Tu nema lista da zatreperi, nema grane da se zanjiše, ni hlada da se putnik odmori. Tu je kamen davno pokorio i šumu i vreme, držeći ih u granitnom zagrljaju dugom milion godina. Toliko dugo živi ta kamena šuma na brdu Lojanik, iznad Mataruške banje, najmlađe banje u vodom bogatoj Srbiji. Ili, toliko dugo je već mrtva hrastova šuma.
Našu jedinstvenu kamenu šumu stvorila je – nevolja i vreme. Šumu hrasta kitnjaka je u dalekoj prošlosti najpre preplavila vulkanska lava, a zatim su, kažu geolozi, tuda prošle mineralne vode bogate silicijumom koje su u narednom milenijumu sve kalcificirale u materiju tvrđu od kamena.
Nezaboravno je iskustvo šetati kamenom šumom sa tom brojkom od milion godina u glavi. Duh te beskrajne reke vremena struji fosilnom šumom, jedinstvenom ne samo u Srbiji, več i u svetu gde ih ima još tridesetak. Istovremeno, nije mrtav duh šume koja je zbrisana pre milion godina, neki tračak davno ugaslog života javi se na tren kroz tišinu koju ništa ne remeti, ni poj ptice, ni zvuk cvrčka. Tu čak i vetar retko zalazi jer zna da nema šta da pokrene.
Od meštana retko ko ovde dolazi, zaziralo se od davnina od ove mrtve šume, osim domaćina koji su ovu neobičnu šumu desetkovali, koristeći fosilne ostatke okamenjenog drveta za oštrenje svojih sekira, srpova i kosa i noževa, tvrdeći da niša tako dobro ne naoštri sečivo. U poslednje vreme, rekoše, šumu posećuju i turisti željni novog selfija sa neobičnog mesta.
Ima svoju kamenu šumu Rusija u dalekom Sibiru, ima i Češka, Grčka, Velika Britanija, Ukrajina, Belgija, ali naša je – naša. Nastala na svetom kraljevskom prostoru, koji je prvi put pomenuo Stefan Prvovenčani u povelji izdatoj manastiru Žiča 1219-1920. godine kojom se Žiči daruje selo Ribiči, živo i danas sa tim nazivom, samo kao zaselak.
U blizini kamene šume je manastir Žiča iz prve polovine 13. veka koga je podigao srpski kralj Stefan Nemanjić poznatiji kao Prvovenčani. Postaće Žiča kraljevska crkva u kojoj će biti krunisano ukupno sedam srpskih vladara, a Sveti Sava će nakon sticanja crkvene samostalnosti 1219.godine proglasiti Žiču za sedište prve srpske autokefalne arhiepiskopije.
Do kamene šume stiže se 8 kilometara dugom pešačkom stazom od Mataruške banje, mlade banje koja je nastala 1898. godine i to tako što joj je pomogla reka Ibar, koja je promenila tok, ostavljajući korito sa toplom vodom. Voda je mirisala na sumpor i kasnije se uspostavilo da leči ginekološke, reumatske, neurološke probleme i oboljenja perifernih krvnih sudova.
U krugu od pedesetak kilometara okupili su se tako sveta Žiča, banja, kamena šuma, a sve ih povezuje,ako ne svojom obalom ono bar svojim vodenim dahom, Ibar koji izvire na planini Hajla u susednoj Cnoj Gori, uliva se u Zapadnu Moravu kod Mataruške banje, prolazeći “kanjonom kraljeva” koji je dobio naziv po brojnim zadužbinama srpskih vladara i pamteći vreme kada su tu cvetali jorgovani koje je zasadio kralj Uroš I za svoju voljenu kraljicu Jelenu Anžujsku.
Možda Ibar koji je nekada drugačije tekao pamti i vreme kada je tu u paleolitu listala šuma, kada je padao žir i vetar njihao grane stoletnih hrastova, moćnog drveta koje pokazuje da ne traje samo dugo u životu, već živi milion godina i u smrti.
