutno živi u -Republici Srbiji. U kojoj je zemlji Rajku Maksimoviću, jednom od najznačajnijih srpskih kompozitora  čija su dela izvođena u zemlji i inostranstvu, bilo najlepše?

– Teško je to reći, jer kako sam menjao države tako sam se menjao i ja – kaže kompozitor i dodaje:

– Znam samo koje je vreme za mene bilo najgore. Najgore je sada.

O Zašto?

– Doživeo sam bombardovanje Beograda u Drugom svetskom ratu, pa ono savezničko 1944. godine, pa ovo ono 1999. Lično sam proveo 109 dana  na ulicama Beograda devedestih u demonstracijama, verovao da će biti bolje, ali danas, danas sam svestan da je sve što smo zamišljali propalo i to hiljadu posto!

rođen u kraljevini

O Da li je zaista gore, ili se onim ljudima kojima je gore to čini, dok oni kojima je bolje, prirodno, ne misle tako?

– Nisam merodavan da procenjujem, ali mislim da je realno gore, jer nema svetla, nema cilja. Zbog toga sam se isključio totalno iz tog sveta. Deset godina nemam TV i ne čitam novine, vodim svoj sopstveni život i lepo mi je u njemu.

O Da li može da se opstane i živi bez medija?

–  Televizija je primarno sredstvo za manipulaciju. I daje neverovatnu iluziju:  Ti vidiš nešto rođenim očima, a to nije istina. Podmeću ti ono što oni žele da ti vidiš. Kada sam to shvatio, odbio sam da učestvujem u vlastitom zavaravanju. Neću da mnome manipulišu.  Isto Slično je i sa novinama. Istina, znam da propuštam neke lepe stvari kao što je Đoković ili Olimpijada, ali nešto se uvek izgubi čak i onda kada dobijate.

O Da li svako može to da uradi ili je potrebno imati nešto posebno u svom biću da bi se odbila saradnja sa svetom koji vam ne odgovara?

– Ne znam. Mislim da može. Treba imati samo jaku svest, biti iskren i znati šta je istina, a šta nije. Svako gradi svoj život na svoj način. U mom životu ja postavljam stvari koje su meni važne i bitne na posebna mesta. I to funkcioniše.

rodjen u kraljevini

O Da li je ijedno vreme bilo toliko opsednuto novcem kao ovo sada?

– Očigledno je da je ovo sada  kulminacija. Lično, kod mene, novac ne igra ulogu, niti imam tu opsesiju. Ali, naravno, nisam ravnodušan prema onima koji zgrću beskrupulozno novac na štetu drugih. Pogledajte samo farmakomafiju. Imao sam priliku da u rukama držim  autentična dokumenta o tome da postoji lek protiv raka ali da se on ne može pojaviti jer farmaceutska industrija zarađuje obilje para na drugim lekovima.

O Zašto nema morala u privredi, u poslovanju, među političarima…? Kako društvo naterati da se drži pravila igre ?

– Nema načina. Možemo samo da ih bojkotujemo. Da isključimo televizore, da ne kupujemo njihove proizvode, ali mi čak ni ne znamo koji su njihovi proizvodi. Ne znamo ko stoji iza nečega što kupujemo.

kompozitor

O  Šta je za vas život ?

– Za mene je to komponovanje. Ali, smisao komponovanja je u izvođenju. Ako nema izvođenja – nema smisla. Delo je mrtvo. Napisana partitura nije muzika nego tek projekat. Muzika nastaje u živom izvođenju. Zbog toga meni ništa ne znači broj. Koliko sam  kompozicija napisao. Bajerove Etide, na primer,  imaju gotovo 1000 opusa. I to je jedno, po oceni mnogih, od dosadnijih dela. Karl Černi je imao skoro 1000 opusa (ja sam u školi svirao op. 849) a meni je moj profesor Milošević rekao, da mu ni jedna kompozicija ne valja! Cezar Frank, recimo, ima pet ili šest dela i sva su odlična, a Karl Orf ima samo jedno ali vrhunsko. Karmina Burana je najizvođenija kompozicija. A Catuli Carmina i Triompho Afrodite, po meni, ne valjaju ništa!

O Koliko imate živih komopozicija?

– Možda četiri, pet koje su se pokazale izuzetno vrednim. Imam nekoliko koje se ne izvode. One su u fioci. Da pravim nova dela i stavljam ih u fasciklu – nema smisla. Moje životno delo je Pasija  Svetoga kneza Lazara. Izvedena je 1989. na svečanoj akademiji u SC povodom 600 godina od Kosovskog boja, zatim još tri puta, jednom u Francuskoj,  pa u Turu, u Francuskoj, pa na BEMUS-u; a onda 20 godina – ništa. Srećom, Bojan Suđić je izveo 2010. u Beogradu i 2013. u Negotinu

O Šta odlučuje da li će neko delo živeti?

– Odlučuju institucije. I, s druge strane, veličina sastava neophodnog za izvođenje tog dela. Kada je sastav manji,veća je šansa da će se izvoditi. Solo klavir ili solo violina, recimo.