Svi srpski vladari, knjiga autora Nebojše Đorđevića i Dijane Dimitrovske,koju je štampala izdavačka kuća Mali Nemo, biće predstavljena na Sajmu knjiga u Beogradu, koji počinje sutra i traje do 27. oktobra.
Ova knjiga sažima 9 vekova srpske istorije i predstavlja 38 vladara, koliko je, inače, Srbija imala u svojoj istoriji počev od Stefana Nemanje, rodonačelnika dinastije Nemanjić do poslednjeg srpskog kralja Petra II Karađorđevića.
Rukopis Svi srpski vladari nastajao je dugo i uporno, kako su istakli autori.
– Cigla po cigla, ličnost po ličnost, iz veka u vek, gradili smo ovu kuću srpskih vladara. U veličanstveno zdanje istorije smestili smo 38 ličnosti koje su kroz istoriju vodile srpski narod. Krenuli smo od dinastije Nemanjić, od 12. veka. U period pre Nemanjića, koji je baš dalek, maglovit, nejasan i neuhvatljiv, nismo se usudili da se uputimo, što ne znači da se nećemo. Poznato je da je srpska država pre Nemanjića bila jaka, da je imala nekoliko dinastija, i svoje uspone i padove. Bila je to država koja je imala svoju celinu, a zatim izgubljene delove, kako Stefan Prvovenčani navodi za svoga oca Stefana Nemanju, kazujući da je on „ skupljač izgubljenih delova svog otačastva i obnovitelj”. U ovom rukopisu su vladari za različitim titulama: srpski župani, kraljevi, carevi, despoti koji su rukovodili državnim tvorevinama i organizacionim društvenim strukturama: kneževinama, kraljevinama, carevinama,despotovinama. Imali smo čak i despote, a da uopšte nismo imali državu u pravom smislu reči već prosto izbegli srpski narod pred turskim osvajačima koji je potražio spas u Ugarskoj. Imali smo i (poslednjeg) srpskog kralja koji nije imao ni kraljevstvo ni domovinu. Krenulo sse od prvog Nemanjića, od rodonačelnika ove dinastije, koji je počeo da stvara državu koja će u srednjem veku imati nesagledivne razmere, ali će kasnije, tokom svoje istorije biti i na kolenima, ili je uopšte neće biti- kazao je Nebojša Đorđević.
-Ovaj rukopis je kao film. U njemu može da se „vidi“ kako su živeli vladari i njihove porodice, kakvo je bilo država, narod, susedi, vojska, naoružanje, stanovanje, putevi…On je neka vrsta razglednice: ekonomske, etnološke, vojne, diplomatske, psihološke razglednice iz 12,13. i tako redom do 20.veka. U ovom rukopisu se može sagledati kako se razvijala država ali i crkva, dva stuba neraskidivo vezana, koja su jedno drugo podupirali i nadograđivali. Od kada je jedan Nemanjić, Sveti Sava formirao samostalnu srpsku crkvu, svi srpski vladari su za nju bili izuzetno vezani. Oni su za života gradili svoje veličanstvene zadužbine, po završetku vladanja predavali se monaškom životu, a neki su i posle smrti postajali sveci. Istorija nas uči da je u tim vremenima ukorenjeno moćno, univerzalno trojstvo: vera, kralj i otadžina koje je najsnažnije čuvalo državu. Zahvaljujući tom trojstvu, ostalo nam je u nasleđe hiljade predivnih hramova, zadužbina naših vladara i velikaša, znakova da su ti ljudi nešto učinili za državu, narod i buduća pokolenja. Tragična novovekovna istorija, nažalost, otela nam je deo teritorije, a sa njom je odvojena od matice i srpska baština. Te zadužbine, manastire, crkve, rodna mesta, kamene mostove i nestale dvorove čuvamo u sećanju i na ovaj način – kroz zapise, istorijske priče i podsećanja. I, nadamo se, da tako gradimo svest da ono što je deo naše kulture, tradicije i istorije – nikada ne sme da se napusti i zaboravi. Ogromna reka vremena od devet vekova ulila se u ovaj rukopis i iz njega izlazi kao mali potok, koji žubori i priča priču o prošlim vremenima, ne dajući čoveku da je zaboravi- istakla je Dijana Dimitrovska.
Ima u Srbiji jedno mesto gde u rano proleće na livade kraj Dunava popadaju mala, jarka sunca i svetle toliko da se čovek zabuni i ne zna ni gde je, ni koje je godišnje doba. I samo tu, na tom mestu, u to doba godine, bio sneg ili sunce, duvao vetar ili zasipala kiša, prosuće se žuti cvetići, pokazujući svu radost života. Od njihove jarko žute boje preliće se nešto i na stamene talase, dajući plavom Dunavu onu žutu nijansu sve do Beograda.
Taj cvetak, kukurjak Eranthis hyemalis salisb toliko je izbirljiv i poseban da raste samo na par mesta u Srbiji, među kojima i u specijalnm rezervatu prirode Bagremara, blizu Bačke Palanke. Pripada porodici ljutića, a razlikuje se od svog veoma rasprostranjenog brata kukureka, sa kojim se otima o ime, po boji: kukurek ima zelene cvetove, kukurjak – žute.
Naš cvet proleća je, kao i ceo rod, dobio naziv od grčke reči za proleće ( er je proleće i cvet je anthos). Zbog njega, ali ne samo njega, Bagremar je proglašen rezervatom prirode na svih 115 hektara i dobrom od izuzetnog značaja.
Sve je u rajskom skladu u Bagremaru, 70 vrsta ptica koliko kažu da tu živi, divlje svinje, zečevi, lisice, srne, sve se prožima i diše dahom divljine. Tu raste crni orah, hrast lužnjak, zova i – nežni, mirisni bagrem po kome je je ovaj rezervat i dobio ime. Bagrem, koji je uvezen iz Amerike u Evropu u 17. veku, mnogi ne cene kao drvo, ali je on nezamislivo važan za pčele. Da nema bagremovog cveta pčelice u rano proleće ne bi mogle da se prehrane, a još manje da prave taj toliko dragoceni rani med.
Neverovatnom lepotom odiše rezervat a zaneseni posmatrač ima osećaj da je u raju gde će se svakog trenutka pojaviti Adam i Eva .
Ako ne baš naši praroditelji, ali svakako tu su živeli neprekidno ljudi od praistorije, kazuju arheološki nalazi. Ljudi iz raznih epoha uvek su birali mesto sa lepom prirodom, obiljem vode i šumskih životnja, ogreva i dobre zemlje.
Bačka Palanka je dunavsko mesto, koje se poslednjih decenija razvilo u lepoticu. Ima šta da pokaže ali i da zadivi onim što drugi nemaju. Recimo, bačkopalanski muzej ima zube praistorijske ajkule poznate megalodone, koja je u vreme kada je tu bilo Panonsko more krstarila današnjim oranicama jureći svoj plen. Plus, imaju i mamuta, prilično očuvanog.
Keltsko utvrđenje iz 1. veka tzv. opidijum, pravljenim od zemlje, u obliku prstena, u kome je najverovatnije živelo keltsko pleme Boji, pokazaće svu izmešanost naroda još od davnih dana.
Od 11. veka na tim prostorima živeli su Ugari i Srbi. Naziv Palanka se pominje 1593. godine. Krajem 16. veka ove prostore zauzimaju Turci, a Karlovačkim mirom 1699. godine ih definitivno napuštaju.
Mnogo štošta ima Bačka Palanka od posebnosti, pa i jedino prirodno jezero na celom toku Dunava, jezero Tikvara, koje ima veoma lepe plaže.