O Tema vaših kompozicija je srednjovekovna srpska muzika.  Kako uopšte kompozitor stvara muziku kada nema pisanih zapisa, ni jedne jedine note iz tog perioda?

– Komponovao sam muziku izgovarajući i slušajući srednjovekovni srpski jezik. Taj jezik je melodičan, muzikalan i veoma inspirativan. U tome mi je pomagao Đorđe Trifunović, naš stručnjak za stare jezike. U Akademiji nauka i Patrijaršiji pronašao sam originalne zapise na starosrpskom, ali su mi oni bili i nečitljivi i nerazumljivi, pa mi je u tome pomagao Đorđe Trifunović, naš stručnjak za stare jezike. Ali to se nije moglo ni čitati ni protumačiti. Libreto (tekst) sam pisao sklapao od originalnih fragmenata i na tome radio čitavih 6 meseci, a kad je tekst bio formiran, onda je muzika izlazila sama. Jednostavno, čitao sam staroslovenski sve dok  tekst sam nije propevao.

  Dijana Dimitrovska 

 Pedeset godina zdravlja

 Kompozitor Rajko Maksimović nije bio bolestan 50 godina. Tačnije, od  1959. kada je bio na letovanju u Zadru i dobio upalu krajnika. Od tada, praktikuje neobičnu ishranu: 50 godina jede svakoga dana istu hranu i radi iste vežbe.

Poslednjih 20 godina kompozitor ne jede meso a i inače svoju ishranu za poslednjih 50 godina stalno usavršava.

Koliko je dobrog zdravlja govori podatak da je u aprilu ove godine bio na skijanju. Evo njegovog načina ishrane koji je, očigledno, delotvoran:

Doručak

– Kačamak a la Maksimović. Kukuruzni griz, i ječmene pahuljice i malo morske soli stave se u šerpu i na vatru, malo promešaju da ne zagore. Doda se voda i ovsene mekinje. kada se malo zgusne skloni se sa vatre i dodaje: đumbir u prahu, mleveno laneno seme, susam, sirova golica, kurkuma, kozji sir. Uz to, 3 čaše soka od paradjza, razblaženog sa vodom.

 Ručak

 Losos, praziluk i malo zelene boranije se dinsta bez imalo ulja. Kada se to izdinsta, skloni se sa vatre i dodaje sveže ( ili smrznuto) povrće: blitva, celer, šargarepa, daikon, brokoli, karfiol, kupus, prokrelj, tikvice, beli luk, đumbir.

– Sve to izmešam – kaže Maksimović –  i to jelo mi traje 4 do 5 dana. Onda, šestog dana, napravim – isto jelo. Ne dosadi mi nikako. To je za mene savršen sklad različitih ukusa. To praktikujem zadnjih 10 godina.

Večera

 Neka vrsta zimske salate, zapravo voće i korenje.

Iseče se na listiće celer, šargarepa, daikon, zelena jabuka. Izmiksa se u blenderu, pa se doda:  25 – 30 zelenih maslina (presečenih na pola), jedan grejpfrut, sušene brusnice i 2-3 kašike rena.

– To mi takođe traje 4,5 dana i šestog dana napravim isto- kaže kompozitor.

Slatkiš

 Posle obeda, kompozitor Rajko Maksimović se zasladi slatkišem koji  naziva „ Moja kompozicija”.

  Smrznuta mlevena bundeva pomeša se sa brusnicama, 2 kašike cimeta i 3 (kineske) porcelanske kašike meda. To se jede sa orašastim plodovima i kajsijinim semenkama.

 Užina

 Drvenom kašičicom uzimam polen i cvetni prah a to zalivam limunom u vodi

 Isceđen limun, pomešan sa vodom, polenom i cvetnim prahom.

  Vežbe

Svakog jutra Rajko Maksimović uradi vežbe, njegovu kombinaciju joge, parterne gimnastike, šiacu i „pet tibetanaca”.

Za vreme gimnastike pravi dve pauze, kada pojede jednu jabuku, uz sušene kajsije i kandirani đumbir.

Biografija

Rajko Maksimović (1935, Srbija) završio je 1961. godine studije kompozicije na Muzičkoj akademiji u Beogradu, gde je i magistrirao, 1965. godine. Bio je profesor kompozicije i orkestracije, profesor FDU, pri Katedri za snimanje i dizajn zvuka.

Njegova glavna dela pripadaju žanru horske i vokalno-instrumentalne muzike, među kojima se posebno ističu: Buna protiv dahija, Testamenat vladike crnogorskog P. P. Njegoša i Pasija Svetoga kneza Lazara. Među delima za kamerne sastave ističu se solo-kantata Možda spava, Prelid za prepodne jednog fauna i Jeu à quatre.

Maksimović je dobio brojne nagrade – Hristićevu nagradu za Klavirski koncert, Mokranjčevu nagradu za Testamenat vladike crnogorskog P. P. Njegoša, Oktobarsku nagradu za Pasiju Svetoga kneza Lazara i Vukovu nagradu za životno delo. Na Kolarcu Hor i Simfonijski orkestar RTS  izveo je njegovo delo Kad su živi zavideli mrtvima.