U obližnjem Čelarevu postoji pivara koju je osnovao Lazar Dunđerski. Srbija je tako imala svoje ,kažu, odlično pivo još u 19.veku. Ali, splet sudbine dovešće pivaru u ruke danaske kompanije Carlsberg, čiji je osnivač J.C. Jacobsen. Iz ruke jednog zaljubljenika u pivo preći će u ruke drugog. Dunđerski i Jacobsen su bili ugledni veleposednici i industrijalci. Odavno već plove panonskim morem, ali neki duh vremena drži ih i danas živo u sećanju.
Kompanija Carlsberg u znak poštovanja prema Dunđerskom, otvorila je Muzej piva, a započela je i prilično materijalan zahvat održavanja dvorca porodice Đunđerski koji je prilično propao. Dvorac porodice Dunđerski u Čelarevu koji je sagrađen između 1834. i 1837. godine bio je do Prvog svetskog omiljeno mesto gde su se okupljale značajne ličnosti toga doba: Nikola Tesla, Paja Jovanović, Stevan Todorović, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić koji je u čast Lenke Dunđerski napisao jednu od najlepših ljubavnih pesama „Santa Maria Della Salute“. Jedno vreme je u dvorcu Dunđerskih boravio i kralj Aleksandar I Karađorđević.
Posle Drugog svetskog rata, Gedeon, Lazarev sin je želeo da pokloni dvorac narodu sa svim umetninama. Dvorac je tako postao muzej, 1968. godine. Ali je propadao bez angažovanja države da ga održava. Na sreću, solidarnost danskih prijatelja, duh biznisa i ideja, vraćaju duh dvorcu Dunđerskih.
Ako već nije država dala svoj dopirinos očuvanju srpske istorije, ako nije opština obnovila i renovirala znamenitosti svoga kraja – onda će to uraditi Danci iz poštovanja prema prošlosti, a time i prema sadašnjosti i budućnosti.
IMA jedno selo u planini… Giljeva, na Pešterskoj visoravni. Ali, ovo selo nije kao u pesmi. Ovde se ne vide svetla u dolini. Ovde nema struje! Nikada je nije ni bolo. A, čitav vek je prošao od kako je izmišljena električna sijalica. Na vrhu Peštera kao neki tamni svetionik, malo srpsko selo, u moru muslimanskih, nema ni vode, a ni puta. Nikada niko u Giljevi nije imao televizor, bojler, ili, recimo, kola. Odavde se za vedrih dana može videti skoro cela Srbija, a kažu i Beograd. Selo je pronašao, u bukvalnom smislu, jedan srpski lovac i to slučajno, jureći vuka. Mi smo samo pratili njegov trag i jednog jesenjeg dana krenuli na put.
Od Novog Pazara do Karajukića bunara Giljeve stiže se za pet sati vožnje izlokanim makadamom, načičkanim islamskim bogomoljama. A onda do Giljeve još čitav sat kozjom stazom, koju mogu da savladaju samo čovek, džip i konj. Magla je sakrila Giljevu, a onda se naglo podigla, otkrivajući beskrajna stada ovaca, i kućice razbacane po brdima. Vreme je ovde stalo.
VRATIĆE SE ANĐELA
ALI, zaboravljeno srpsko selo ima života! Deca rumena kao jabuke, ušuškana u oblake. U dvadesetak kuća njih šesnaestoro: od onih tek rođenih do osmogodišnjaka. Samo u kući naših domaćina, porodice Maslak, bilo ih je šestoro. Trošna planinska koliba, „taman“ da se smeste svi: deda Milenko (72) i baka Jovana (71), sin Raco i snaja Dobrila, njihova deca: Ana (šest meseci), Đorđe (4) i Miloranka (5). Tu je i drugi sin Rafailo i njegova žena Dobruna, sa takoće troje dece: Stanimirko (3), Olivera (6) i Anđela (8). Anđela nije bila tu. Ona je upravo pošla u školu. Pošto u Giljevi, naravno, nema ni škole (nikada je nije ni bilo), i pošto je neko zatvorio osnovnu školu u susednom selu Crvsko, udaljenom osam kilometara, podrazumeva se, mala Anđela mora čak u grad. U Kraljevo. Otrgnuta od porodice, prvi put je u gradu, kod rođaka, gde je smeštena, videla televizor, ulična svetla, automobile, đačku torbu, kupatilo, vodu u stanu, telefon, neonske reklame, „kinder jaje“… Roditelje će videti, tek sledeće godine, na proleće, kad u Giljevi okopni sneg.
– Zatvorili su nam školu, jer je neko rekao da, navodno, ovde nema dece! Kako nema, a šta je ovo? – pita Rafailo, pokazujući na dečje glavice. – Nije ni ta škola u Crvskoj blizu, ima tu da se pešači sat, dva, ali i mi smo tu išli u školu, vodili su nas naši roditelji. Sada ni to nemamo. Majka Dobruna ćuti, nema tu šta ni da se govori. Navikle su obe snaje, da uveče idu da pomuzu na stotine ovaca, po kiši, snegu, na minus 40 Celzijusovih… Ćute i kada zimi, natovarene naramkom odeće za pranje, idu nekoliko kilometara niže, u dolinu, da na izvoru operu veš. – A voda hladna, reže kao nož. Zaledi se dok se veš iscedi, pa moraju sve tu lednu skramu da razbiju, da novu krpu u vodu potope. Šta, ćeš, sine, život je ovde težak… Onda, kad snaje operu, sve te motke zaleđene gore nose muževi. Tu sušimo, pa nosimo – priča baka Jovana. A opet, leti, druga muka. Vode nema ni za lek. Srbi iz Giljeve na Gornjem Pešteru ukupno čuvaju oko hiljadu ovaca. Kad leti presuši velika lokva koju su iskopali, stoka umire od žeđi.
KRŠTENJA NA POLA PUTA
Srbija ne zna za muku meštana. Ali ovde, gore, gde skolovi mišari paraju nebo, država stigla da uzima. Da uruči poziv za glasanje, da naplati porez na zemlju „lebišinu“ što samo ovas i ječam jedva rađa, i da uzme vojnika. I ništa više Srbija ne da.
Meštani Giljeve ne znaju ko je predsednik, a ko premijer Srbije. Nikada nisu bili dalje od Sjenice, čijoj opštini pripadaju. A i šta će im. Žive svoj život, slobodni od svega.
Sledeće godine, kada je sneg okopnio, pokrenuli smo akciju uvođenja struje u Giljevu. Zahvaljujući i mojoj malenkosti koja je to inicirala, sluhu tadašnjim partijama na vlasti DS i DSS-u, Giljeva je dobila struju. Te zime organizovala sam i dva kamiona humanitartne pomoći koji smo odneli deci u Giljevi. Ali, budući da smo spavali u Karajukića bunaru, u tada jedinoj gostionici, muslimanska deca su nekako saznala za poklone. Kada smo ih videli kako gleedaju u kamione, poranili smo i sve paketiće preraspodelili. Umesto 16 velikih paketa, napravili smo 50 malih i podelili svima na ravne časti, i srpskoj deci u Giljevi i muslimanskoj deci u Karajukića bunaru. Sreća te dece, koja nikada nisu dobila poklone, ne može se rečima opisati.
Da nije bilo Nadežde Nade Radović iz Dobrote, profesorica jugoslovenske književnosti i srpskohrvatskog jezika u penziji, pitanje je da li bi danas iko išta znao o dobrotskom vezu. Sva je sreća da su njene vešte ruke daleke 1964. godine prvi put obmotale konac oko prsta i pod nadzorom učiteljice Anđice Đurović napravile prve poteze, da bi narednih 60 godina, godina sve veštije i umešnije, stvarale oku ugodne forme, produžavaju život vezenja dobrotske čipke.
Zahvaljujući njoj, dobrotska čipka, jedinstvena na svetu, koja ne može da se kupi čak ni u eri kada je sve novac, sačuvana je zaborava. Oni srećniici koji su imali dobrotsku čipku, čuvali su je kao najveću dragocenost, prenosili je s kolena na koleno i poklanjali izuzetnim, veoma dragim osobama.
– Smatra se da je u Dobrotu prva mustra stigla sa ostrva Burano, kraj Venecije u 12. veku – govori nam Nadežda Radović, njena spasiteljica. – Tako nam je kazivao dobrotski duhovnik don Gracija Ivanović, koji je, nažalost, umro. S obzirom da je pomorstvo bilo tada razvijeno, pretpostavlja se da je možda pomorac, trgovac ili njihove žene, a možda neko svešteno lice, donelo odande prvu mustru. Nikada se neće otkriti koje to bio. A ja volim često baš o tome da razmišljam i da tražim tu zagonetnu osobu u mislima.
Kada je mustra stigla u Dobrotu, žene su je obogaćivale menjale i dorađivale, stvarajući tako originalne kreacije i jedinstvenu dobrotsku čipku.
Čipka je bila najlepši deo stolnjaka, miljea, košulja, ali i noćnih kapa zvanih cacara. Baš zahvaljujući dobrotskoj čipki izvezenoj na njoj, jedna cacara spada u red najstarijih i najvrednijih. Dobila je još 1910. godine, na izložbi u Beču, prvo mesto. Za žene dobrotskih pomoraca bilo je nezamislio da pođu na počinjak bez cacare.
U njihovim palatama sve prostorije su bile prostrane sa visokim plafonima, što je leti davalo onu prijatnu hladovinu i prozračnost. Ali je zimi, budući da se grejala samo jedna prostorija, bilo svuda hladno. Tada su dobrotske žene, uzimale svoju cacaru i odlazile na spavanje. Ako li je pak neka bila udovica, onda je preko dana, kada bi izlazila, imala tradicionalnu obavezu da nosi cacaru, koja se zbog toga nazivala i udovička kapa.
-Cacare su rođene u 15. i 16. veku i do pre par godina znalo se da postoje samo tri – govori baka Nadežda. – Onda smo dobili još jednu koja je stigla iz Australije. Dobroćanka koja je otišla, ne zna kada, za Australiju, ostavila je mnogo vrednih stvari muzejima a među njima se našla i ta prelepa cacara.
Svaka cvacara je bila , po rečima naše sagovornice, jedinstvena i neponovljiva. Nije se mogla naći ista. Dobrotskačipka je imala pravila koja su nalagala da se ne sme ista mustra prekopirati. Mogla se uzeti za osnovu ideja, ali se moralo dograditi i dodati nešto novo. Ta umetnička obaveza prenošena je s kolena na koleno. Niko nije kopirao.
Nadežda se seća reči don Gracija koji je govorio da je oko nas bogatstvo materijala sveta toliko veliko da bi bilo tužno kopirati stvari. To govori sa izraženom setom dok nam u svojoj kući u Dobroti pokazuje vredne vezove i retke čipke i naravno svoje prvo parče.
-Vidite ga, znate kako ćete raditi a u stvari, ako vam neko ne pokaže, nećete znati da ga uradite. Ništa bez učitelja – kažer Nadežda i objašnjava zašto dobrotski vez niko nije hteo godinama da radi:
-Ako vi na jednom santimentru čipke treba da utrošite po četiri, pet sati onda vam je jasno zašto je to toliko teško. Ali, pre „ velikog strpljenja“ mora se napraviti motiv. On se traži, promišlja, a onda se nacrta , pa se prenese na paus papir a onda opet na mekani karton, najbolje onaj od bombonjera i onda se radi.
Čipka nije heklanje, uči nas baka Nadežda. Ona se radi običnom iglicom za ručno šivenje i to ušima a ne vrhom. Morate imati naprstak i štitnik za prste jer ne bi smelo da se dogodi da se ubodete. Tada bi ostala krv na beloj čipci koja ne bi mogla da se skine. A čipka se ne može prati. Ona je nežna i mora ostati besprekorno bela.
Nadežda Radović je produžila život dobrotskoj čipci ali je vezenje nadogradila postavljajući minijaturu u vezu. Prvu minijaturu je nazvala „ Prva kotorska priča“ i posvetila je prvim veziljama koje su bile religiozne žene. Deset minijatura predstavlja detalje sahrane. „ Druga kotorska priča“ ima šest minijatur koje predstavljaju spomenike kotorskih pjaca. Treća predstavlja simbole sveta. Dve burme, kao simbol vernosti je poklonila bivšem američkom ambasadoru u Crno Gori Roderiku Muru. Četvrtu je posvetila slikarima.
Nadežda ne zna koliko je radova do sada uradila. Zna samo da ih je bilo mnogo i da su ceh platile njene oči.
-Radim svaki dan, po sat, dva, ni slučajno više od toga. Žene dobrotske vezle su leti rano jutro, pre nego što sunce izađe, ali i u smiraj dana. U zasenjenom mestu u bašti, blizu cveća, ne na suncu. Tako i ja – kaže ona.
Njihove misli bile su daleko, u plavim morskim postranstvima gde im je bio muž, brat, otac, verenik. Radile su sve dok im se najmili ne vrate. Seća se Nadežda da je često u mislima bila sa tim bezimenim ženama, pitajući se kako su sezvale, ko su bile, kako su izgledale. Vezilje iz prošlosti ostale su bezimene ali su dobile zasluženo mesto u knjiizi o dobrotskoj čipci koju je Nadežda Radović – napisala. To je njen dug prema njima ali i prema istoriji dobrotskog veza.
More je život, i bez njega za ribara nema smisla. Ali mora biti da je i moru dragu kad ima ribara. Jer kako bi drugačije izgledala tako savršena harmonija mora i ribara koja izgleda kao da jedno bez drugog ne mogu.
-Pa i ne mogu – reći će nam Ilija Rafailović, ribar sa stažom od celog života. – Ne može ribar ići na vodu bez ljubavi i strasti. Niti će mu more davati svoj rod ako toga nema.
Nekada je Jadran bio raj na zemlji, ribe je bilo svakovrsne na sve četiri strane, a sada, vele ribari, od mora ostala je samo plava boja i betonirano dno sa vrlo malo života !
– Plastični otpad, fekalije i hemikalije sjedinjene, napravile su beton na morskom dnu – kaže Ilija. – Zagađenja su nesnosna. Zamislite samo koliko jedna porodica potroši deterdženta i hemikalija za ovo i ono. Zamislite sad tu velike zagađivače, hotele, na primer, kad ispuste sve te hemije u more… Za ribara stigla su teška vremena. Još teža od onih tradicionalno teških.
A seća se Ilija Rafailović, seća se vrlo daleko jer se s morem druži najmanje pola veka, seća se da je vazda bilo teško. I kada se u ribolov išlo malim čamcima, a riba solila i sušila, a zatim kilometrima nosila do Cetinja, peške ili na magarcu, gde se menjala za brašno i meso… I danas je teško, kada se ribari modernim brzim čamcima. Svejedno se po suncu i kiši satima bacaju i izvlače mreže dok se na napune korpe. – Eh, muka je to velika – kaže s uzdahom Ilija koji se seća odlično i svoje sedme godine kada ga je otac, zajedno sa braćom, prvi put iz rodnih Rafailovića poveo na pučinu. Otada, ribarili su neprestano i više ih niko i ništa nije moglo odvojiti od mora. Ribarenje je strast, i ljubav i bez toga se ništa drugo ne može ni raditi. -Ali u osnovi – kazaće Ilija – ribari su sirotinja. U Španiji, Grčkoj, Italiji, pa i kod nas. Težak je to posao. Sa strane izgleda lep i lak. Ploviš i loviš. Nije tako. Biju te sunce, vetar i kiša, i talasi… I tako satima.
A kada se napune mreže, ako je sreće, onda ulovljenu ribu valja očistiti. Radi se to odmah na čamcu. Čiste se škrge, vadi iznutrica da riba bude zdrava i sveža, što duže. Jer ako joj uđu bakterije u škrge, gde je najosetljivija, može da se baci. Riba se zato kvari od glave. I ne mora zapravo ništa da kaže ribar Ilija Rafailović. Njegove ruke, grube i ispucale i čestite, govore same. One kazuju kako su, u toj kući na obali mora, lovili ribu i teško zarađivali za život i njegov pradeda Ilija, deda Martin, otac Boško, pa, onda on, Ilija Rafailović i njegova braća, Dušan stariji i Branko mlađi. Oni se nadaju da će i njihovi sinovi nastaviti. I da će se prepoznavati baš po tim rukama. Grubim, smirenim i čestitim rukama koje kad miruju deluju kao da se odmaraju. – Ne žalim se – kaže Ilija – ali žao mi drugih. Teško se zarađuje ribarski hleb.
Ne može svaki ribar da živi od ribarenja. Koče su u lošem stanju. Država tu ništa ne pomaže. Ona samo hoće da forsira turizam, ali neće i ribare. A bez ribara i ribe, nema nacionalne kuhinje. Nema turizma!
Stekli su Ilija i njegova braća dovoljno. Zajedno, zaokružili su porodični biznis: udružili su ribarenje sa restoranom najčuvenijim na primorju. “Tri ribara”, kako bi se drugačije zvao kad je njih trojice braće i sva trojica ribari. Tu je najbolja riba na obali, uvek sveža.
Nekada su Rafailovići bili preslatko ribarsko naselje sa razglednice, a danas je mesto neprepoznatljivo, okovano betonom i višespratnicama. Sve se promenilo ali Rafailovići ne zaboravljaju ko su. – Mi smo Srbi i naši su preci Srbi. Kad smo selili mog pradedu u zajedničku grobnicu, pronašli smo za to dokaz. Sa njim je na put pošla i crnogorska kapa koju je pradeda za života nosio. Kapa se raspala ali su od nje ostala znamenja. Četiri ocila. Eno ih, uokvirena, stoje na zidu. Da se zna da su crnogorska znamenja bila srpska i da smo mi Srbi – govori Ilija, pokazujući na zidu četiri ocila.
Najviše od svega Ilija razmišlja o moru. Seća se svega što se zbilo na moru. I smrti jednog delfina.
– Za ribare je smrt delfina velika nesreća. Desi se, naravno, da se uplete u mreže, nekada uspemo da mu pomognemo da izađe, ali nekada ne. Ja nosim jednog delfina na duši i mnogo mi je teško. Upleo se u mreže i nije mu bilo pomoći. Tog dana, i danima kasnije, ništa mi nije išlo.
Seća se sa tugom dana kada je more bilo čisto kao suza, a prava, divlja riba u izobilju. Više nije tako.
– Sada i mi ponekad kupujemo ribu. Uzgojenu. Sve je manje divlje ribe. Perspektiva je, nažalost, u uzgoju – reče zagledan u plave daljine, a posle male pauze s nekim teškim umorom još je dodao:
– Nestaje ribe a sa njom i ribara.
Niotkuda, s mirnog mora jedan talas zapljusnuo je pešćanu obalu i u paramparčad razbio neprijatnu tišinu koja se beše stvorila. Ilija ga je kratko odmerio, posle čega je njegov izraz lica postao blag. Kao da je i njega more uverilo da to ne može biti.
